kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
17.
Волим жвакаћу гуму. Мљацкам, обично је гњечим кутњацима, цокћем на предње зубе, преко секутића. Цокћем а чујем себе: Ти си преживар! Добро, а који? - одговарам за себе. Ован? Не! Указује ми се слика бика. Није ни то. Шта велиш за деву? То би могло бити. Стискам грудвицу жваке јединицом и двојком, а прстима десне руке је развлачим.
Дотле развлачи и деда Лука погледом по редовима новина. Уочавам да је при крају. Само што сам ово помислио, шалокатре падоше, тј. деда заклопи капке. Руке клонуше, а новине остадоше у њима, само мало зашушташе. Повукао сам новине из поспаних руку; само је отворио очи на трен и наставио да спава.
То су новине с највећом традицијом у нашој земљи. На првој страни, десно, у заглављу стоји: тај и тај уредник, рођен те и те, погинуо; испод: друго име, исто презиме, опет рођен, опет година и опет погинуо; уредник, свакако; трећи - све исто, само су године рођења и погибије знатно млађе од претходне двојице.
Новине су опасна ствар, беше моја прва и потоња мисао. Имао сам десет година.
Читам крупне наслове: САСТАНАК У ...; САСТАНАК КОД...; САСТАНАК СА... и све тако; ДОЧЕК КОД...; ДОЧЕКАО ОВАЈ ОВОГ; мало спорта и пуно читуља. Све у свему, досадно за мене ондашњег. Деда је стално доносио баш те новине. Једном није могао. Одем ја и донесем друге. Оних није било. Ове су биле у неким бојама, чланци мали, кратке вести, трач, пуно спорта и мало читуља.
- Немој ове, Ниџо, голубе! Ситна слова. Тешко за читање! -посаветовао ме деда.
Ишао деда, донесе оне, ишао ја, донесем ове. Ишао деда, ишао и отишао у пензију. Новине пређоше на мене. Сваког дана ишао сам по њих. Мој пут, мој избор. Доносио сам своје. Деда се врпољио, није му право; мало се бунио, па престао. И то ме зачуди. Једноставно као да сечеш сир: прецвикаш га на две поле, и квит. Тако и деда: преста напрасно да се буни. Чуди ме, није такав био. Али убрзо се разлог сам потури. Нешто сам желео да погледам преко реда новине. Неки спортски резултат, кад оно деда на средњој страни. Ко теријер кад загризе јазавца па не пушта. Укочио се мој деда, очима ни макац, само испред себе -прогорева погледом. Стиже само да прикупи новине. На тим странама сваки дан су излазиле лепотице, за сваког понешто. Лаке женске! Два милиона верних читалаца овог листа имао их је сваког дана. Има и за деду. Не би ме то изненадило.
Деда је тек са одласком у пензију почео да навија за свој тим.
- Мало разоноде. Нисам ја неки навијач. Почео је да дувани, пре никако.
- Узмем две-три на дан. Чисто забављање. Попио би понеку мученицу.
- Тек жгаравицу да одагнам.
Ја сам се још неко време интересовао за цртаћ који је објавђљиван у новинама. Неки црни каубој, са црним шеширом, црним рукавицама и сам против свих. Мој идол. Успевао је. И данас сам на његовој страни.
А онда је дошао дан када сам се и ја дуже задржавао на средњим странама. Одабирао бих једну од оних сисојки, гузерки, косооких, зракооких и доводио у сан. Нису се противиле. Било је по мом сваки пут. Није да се хвалим. Сваки дан свеже новине, сваке ноћи нова лепотица.
Десило се то ненадано. Изаберем једну. Шта рећи: била је прави рунолист, мајушни, нежни цвет високе планине, цвет невиности. Ваља се пењати.
- Твоје сике су кројене за моје руке. Као корнет за сладолед.
- Стварно?!
- Имаш лепу гузу! Најлепшу на свету! - ослободим се.
- Ма немој?! - сад већ пишти.
- Као сијалица.
- Како то мислиш, као сијалица? - лети трепавицама, веш-тачким, а каквим би.
- Глатка као сијалица...
- Баш си ђаво! Скружила уста која пута напипавају.
-... а вруће кад се зажари! - кажеш кад се све заврши. Пуно је угља накопано те ноћи под овом сијалицом.
- Дођи кад пожелиш нешто ново - одмигуза.
Скоро да је било по мом. Кажем, скоро, јер ме пробуди мисао, она прамисао: упишао си се. Као некад кад сам као мали спавао поред мајке, док је отац био у војсци, на ратном броду. Док је гледао у замишљену линију у мору, рекли му "пиљи само у њу, то је државна граница". И пиљио је. Пиљим сада и ја у мркли мрак. Опипавам себе: сав сам се слепио од пупка надоле. И гаћице се залепиле. Осредњи лепак. Под кишом да сам био, не би се тако стисле уз кожу. Скинем их и бацим у веш који је спреман за прање. Да заварам трагове.
Сваки дан је у животу дуг управо толико да би се свашта у њему издешавало. Тако и овај.
Доћем из школе.
- Здраво, Никице! - отац ће уздигнутог увора.
- Здраво, тата! - Нешто има да ми каже.
- Татина мушкарчина! - Не би он да је мама била. Негде је изишла.
Можда хоће да ме похвали. Нема рашта.
- Мушкарчина, па балави!
Контролу лета држим у својим рукама. Хватам се за нос.
- Видиш да не балавим! Руга ми се.
- Погледај ниже, сине! Гледам низа се.
- Још ниже!
Ја у црну земљу.
- Не у земљу. У чаршав. Свој чаршав.
Остао је на кревету. На њега сам био заборавио. Оцртавала се карта обећане ми земље.
наставак следи
Komentari: