kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
26
Гомилате их испред себе. Само их гомилајте! Скоро да се од њих не видите. Ништа вам оне не вреде. Не могу вам помоћи. Узмите се у памет. Енциклопедије су само најдебље књиге, и ништа друго. А шта је то ОВДЕ ГДЕ СМО САДА СВИ и ТАМО ДОЛЕ, два термина што често помињем у овом рукопису, нећу вас више мучити, рећи ћу овом приликом.
(Чујем, треском затварате енциклопедију, при том не помишљате да сте пробудили опаке бактерије које су настањене у њима.)
ОВДЕ ГДЕ СМО САД СВИ је равница. Згодно за одсести; били су многи. Од Трачана, Келта, Панона, неки видеше и Турбанлије, после били Хрваћани, да не заборавим Колонизаторе, прихватам примедбу, Колонисте из Другог светског рата. Углавном, сви они који су дошпартали колоном или ван колоне.
А Атила, питате ме. Био и он. Навратио у овај забран. Тај је био опак. Ошкопица. Мудрица једна. Како је тај тукао. Одреда све је тукао, и мушко и женско. Како му ко наиђе. А жене је тукао све по једном месту, и све дотле док не поплаве. Баш тако, док не поплаве.
Нема разлога да се нека од данашњих дама и оних нешто млађих дамица љуте на мене, јер тада још није било народа и народности. Чија је шљива модрила од Атилиног бича божјег, којег је носио у гаћама, остаје отворено питање. Да ли украјинска, русинска, србијанска, буњевачка ... не зна се, наука ни алтернативне дисциплине нису сигурне и даље лутају кад је у питању одговор на то питање. Може ли се претпоставити да је била шљива цепача?
То је извесно. Скоро сигурно, цепача и ниједна друга. Да ли се лакше или теже цепала од данашњих, то су већ финесе у које не бих да улазимо овом приликом. Остао сам дужан да вам објасним појам ТАМО ДОЛЕ. Тамо доле чине куће у камену, куће на камену. Све тако редом уз обалу и мало подаље. Не одвећ. Двокатнице, најчешће. Пљуцнем са терасе и направим таласе. Ни брига ме није. Бројим таласе до миле воље. Не само ја, таман пљуцнем, запљуцкају и други. Пљуцкају, пљуцкају. Море се запени, јарца се према пучини и назад, све до светионика. Пљуцкају се, право да вам кажем, и коштице од рогача, и мандарина, и поморанџи, питомог шипка, и чатруна, па и мараске, и ко ће сву ту сласт и мирисе набројати. У тој лепоти себи и другима миришеш. Све се бојиш, ниси заслужио. Јер прихваташ да си смртник само.
Друго је пљување. То је нешто друго. Мора се разликовати пљување од пљуцкања. Има и тога. Они који су прешли с пљуцкања на пљување, занели се. Пљували, богами, дуго, дуго на друге, па почели и по себи. Прво ситно кроз зубе. Штрц, штрц! Па све крупније. Видели и други. Видели једни од других. Крупно пљување све напало. И знате шта се догодило: истопили се. Начисто. Сви до једног. Сви који су пљували.
Истопили се?
Истопили се.
Као Римљани?
Као стари Римљани.
Немојте поново отварати енциклопедију! Лепо вас молим! Ових термина или појмова нема. ТАМО ДОЛЕ и ОВДЕ ГДЕ СМО САДА СВИ. Нису записани у њој. И готово. Пропуст рецензента или не, мање је важно. Засигурно знам да их у енциклопедији нема. Добро, није грешка рецензента него уредника, може бити, кад ви кажете. До краја ћете и ви почети с пљуцкањем. Никада се не бисте сетили: ови појмови су на мојим рукама. Хиромантија, управо то. На левом длану, ево: ОВДЕ ГДЕ СМО САДА СВИ, а на десном: ТАМО ДОЛЕ. Када ми дође, пљеснем се и левом и десном; задржим приљубљене неко време уз образе, а они почну да ме греју. Одгоревају.
наставак следи
Komentari: