kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
23.
Davno je stric Dmitar, pravilnije Mitar, prestao da trči, taman se bile ulice asfaltirale. Maraton je bila njegova disciplina, ali je ostao u atletici. Postao je funkcioner mesnog atletskog kluba. S njim je obišao Evropu. Bio je u Finskoj. Proveo je tamo deset dana. Izjutra prvi je zauzimao švedski sto i njupao. Njupao bi sve dok bi došli domaćini. Kad su ga videli slasnog, pri apetitu, iznenadili su se. Jedan od njih je rekao: ala ovaj vaš jede - nije bio gostoljubiv kao mi, Balkanci. Mitar mu je odgovorio preko prevodioca: Hajde da se takmičimo u jelu. Iako sam doručkovao, više ću pojesti od bilo koga od vas. Prihvati jedan od njih - bled u licu, naduvan kao novogodišnji balon - i izgubi. Mitar kao pobednik dobi diplomu sa titulom sos majstora. Ma kakvi, ne poznaje se to na njemu. Kad se prejede, što bismo mi rekli, oseti malu, neznatnu težinu u želucu, kojuinače ne registruje kad smaže uobičajeni obrok. Ma, ne goji se - izdržava prosečnih sedamdeset i tri, četiri kilograma.
Došlo vreme za saunu. Krenuo je za domaćinima i u saunu. Hoće sve da proba - zato je došao. Ode Mitar da se cvari na lakiranim daskama. Sve je nekako izdržao, a onda je trebalo preći neku vodu koja se protezala u okviru saune, kao neka prepreka. Domaćini pređoše u razgovoru, za njima poće i Mitar. Pričao je kasnije kako je u vodu kročio, tako je ostao. Cvrčio je kao žeravica kada se kod kovača ubaci u vodu. Voda je bila hladna, prehlađena. Za Fince to nije bilo ništa. Navikli od malena. Zaboravili ili nisu hteli da ga opomenu, dočekali su ga isto tako hladnim pogledom. Kao Šveđani, pa nisu im geografski ni pobegli. Nimalo iznenađeni nastalom situacijom.
Dug uvod, ali uvod. Mora tako. A možda je moglo i drugačije. Mogao sam i kraće. Recimo: Koja je najvernija ljubavnica u životu? Bolest. Bolest, jer dolazi kad padneš u krevet, kad ti je najteže. A smrt? Smrt je najvernija žena. Zagrli te jednom zauvek, i ne popušta. Tako je filozofirao moj stric Mitar, po zanimanju bravar. Onaj što je dva puta išao u osmi razred osnovne. Zbog ove njegove filozofije nije se ni razboljevao. Lažem, jednom jeste. Šetali stric Mitar i ja. Deli nas osam godina, stariji je od mene. I razgovarali. Ništa posebno, najobičnije svakodnevne teme: mlado žito, klasalo, nije klasalo, vreme i nevreme, bombe... Razgovor radi razgovora.
Gde nađe bombe, ubacuje se neko od vas.
Nisam ih ja našao. Nije ni stric Mitar. Našli naši. Specijalci, ko bi drugi. Našli i demontirali. Pa, mi, nas dvojica, o čemu bismo, o tome.
Ajde da se dogovorimo. Ne prekidajte me više. Neću znati nakojoj sam. Važi? Važi.
- Umireeem - otegao je Mitar tiho dok je padao na travnjak, ne u Finskoj, gde je trebalo, nego ovde, ovde ispred mene, kao da je imao obzira prema onima koji su ga mogli posmatrati. Opet vi. Ma, nije pao od bombe. Pao je iz čista mira. Prostro se koliko je dug i širok.
- Umireeem - ponovi Mitar pored mene, po drugi put. Ja se oduzeo, ne znam gde sam. Ruku Mitar stavio na nos. Stisnuo svomsnagom. Oči raskolačio sve nebo da obuhvati iznad zoološkog vrta, gde smo se zadesili, da mu je bilo do njega. Rumenilo ga osenčilo. Čujem ga:
- Osećam krv. Njen jak miris nadolazi. Pozdravi mi majku. Lepo mi je govorila još kao malom: "Tvoj dah miriše na krv mladog jagnjeta koje se prinosi bogovima kad doće vreme". Evo je kreće, kreće, i odvoji ruke na stranu kao da nisu njegove. Krv iz nosa mu šiknu pravo na mene. Došlo vreme da se oveće jagnje prinosi bogu. Poškropi me po licu, lojavo slana tekućina zamagli mi razum. Počeo sam suludo da otresam rukama. Rukavi pali na pola, košulja se raspojasala, jedan kraj viri. Skakao sam u mestu. (Sad tek vidim kad je sve prošlo: nedaleko od mene mali mermerni dečkić kome je dosadilo da mokri u fontanu, pokušavao je da popiša mene. Njemu je bilo do igre. Pomokrio bi me sigurno da mu je skulptor to omogućio. Srećom skratio mu je mlaz.)
Uveriću se već sledećeg momenta da svakodnevnica i naš život u njoj samo su igra. Kao u dobro pripremanoj vežbi civilne zaštite ambulantna sasvim nova kola nađoše se pokraj nas, mene i poleglog Mitra. Ja sam se bio nadneo nad njim. Čisto po inerciji, jer ništa nisam znao o prvoj pomoći. Gume su zaškripale pored Mitrovog tela. Iz kola je izišao vozač i dve medicinske sestre zbog kojih sam i zapamtio ovu priču. Ponesoše ga na nosilima, nisam ni došao k sebi, a kamoli pomogao.
Sad se prisećam, vraćam sliku, mirno, najmirnije. Bože, video sam bela, najbelja krila onih medicinskih sestara. Njih dve, dva anđela na zemlji. Dok su unosile u auto Mitra, krila su im se širila, puna paperjastih srebrnjaka, njihale su se dve guze, svaka svoju, potpuno iste, jednake. Da se jedna od devojaka spusti njome u prašinu, pa onda druga, ne bi bilo razlike u otisku. Jedan bi se drugim potirao. Sa malo reči: bile su prave bliznakinje, kada se radi o tom delu tela. Da se u gradu iz ćoška umesto glave guzovima pojave, ne bi se moglo reći koje je koja od njih dve. U glavi su se razlikovale. Skroz naskroz. Jedna je bila okruglog lica sa dva gorka badema u očima, ona što se ne jedu, nego samo se gledaju, a druga plava nudila je službeni osmeh koji je pokazivao njena dva vampir-zuba. Verovatno se kao mala bojala, kad su joj se zubi rasklimali, da ih vadi, oni poodrasli i tako ostali. Nekome se ne bi dopala. Tako je to: lepota segleda različitim očima, svako svojim. Zato svako naće neku svoju lepotu. Ja ovu nisam više sreo, ni kad sam odlazio u dom zdravlja, niti negde u gradu. Ne čudi me, jer mislim da nije nipripadala zemlji.
Gume opet zaškripaše, sad se i upališe, auto nestade s anđelima. Odužio sam vam s opisima. Žuna od straha poleti sa grane, mora da je i Mitrova smrt isto učinila, što će se u bolnici nešto kasnije obistiniti. Posle dva-tri dana njega otpuste iz bolnice. Ispratio ga kroz hodnik niko drugi do glavni doktor, i vratio se. Dug hodnik, dugo praćenje. Usput je doktor razmišljao: "Neki moji preci su bolovali od iste bolesti kao i ti, Mitre. Svi su, po pravilu, skončavali na šolji, gde im je smrt pravila sačekušu. Tebi je srce kao čioda: svakim ubodom probada ti život, i sve tako do šolje."
Dotle, Mitar je već bio van bolničke ograde, blizu autobuskog stajališta, razvijao je lekarski nalaz. Bio je čitko napisan mašinom za kucanje. Puno latinskog. Prelazio je preko mrtvih slova, ništa mu nisu govorila. Turi šaku pod nos i ušmrknu se. Nema krvi. Zdrav je. Neki mali osmejak poče se ocrtavati na njegovom licu. Dobro se osećao. Dijagnoza mu se učini nevažnom. Papir isavija načetvoro, uredno da urednije ne može biti, pa stavi u unutrašnji džep. Ne baci ga iz poštovanja prema doktoru. Autobus stiže. Kasnije će saznati da je u pogrešan ušao.
nastavak sledi
Komentari: