Razgovor pred bogomoljom
Želim da vam prestavim svoj kratki roman „ RAZGOVOR PRED BOGOMOLJOM“. U narednom periodu petak, subota i ndelja biće objavljivani njegovi delovi.
JOVANOV ŠTAP
Pre sto pedeset godina moj predak rekao je svom sinu: „Nikad nećeš imati svoj dom, lenštino. Ni drvce nisi do sad zasadio“. „Imaću celo selo“, odbrusio je Jovan. Dešava se, kao ovaj put, da se rastanak ponese u zavežljaju.
Pre nego što će poći, brat najbliži po godinama, izuo je svoje sandale i rekao mu: „Ja mogu bos. Kuda ti hodiš, nisu dovoljne samo jedne. Kamen je tamo manje pitom.“
Jovan je odmicao, sve dok nije došao na ono brdo. Odande je video svoj bivši dom kao zrno pšenice, a selo je ličilo na raspukli klas.
Ovde ću iznići, odlučio je.
Jaki Jovan, inadžija, sve je sam stvorio. Niko u našoj familiji ne pominje kako. Zna se da je pravio šatorska krila od kozje dlake. Iako umoran, odlazio bi do starog hrasta, sedeo i odmarao se.
Zavoleo je devojku ispod onih tamo oblaka. Kao da joj kuću dodiruju. I ona njega. Viđali su se „kadikad“. Prođe dan od susreta, pa je sanja. Tako svaki put. Nažalost, njegovo prodorno oko primetilo je da devojka kvasa od pupka nagore. Narednim susretom to se potvrdilo. Jovan je ustao sa panja i okrenuo joj leđa. Predosećala je da će otići zauvek, klekla je ispred njega na kolena, svila se rukama oko nogu. Jovan se sagao i rasklopio joj šake. Preklinjala ga je da ne ide, da nije posredi ono što misli. Nije se osvrtao. Nešto je kao kletvu, što priliči više ženama, izgovorio, i izmakao se.
Stao je krčiti šipražje, praviti staze do svog poseda i poseda svoje rodbine i prijatelja, koji su uveliko došli. Jedino pre njih doselila su se jata golubova.
Lutao je moj Jovan, Marija. Pio kišnicu sa litica. Jednom je u vodi ugledao svoj lik i pomislio: Ime me neće izdati.
Počeo je da traži devojku sa istim imenom kao što je njegovo. Zagledao je i našao svoju Jovanu. Nastavili su udvoje da prave šatorska krila.
Kako su godine prolazile, kičma ga je slabije slušala; poželi da ustane, ali ne ide. Pozivao je svoju ženu i ona bi mu pomagala. Posle je napravio štap. Tek tih dana, nakon toliko godina, naču da ona devojka, koju je voleo u mladosti, nije bila bremenita, već je patila od neke vodurine, te su je lekari iz nje izvukli. Od tada je počeo da dobuje štapom. Jovana je učila da raspoznaje te znake, njegove želje, i ispunjavala ih. U radu ga je sve više odmenjivao sin - jedinac.
Seljaci su ga zapamtili kao mirnog i vrednog domaćina. Kako se prvi nastanio u ovo selo, smatraše ga osnivačem. U znak sećanja na njega isklesali su znamen-kamen na kraju njegovog imanja. Eno ga, pogledaj, draga prijateljice Marija, sedi sa štapom preko kolena.
„Ponekad mi se, dragi Makarije, učini, da kameni Jovo ustaje pomažući se njime. Kada naiđu seljani putem, sklanjam se iza njega da me ne vide.“
Komentari:
bas mi je cudno da neko ovako dobro pise
a tako malo komentara ima
valjda je ovde po logici, sto si bolji , manje se ima sta na napisano dodati
pozdrav niko
a tako malo komentara ima
valjda je ovde po logici, sto si bolji , manje se ima sta na napisano dodati
pozdrav niko
Poslao
amazonka
u 17h29, 27/2/2008 | Link | |