kratki roman: MOJ OTAC SE ŽENI
20.
Кад ме питате за птице, могу вам рећи да су то необична створења, ја тако мислим. Било која, нема изузетка, боји се метка. Ако их он, на њихову срећу промаши, спремне су да у лету избаце измет, удрискају кип у градској четврти. Зато су необичне. Право на неког великана. Некада му слете равно на главу, од косе мисле да је гнездо, вуче их нешто да снесу јаје. Знају оне да звизну право у око, или у руку коју овај великан држи испружену према народу. Не правда их што је кип окамењен: великан је великан. Не правда их што је окамењен? Свако се бар једном у животу окамени. Великан остаје великан. И посран великан је великан. И, ајд и ако га унереде, задужио је и заслужио је да га таквог оперу. Бар толико. Отуда сву кривицу сваљујем на директора чистоће за уфлекане песнике, државнике, краљеве свакако, војсковође, мајке хероине и мале пишоње у фонтанама. Бојим се да се том директору сада штуца. Али већ сутра настрадаће радник чистоће који чисти овај кварт око библиотеке и гимназије. Ту је највише скулптура и споменика.
До пре неку годину туда је лишће чистио летваст старији човек. Имао је крив нос. Носио га, шта ће. Његов је. Није се оптерећивао тиме. Сви чистачи имају мало повијен нос. Не знам зашто. Па и филозофи имају кукасте носеве. Зашто, бог ће их знати. Није ме брига за ове друге. Зато су филозофи, па нека одгонетају. Једино на овом свету они имају времена.
Кажем, чистио, чистио кривоноси, отишао једанпут лекару, а од њега у пензију, а метлу препустио млађој жени.
Овог момента она седи на једном крају градског паркића, на зидићу од фасадне цигле, а ја на другом, на клупи. Њени реквизити, канта за отпатке с точкићима и метла, мирују. Угледале се на женицу. На глави јој сламени шешир остао од летос. По њему падуцка дотрајало лишће. Образи се заруменели, заборавили да сунце није више тако јако. Њен дремеж прекида мој некадашњи наставник енглеског језика Радивој, који ће по навици свратити у библиотеку. Оставља бицикл напољу, о ножицу. Пење се уз степенице, гледам из даљине.
Исти је наставник физичког васпитања: све правилно, право у његовом телу. Тако су и изгледали одувек, и један, и други. Мада осим тела и његовог облика ништа више није заједничко. Душе су имали, обојица, не могу лагати. Сваки на свој начин. Фискултурник је био напрасит, пред њим ниси могао да опсујеш. А да си га могао негде у његовом друштву чути: како је тај лајао, изговарао је најскарадније речи. Безобзирност коју је при том испољавао давала је тим речима постојаност, неизбрисивост, трајање у ушима саговорника, ако су се присутни око њега тако могли назвати. Нас ђаке тукао је за наше добро. То ја кажем. Дичио се тиме. Што нас он буде више тукао, то ће живот имати мање прилике за то, показало се касније.
Построји нас у врту. Скину до појаса.
- Свако ће од вас ставити главу - и показа на своје крило – кад дође на њега ред. Крећемо од највишег.
Ја чекам последњи у врсти. Досад се увек изругивао на мој рачун, и сад ће. Неће ме мимоићи. Само да ово прође. Због њега до тада и од тада нисам волео физичко васпитање. Тако се звао један од предмета. Једино сам у свом школовању имао кеца из физичког. Заслужено.
Дође ред и на мене.
- Не тако, магарчино! - и гурну ме дубље међу ноге. Ја се сетим оног магаренцета што сам му око врата везао машницу, док је отац био у војсци и које је завршило у јами. Дотле наставник изнад мене шара по кичми мастилзавом оловком испрекидани пут.
- Устани и окрени се! - рече ми.
Удари ме око лопатица шаком, мало је требало за мојих тридесет и неку килу.
- Погледајте, од овога никада неће бити момак!
И да знате, није пуно погрешио. Би ми криво на другаре, подржавали су га, солидарисали се с њим. Са силом се увек солидаришемо пре или после. Или бар једном у животу. Тог тренутка ја сам молио Бога: Дај ми сто кила, Боже, да будем момчина као Паја! Њега је наставник физичког узимао за пример. Она линија на мојим леђима, која је показивала кичму, личила је на неуспелу кифлу пеког пекара почетника, рекла би деца, моји вршњаци. Та линија личи на ону која на саобраћајном знаку негде на узбрдици означава наступање више узастопних кривина, рекли би старији. Кичма је била крива. Временом се исправила. Сама од себе. Нисам ја ту нешто посебно заслужан. Чисто генетика. Док сам мали, криви се; кад порастем, исправи се. Бог ми није, тада ни касније, испунио жељу да имам оних сто кила. Сад видим - боље да није.
наставак следи
Komentari: