kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
18.
Сада по равном. Као да је дуга попадала по равници - пут има шест трака: три тамо, три овамо. Мотор преде. Наш аутобус се искобељао змијурине од пута, поврх мора, по кршу и отресао се истинских змијских кошуљица остављених украј пута. Нема више бректања. Возач додаје гас. Жагор и музика узели су аутобус под своје. Сад већ крајње је време: збогом, море. Остало је далеко подно нас. Ширимо крила, машемо му.
А моја крила почела су да расту знатно раније, пре много лета, када ме је мајка узела за руку:
- Идемо на море! Рекла учитељица! - Не мора да каже, знам и без тога. То је њено масло. Учитељичино. Поверовала лекару:
Мали има кокошије груди.
Шта би рекао прадеда Лакарије на ово, онај што је имао чекињаве бркове? Многе су жуделе да се на њих избоду. Права мушка лепота. Или, онај други, Лаћина, с очеве стране, ускок; тај је крст љубио, а попове заобилазио, стоку крао ноћу из тора а да ниједна не заблеји, не замуче. Када му забруји у глави, а често је то било, створи се узрујана кошница и пометња међу његовим пчелама, Лаћина напипа ресицу од ува и пусти себи крв да притисак спадне. И док уво није скроз сасекао до корена, није се умирио. Немојте мислити... Срећа његова: имао је то велико клемпаво уво, дуго трајало, дочекао деветсто педесет пету; упокојио се у деведесет и осмој години живота.
Одсели смо код кумова: мајка и ја. Плажу би нашли и да нам је нису показали. Лако је у равници на жито набасати. Тако и овде. Од мора највише сам волео грожђе. Мајка ме кљукала, а ја гутао. Сладио сам се лубеницом. Сама је пукла. Како се отвори, семенке и сласт хрупе напоље. Ја држ, не дај!
Додавао сам јеловнику сардину или две. Бацио бих тек понеки поглед на бљутаво отужну воду. Тек ради реда. Рибице су буљиле из воде и длакава медуза која је вирила испод костима неке чоколадне тете гледала је право у мене. Ја се постидим. Легнем на пешкир, окренут пут сунца. После свега заспао сам на песку. Море би ме звало, није му вредело. Обноћ добијем сунчаницу. Две коњске инјекције врате ме у живот. Већ сутрадан буде по старом. Причају ми кума и мајка да су им причали лекари у тој тамној ноћи:
Један од стотину! Рекли за мене.
Један од хиљаду! Појачава кума.
Да смо дошли за петнаест минута, тешко би остао. Није рекла ни једна од њих; подразумевало се само по себи да су лекари и то додали.
Било је и овога током лета:
На плажи, не рекох да је била дивља, били само мајка, море, ја и пешкир. Море и небо се спојили. Имају нерашчишћених рачуна.
- Идемо, мајко! Видиш да нема никога.
Као да она не зна. Као да јој ја морам рећи.
- Узми, поједи!
На платненој крпи стајале су: крушке, шљиве, и неизоставна "ева" сардина, риба над рибама.
Морам ради грудне кости: и крушке, и шљиве, и незаобилазне "ева" сардине.
Не љутим се на вас. Не грешите. Истина је да су ми криласпоро расла. Данас ми је рођендан, не онај прави, већ онајуписани. Седамнаести. Први пут сам сам ишао на море. Враћамсе кући, својима.
Аутобус улази у станицу.
- Пиле мамино!
- Видео сам Ловћен!
- Татин орао!
- А море?
- И њега сам видео, мајко. И споменик сам видео.
- Какав споменик?
- Надгробни.
- Чији?
- Башин.
- Пашин!
- Ма. не пашин, мајко. Башин!
- Каквог Баше?
- Суседа, Стојана Баше.
- Па он је жив!?
- Ниси ми требала рећи.
- Како си га препознао?
- По слици. Има његова слика.
- Лако ћу ја испипати.
- Изокола, изокола само, молим те, Душане, ко Бога! Поиздаље, околишао је отац при првом сусрету са СтојаномБашом.
- Јеси ли начуо да је неки човек закупио поље од државе,право бојно поље, где су се некад јунаци секли на комаде да биутврдили чијег ће краља круна дуже сијати. Радио срећнику војноремонтном заводу, па одлазио у пензију. Аутобусимагости пристизали на то поље. Трава се истрпела, не памти то одоног боја. Нашло се ту три хиљаде тањирића само за колачиће.
А колико је тек било оних који не воле колаче. За њих је измеђуосталог довезено, опет, три цистерне пива. Колико је то, бројнису они који су упамтили. Нешто претекло. Остало.
-Их!
- Кажу да слављеник сада живи од пензије и гледања слика са весеља. Не зна им броја. Друга година је од тог а он још није стигао до краја слика.
- Први пут сад то од тебе чујем.
- Мора да си слушао да је неки наш сељанин остао сам на свету.
- Како остао сам на свету?
- Тако се каже. Мислим, усамљен, нека ти буде. Кад цепидлачиш. Сахрану себи приреди за живота. Напред попови, изамештани, а међу њима и он, тобожњи покојник. Нарицаљкенаричу. Исцедиле се од суза. Замало да замукну. Траже да се јошплати. Ваљда и оне имају свој бакшиш у таквим приликама.
Ките се папирнатим новчаницама. На повратку са гробља преће се у весеље. На даћи ударе у песму. И он, покојник, када је увидео како су га испратили његови, заигра му срце и он поведе коло. Мора да је смрт све ове гледала. Заборави на њега. Годинама иза, многе је из оне поворке он испратио. А он и даље прав.
- Нити сам чуо оно, нити сам слушао ово, потоње што рече. Све ми се чини, Душане, да ти то нешто записа, пљуну па залепи и на моју адресу посла. И то без марке. Примио сам твоју пошту и све разумео. Нема друге. Биће да ти је твој син Ниџо споменик поменуо.
- Признајем, коме ћу ако теби нећу, стари смо знанци, тако рећи исписници.
- Правимо лудости у младости, мој Душане, док се не скрасимо тамо заувек. Свак је бенаст на свој начин. Допало ми се место, скалине, палме, мештани, па и гробље и црногорица у њему, и ја направим себи споменик.
- Лепо велиш.
- Леп споменик. Ништа гори од других. Све грофови, властела, варошани. Одем сваке године, пре се фотографишем, понесем слику и заменим ону од лане. Ево, спремио сам је и ове године. У суботу идем доле, на море.
Прошао овај разговор.
Прошло година иза тога. Побогарали се, покарабасили се -Они и Они. Близу мора. Зашли на Башино гробље. Они им главе шрафили. А Они им враћали: гркљане чупали, руке ломили, чавле под нокте убадали. До подне Они и Они споменике преврнули, поваљали. Код Стојана стали. Код нашег Баше. Гледају Они, жмиркају и Они. Незнан им јунак. Само слика. Завиривају, загледају. Нигде имена, нити презимена; ма ни године роћења, ни смрти.
Чији је?
Може бити и од Оних, а, вала, и од Оних. Читају на споменику:
Ја сам доле,
ви сте горе,
и зато ме заболе.
Засмејаше се. Примирје потписаше без условљавања. Шаторска крила прострше под чемпресима. Међусобно се нудили: памидором и парадајзом, капулом и црвеним луком,укумарима и краставцима, рибом и рибом. Све једна до друге Једна преко друге. Скуша, шпицерка, бели амур, скобаљ, туњевина, деверика, сардина, сиви толстолобик, сом, смуђ, мрена, ослић, штука, бандар, црвенперка, харинга, пастрмка, носара, бакалар, кечига, крупатица. Нешто на граделама, нешто у рибљој чорби. Видили, бирали. Нису се отимали. Нису се свађали. Грдне речи не помињаше. Само су пуно мљацкали.
- Баш смо пашчад! - Пашчад! Клопарало је тврдо "ч".
- Пашчад! - Пашчад! Звекеталоје меко "ч".
Орило се из забиберених, папрених грла. Док се то у даљини смиривало, разбацили су карте. Одиграше неколико партија трешета, бришкула и таблића, тек да се храна и попијено слегну. Затим сити уђоше у црне челичне грдосије, а ја ћу рећи, узјахаше одморне коње и одјездише.
Свако на своју страну, одакле су и дошли.
Срећно им било.
Натпис на Башином споменику више не поменуше. На њега скроз наскроз заборавили. По писму на коме је писан могли су да одгонетну чији је, Њихов или Њихов, наш комшија Баша, али нису.
И боље да нису.
наставак следи
Komentari: