21.

Наставник енглеског језика, овај што је мало пре ушао у библиотеку, био је другачији.

Онако четвртаст с врата учионице бацао је дневник који би се клизао до пред крај катедре, а онда застао. Све мислиш пашће ван катедре, али се никад то није десило. Није ни чудо што му је то успевало јер био је бацач диска. Омладински првак државе. Позивао је што гласом по имену, што прстом оне које није затекао на њиховом месту за клупом када би ушао у учионицу. Само мушке, девојчице су биле мирне, то се подразумевало. Они су већ по обичају знали шта следи: магареће коло. Свако би сваког ухватио за зулуфе и на миг наставника чупали су један другог. Знао је и наставник са стране да се убаци вукући неког од њих. Када би овај помислио да га чупка онај до њега, повукао би га јаче, што се ланчано преносило даље. Повратна реакција у хемији. Бодрио их је здушно. Биле су сталне муштерије за ово врцаво коло. Неки су били претплаћени. Намерно су чекали ван својих места, радо су се одазивали наставнику, коловођи и творцу овог кола. После ове ларме коју је произвело коло, настављали би са часом мирно, са пуно пажње. Тако наставак часа прође у раду. Мир, нико да зуцне; да батерфлај прелети учионицом, нико га не би приметио.

Наставник се измени, некако угосподи, и ми с њим. Прави Енглез! И ми исто. Узме он књигу: од речи до речи, енглеске него како. У трену примети да му је Јован одсутан, одлутао, зашијао негде у празно. Њему енглески није ишао.

-          Јоване, негде си се надалеко запутио?

-          Нисам, наставниче.

-          Ти ћеш, Јоване, једног дана завршити за мајстора. Изучићеш неки занат. Је л' тако? Срешћеш свог наставника, то јест мене, и позвати на пиво. Хоћеш ли?

-          Важи - одобрава Јоца. Добар је наставник, поклониће му и овај пут двојку.

Не зна Јован, не зна наставник, не знамо ни нас тридесетак божјих раба да је судбина сплела мрежу, већ одредила: Јован ће завршити занат - машинац, путовати на посао, дрмусати га аутобус зарана, дрмусати га при повратку, дубоко у ноћи. Замало у животу да га ово дрмусање, тандркање није уљуљкало. Свану му једне зоре. Добро, ево, исправљам: свануло је. Полети авионом, оним најмодернијим, преко локвања којих нема, преко трске и шевара којих нема, изнад мноштва жаба којих опет нема, изнад воде које има. Све се од ње плави и модри на географској карти. Оде у туђ свет. У Америку, па у Канаду. Научи туђи језик за који је мислио док смо ишли у школу да га никад научити неће. Данас га говори исто тако добро као наш наставник енглеског. И боље: Јова га научио из живота, а наставник из књига.

Ево га наставник. У руци књига коју је преузео у библиотеци. Ставља је на пактрегер. Прилази ми бицикл из неког давно излизаног времена. Гура га. Приметио ме је.

-          Здраво, Банићу!

-          Поштовање, наставниче!

-          Како си?

Лако питање. Да не знам, не би ме ни питао.

-          Добро сам.

-          А ви, наставниче?

Знам да зна одговор. Никад није дао да му живот буде тежак.

Како, питате се. Лако. Заборавио је речце "зашто" и "како"; избацио из свог речника у право време. Биле су пуне отрова. И то је све.

Зајаши наставник бицикл с најширим гумама, још више се раширише под њим. А како и не би. Повезао је на пактрегеру Јована Дучића и "Радованово благо".

наставак следи