kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
22.
Došao odnekud. Puk, pa u prestonicu. Zapucao pravo u Beograd. Pred železničku stanicu.
- Plivaj! - reče mu život velegrada.
- Plivaj! - reče mu i njegov život.
- Kako ću?
- Ovde svi plivaju - odgovoriše ova dva života.
Odbaci došlja ime: odbaci prezime Radović. Po žilama, vidi se, Crnogorac.
Uze drugo ime: Velegrađanin.
Pusti bradu, dugu, predugu. Obesi oda se fotoaparat.
Poče da zausgavlja putnike. Svakog onog koga stigne. Neki se izmaknu, šmugnu mu na peron ili u čekaonicu.
Klik! Kliče aparat u njegovim rukama. Kliče on uz njega. Prebira i odvaja Velegrađanin svojim dosetkama lakoverne od onih drugih putnika.
Klik! Klik! Klik! Raskliktao se među svetom što putuje, sve misli svako u njem vidi još onog orla i podalje ono gnezdo kom pripada.
Daj adresu. Sliku ću ti poslati na kuću. Poštom - više iz njeg progovara velegrađanin, da ne kažem nešto drugo, nego sam kočoperni orao, sve bih da kažem orlušina; tako je izgledao onako podbunuo, plavovodnjikavim očima dok spreža žrtvu.
Uzima pare. Niko od uslikanih i ne pomišlja da nema filma u aparatu. Puno je prostodušnih i lakovernih. Takvih je najviše, more jedno; takvi su nemoćni, zato ih je toliko.
Policija ga terala. Ništa za to. Nije ga doticalo. Sve je išlo potaman dok ga putnici nisu prokužili i krenuli da se s njim šegače. Proklija u njemu nanovo seme čojstva: obrija se,obuče na se najnovije odelo, mantil, sat i šal, progovori drugačije, prepametno, umilno, svaka mu reč stoji, paše, i proda foto-aparat. I sve ovo iz inata. Zar njemu da se rugaju, e, vala, neće, zastanem u govoru. Grlo se zasušilo.
- Meni ga je prodao - preuze reč od mene fotograf Dragan. - A on, Velegrađanin, obogatio se, osvojio neki program rezervnih delova za železnicu. Žario i palio Beogradom. Nije mu do bogatstva stalo, a gomila ga; hoće drugima da dokaže da što naumi to i ostvari; u sebi se smeškao: nećete sa mnom guzicu brisati. Aj, sa mnom i možete, priznajem u sebi, ali sa mojim plemenom, rodom, e, to ne može. Jest, promenio sam prezime, ali, ako sam se od brda odvrgao, od roda pobegao, nećete po njemu pljuvati, pa makar vam ispljuvak poslednji bio.
Krenuo sam s njegovim aparatom, i dan-danas ga imam. Stoji aparat na polici, gledam, sav naglancan, kao da je iz fabrike, kao da ni jedan snimak nije okinut. Evo ga, sad već stoji godinama kao muzejska vrednost.
Uzmem, kažem ti, u zakup mali lokal blizu fabrike padobrana. Gazdarica zaguljena. Može, veli, ali da ostane ona slika na zidu.
Šta sam mogao, nisam imao nekog izbora. Pristanem. Posmatram sliku: neki glavonja na njoj. Ko od rođenja dobije okruglu glavu, takvu kroz život nosi, najčešće biva. Mala lubenica, zelena lubenica - velika lubenica, zrela lubenica, trebalao bi da je tako. Kod ovog nije tako. Slika ostarila, umutnila se, skramu neke slabovidljivosti dobila; jedno vreme mora da nije bila u ramu - sad je nov ram, još šljašti. Moljci je načeli uveliko, rupičarili po njoj: muve trčkarile i tačkarile; mogao sam i drugačije reći, ali ne ide.
Junak nad junacima. reče gazdarica za njega.
Ko bi rekao, možda sam pomislio, a možda i nisam.
Ispipam je. Da joj nije rod ili neko ko bi se rodom mogao nazvati? Niti joj je rod niti pomozbog, prvo naredno jutro pokaza. Kad neko uđe u radnju, prvo primeti njega sa pištoljčinom za pojasom. Prvo u njega, pa tek onda: dobar dan, ja bih da se slikam.
Tako da te uslikam, na šta ćeš ličiti kad te ovaj prestrašio. Bože, da vam je to videti: na šta je taj ličio. Verovatno sam ja malo uveličavao, kad nekog ne možeš da smisliš, lako to ide. Omili se. Samo od sebe ide.
Setim se Svetog Jovana. Slava gazdarici. Predložim da skine onog s prezrelom lubenicom na ramenu, onog njenog junačinu, nek stavi svetog Jovana, svetac, priliči, a bila bi u trendu.
- Nije se sa čela kolone smakao, pa vala neće ni sa ovog zida.Tu je gde je, i ostaće! - Meni govori a njega gleda. Ne trepće. - Tebi ako se ne sviđa, izvoli! - pokaza vrata, grmi gazdarica Jovanka, prezime joj ni danas ne znam, da li sam ga čuo, neverujem; da smo sklapali ugovor o zakupu, možda bih ga i zapamtio, ovako nije ga ni pomenula, nije imala potrebe. Orleanka bijoj pristajalo. Mora da je celu noć sevalo.
Kad ujutru osvanu Sveti Jovan pored tog Hercegovca. Omekšala baba donekle. Pomirim se sa sudbinom - šta je, tu je - kad je glavonja sa slike u pitanju. Ostade mi da vežbam. Govorio sam sebi: on ne postoji, nema, nema ga, nije ga ni bilo; ne bilo ga; zid je čist, beo, krečom miriše, ubeđivao sam sebe. Posle nekog vremena ja uspeo. Ne primećujem ga više. Naprosto: nije ni bio, tako mi se činilo, Molim se, molim se bogu i svetom Jovanu na zidu, kako i priliči. Njega vidim, svetog Jovana, onog drugog pokraj sveca, verujte mi, ne. Nijednom. E, toliko puta sam se molio svetom Jovanu za Vukašina.
Za svog sina! Za svog mališu, naslednika. Dedina slika, nema šta, po njemu ime ponese, od kuma, tobože, dato kako sleduje - vraćam se razgovoru.
Za njega, a za koga bih drugog. Potrošio sam kuću i okućnicu i svu šumu. Poslednji list sa grane. Potrošio sve crno ispod nokata. Potrošio...
Ali on je još mali!
Tako mali, a već potrošio jedan, bogami, dva života. Vjerin i moj. Vjere, žene mi.
Tvrd je Dragan, ali Vjeru ne odvaja. Tuđe vere, ali njemu verna. Ublažujem, praštam mu: takvi smo mi, kad nešto dobijemo, makar i mukom, nipodaštavamo, omalovažavamo; mesto Bogu da zahvalimo, mi drvlje i kamenje poganim jezikom valjamo. Ni Dragan nije drugačiji, zato mu i ne zameram.
Tek je Vukašinu peta, Dragane!
Jeste, peta. Ali petnaest je trebalo da ga izvučemo. Meni i Vjeri se zanedalo. Bog zanekao. Sveti Jovan ne pomaže. Vidimpo njemu, ne može ni on. Hteo bi, ali mu se ne da. Tako punih petnaest godina. Ravno petnaest, ni manje ni više. A trebala je samo jedna čaša onog homoljskog, onog crnog, Vjeri da popije ili da se utrlja po stomaku, već sam zaboravio. Brzo se zaboravlja. Evo, ovoliko! Ništa više! Kako nam niko ne kaza prvih godina. Sve bi bilo drugačije. Pre bi Vukašina izvukli.
- I pre Vukašina, i sa Vukašinom, ostaje ti da škljocaš ida trepćeš na blic.
Neću mu reći zašto sam došao. Prećutaću. Došao sam samo radi jedne pišljive slike za ličnu kartu. Neću zbog njega. Neću da prekidam njegovu bol dugu tolike godine. Rana je zarasla, hvala Bogu. Ostviću ga da je ponovo odboluje, sada bez posledica. Neka jača, neka tuži, nije mu zameriti.
Dovoljno je za jednu priču. Ali se ne da.
- Reci mi šta si hteo?
- Došao sam da te vidim.
- Samo to?
- Samo to.
Laž ne bira gde će. Lako se primi. Tako i ova moja.
- Lepo od tebe. Jesi li za ... - zapitkuje me Dragan samo dapobegne od ove priče, da pobegne što dalje. Možda i uspe.
nastavak sledi
Komentari: