Razgovor pred bogomoljom
ODLAZAK MARIJINOG OCA
Tog dana sam punio devet godina. Niko se nije setio mog rođendana. Ojađen, zapamtim ga. Istog dana po tvog oca došao je onaj radnik iz šumarije, što je često držao otvorena usta. Sišavši s bicikla, progovori: „Rekli su da odmah doćeš. Nisu rekli zašto“. I gladan poče da trpa kajganu. Dotle, bicikl je stajao naslonjen.
„Niko ga nije dirao, bilo što je državni, bilo što nisu znali da ga voze.“
Tvoj otac je dugim korakom otišao u lugarskoj uniformi, koju je skidao samo kad je treba proprati. U šumariji su ga dočekali ozarenih lica: „Mi smo pogrešili. Ti si od pre mesec dana u penziji. Naš propust“, i tutnuše mu otpremninu, nekoliko smeđih novčanica. Kada imaju puno zluradih pritužbi na nekog šumara, nemajući kuda, penzionišu ga. Da ga okolne žene nisu izljubile, možda bi se tvoj otac naljutio. Ovako nije.
U varoši je kupio novo odelo. Najviše se radovao što će iznenaditi tvoju majku jer se u ovakvom odelu venčao. Kada je prolazio pored starog hrasta, ruke same poslaše lugarsku iznošenu uniformu u krošnju. Ona se zaustavi na ogranku, raspremi se, kao da u njoj šumar nadgleda okolinu.
Komentari: