kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
27.
Toliko je knjiga napisano da nema ovozemaljskog puta na koji bi sve one mogle da stanu. Tu imate od onih najmanjih koje se pod lupom čitaju - zbog lupe su i napisane - do onih teških kojima možete čoveka ubiti. Sasvim lako. Bilo da mu padnu na glavu, bilo, ne dao bog, da ih skroz iščita. Knjige mazulje su posebna sorta. Sreća moja što su skoro svi veliki pisci mrtvi pa mi neće zameriti. To su knjige lektire. Kad se samo setim Kafkinog "Procesa", mili bože, težeg procesa u životu nisam doživeo. Nadam se, niti ću.
Njima, tim knjigama, suđeno je da ih mora opipati toliko i toliko đaka. Svake školske godine. To određuje nastavni plan i program svake škole. O tome se brinu ljudi iz biblioteka: spremačice, upravnici, bibliotekarke ko medicinske sestre, pajalice i moljci. Ti poslednji, ponajviše. A u školama, direktori. Spolja, uglađeni, po režimu skrojeni, a unutra frustrirani i neznalice. Ne lepite mi ništa: ovo izgovara njihov život, a ne ja. Tu su i roditelji đaka. Prave pihtije. Strepe, strepe i samo drhtulje. Za svoje dete, za svog đaka, a za koga bi drugog. Oni znaju šta valja za njihovo dete, ali ga obavezno uče kako ne treba. Pravdaju se pred drugima: da ne bude izuzetak. Kako drugi, tako i on. Kako njemu, tako i drugima. Tako, tako i te kako udara đaka po glavi. Ne trenutno već zauvek, ponajčešće.
Da ne zaboravim u ovom svom naklapanju i same đake. Oni su hladovina kad su u pitanju knjige. Zato otprve koju dobiju (onu slikovnicu, najjeftinija bude, pa malo ko ne donese malom ili maloj za rođendan) naprave joj uši, da se zna ko je glavni.
Tu skoro jada mi se jedan pisac: - Kakav smo to narod? O ne, opet će o našem ratničkom mentalitetu. O tome najviše pričaju oni koje više ne pozivaju u vojsku i oni koje ne bi primili ni kao dobrovoljce.
- Najviše čitaju domađice - štekće on, moj sagovornik, ispod socijalnih zuba. - Čitaju najbolje knjige. One što su požutele, one na kojima ima puno poruka, svakakvih ličnih imena iporuka slične sadržine, najviše ljubavnih poruka, ostavljenih brojeva telefona, krugova od kafe, na listovima od prevrnutih šoljica, koji se na listovima od knjige najbrže suše.Lako upijaju soc.
Uvučem vrat umesto kornjače, kao snebivam se pred ovim rečima, izmigoljim se i ostavim pored reke ovog pisca, a mogao bih ga i u šumi najtamnijoj, punoj zverinja ostaviti, da hvata inspiraciju. Promenu ne bi primetio. Sav kosmos mu je u glavi. Ne ide van nje.
Ko napisa najbrže knjigu, to ne znam. Ja sam ovu svoju bio rad napisati za pet dana. Toliko sam imao. Mali život, mala knjiga, pa malo i dana za nju. Tih pet dana dobio sam od firme. Toliko te sleduje, rekoše. Hvala im. S tim se složi i moja mlada koja mi pred prvu bračnu noć reče: - Ne diraj! Sve lipti iz mene. Hvala i njoj. Na njenih pet dana.
Ovih i onih pet dana bi mi dovoljno.
Napisao sam ovu knjigu priča.
O čemu?
Pišem o onim delićima života koji mi padnu na pamet. Nikad nisam ni od koga prepisivao. Došlo vreme, od koga ću ako neću od života, i to svoga. Nadam se da se nisam raskvocao i raspekmezio i ne dao bog da od ovog nastane istorijski roman. Svačija prošlost nije za istoriju, da se vucara po knjigama. Istorijski roman kao i istoriju pišu pobednici. Ja ne spadam u te.
- Lažove - dobaci đavo. - Lažeš. Pobedio si život, svoj -što se čudiš - nego čiji nego svoj.
- Zar i to ima? Ne vredi se s njim nastavljati. Neka mu bude. Nema izmene, nema menjanja. Knjiga je gotova.
KRAJ
Komentari: