19.

Пред улазом у виноградарски ред, ту на летњем путу, који обилази плантаже постављен - сто. Прави фарбани кухињски сто. Откуд да знам одакле. На њему шаховска табла, фигуре већ се опотиле, ознојале и две главе над њима: једна професора Исе, а друга Матеје, управника виногорја. Берем грозд за гроздом, а поглед ми бежи на почетак реда, тамо где су насапунати играчи.

Упро Исо поглед у таблу као кад гледа у ђачки дневник. Кад тамо на другој страни име и презиме: Бранко Црномарковић.

-          Реци ти нама шта су планете? - професор ће тромо.

-          Планете су настале од биљака и животиња. - Професора пецну дијабола. Смлачи се. Ублажи се, умањи;постаје мање профа, више родитељ. Мисли: Ситан је да би мезајебавао. Нежан је. Свашта од науке синоћ потрпао у своју главицу, измешао; уплашио се, морао је нешто рећи, било шта; зато је ово испљунуо. Види га, црвени као црвено на семафору.

-          Седи, Бранко! - упали се зелено. Исо упали зелено. Извукаосе Бранко.  Кратко. Није дуго времена прошло, Исо гадочекао на црвено. Није му било спаса. Добио је кеца. Није знаогде се та и та понорница улива у море; у ствари, знао је где, алиније се сетио којом су је научници обојили бојом да би тоутврдили. На Бранкову жалост, била је то баш црвена боја.

Спусти професор Исо лауфера уз тресак на добитничко поље, да затутњи сама Фрушка гора.

-          Мат!

Руменило му наври на лице. Као да је лакмус папир.

Матирао је противника, виноградара Матеју.

Као онда, кад је матирао самог себе.

Како је то могуће? Себе да матира?

Себе, себе, и то врло лако.

Професор Исо је имао обичај да прозове ђака, изведе га пред географску карту која је била на зиду иза његових лећа. Па посади ђака, цео час га испитује и не окреће се према њему. Књига му на катедри, па пита:

-          На ком месту је ова земља по производњи сусама?

Нека мала земља, а наврага производи пуно сусама, не види се од њега. Друга на свету. Прочита овај податак професор из књиге, не може ни он да памти, мењају се подаци из године у годину. Ајд кад пита за челик, то је нешто битно па запамтимо и државу и место и количину производње. За те податке не мора професор Исо да ставља руку изнад очију и кришом завири у књигу испред себе, као да га ми не приметимо.

Међутим, тога пута у разреду до нас питао је нешто сасвим друго, опет сходно школском програму и лекцији која је била нареду.

-          Кажи ти нама које хидроцентрале имамо на ... - помену, мислим, реку Драву, биће, у Словенији. Ђак одговара.

-          Вузеница, Вухред... - и стаде. Има их још две-три, али које,не зна, не може се сетити. Не може низводно, не може узводно.

Скоро цео час се клацкао између јединице и двојке. Предосећа ђак да је мук, тишина, најгора, по њега. Зна да има на тој

реци још две хидроцентрале, али имена не може да се сети, па бог. На брзину изгради још две централе, наврага, не на Драви већ у Босни, на Дрини, и то оне које су одавно изграђене. Дотле професор одлутао на градилиште своје куће. У мислима наставља с радовима; помаже мајсторима да што брже заврше; мори га несташица цемента; зидари зановетају, ни син Жарко га не слуша, попустио у учењу.

-          "Јајце 1" и "Јајце 2".

-          Даћу ја теби... - загрме професор, понови обе хидроцентрале, истим редом: "Јајце 1" и "Јајце 2", а и даље на грађевини; још помаже и надгледа мајсторе; погодио их у надницу, па зановетају. Окрену се школској табли. Касно би. Схвати и он. Уједе се за језик. Касно је било да врати изговорене речи, прекасно. Пред географском картом је била Кораљка, сићушна ученица. Загонетан осмех заигра му око усана.

-          Иди на место! - рече јој подвијеног репа.

Она прође поред катедре. Звали смо је Мимоза.

Мат, призна сам себи професор Исо. Сам је себе матирао. Откуд то да каже: Даћу ја теби "Јајце 1" и "Јајце 2".

Зазвони школско звоно. Ђаци за њим, за звоном. Исо полако иза њих, на одстојању. Иде, а не иде му се.

"Зашто си оно рекао?"

"Последње време не пазиш шта на часу изговараш."

"Слабо се контролишеш."

"Заборављаш да си професор."

"Па шта ако сам професор?"

"Ако сам професор, нисам монах, калуђер."

"Па и да сам калуђер."

"Нисам светац."

"Нисам на небу."

Сам питао, сам себи одговарао. Мисли су силазиле са професором низ степенице до зборнице. Професор уђе међу остале своје колеге. Нада, професорица латинског језика, поправљала је руж на уснама.

-          Румен си, Исо, као кармин. Сав си у печатима!

-          Није могуће! - покушавао је руком да скине руменилопрелазећи преко лица. - Опет ћу добити хуњавицу.

-          Опет ћу зарадити грип! - јави се професорица логике.

Логично, нема шта.

 

Школско звоно зазвони, за нови час. Зачу се и црквено у близини. Покри га, поклопи сасвим школско. Професори се размилеше на часове. Размили се и Исо. Логично, нема шта.

 

наставак следи