kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
16.
На небу је те године дуго било проливено млеко. Данима, месецима. Мора да се неко од Творчевих замислио, највероватније анђели с неба, те се коњи под товаром заиграли и просули све небеско млеко, до последње капце. У то време у нашем месту пуном багрема и липа најсрећнији је био председник општине. Од пролећа до касне јесени. Зашто, сазнаћете. Баш он, од десет хиљада мештана, када би се пребројавали. Политичари су ту да паметују, а филозофи да мудрују. Једни на политикантству а други на филозофирању граде свој пут. Опростите за малу дигресују. Ако сте уважили, да наставим.
Поменути председник је свој животни пут прво трасирао па изградио чим је догурао до овог положаја. Усправног, него каквог, положаја. Прва зверка међу поменутих десет хиљада није мала ствар. И уз то бити под заштитом, што је понос и дика, државе и најближе полиције. Без телохранитеља је био, без панцир кошуље, без личног и тешког наоружања. Чудно вам мало. А шта бисмо рекли када бих казао да њему председнику, није требала ни заштита државе; одбио би је глатко, сигурни будите, да то није узимао да је чисто из почасти, како је заправо и било. Није ред да одбије, па то ти је - председник је. Схвата он који прст коју дирку свира. Често је провлачио руком кроз косу, прстом чачкао уво, некад и уши, дубоко, дубље, најдубље; отресао је мрвице са одела, јер је био јешан, осим тога, тако је лакше долазио до концентрације. С друге стране, на жалост, није се могао решити своје карактерне црте. Главне карактерне, прве међу једнаким. Прилепи се она, та главна карактерна црта уз човека, не бира којег, и не да се, као крпељ. Дура тако док и он дура. Централна, боље централна него главна, председниковацрта која је ишла од првог вратног до последњег догузног пршљена је била и остала - обожавање карте, картарош: пикова дама, херц, треф и тако то. Слаб сам вам ја у томе.
Отуда, због поменутог вољења, председник је заиграо на праву карту.
- Народе мој, нећу дужити и нећу крупне речи употребљавати јер не заслужујете тај терет. Доста што га ја носим. Желим рећи да сам вам захвалан за све што сте учинили за мене. А све сте учинили, морам признати пред вама и пред собом и пред камерама које су у ме упрте. Јер да вас није било, ко зна какав би мој животни пут био. Захваљујући само вама ја сам остварио све животне жеље. Ни једна не оста. Овога ми крста. Ви сте трасирали мој животни пут. Ја ћу, мој народе, трасирати ваш. Заслужили сте од мене ову маленкост, тако рећи пажњу - модеран пут. Хвала, хвала, немојте! Немојте пљескати! Немојте! Пут ће пролазити поред нашег места, а радинашег места. Да се прикључимо на свет, а да нам туђи аутомобили не смрде пред прозорима.
Што наумио, то и учинио.
И ја сам стасао, бркови ме пробили. И ја сам стасао уз народ и слушао сам казивање нашег председника. Неће бити више вреле прашине, као из фуруне вруће, по којој смо лети провлачили ноге до чланака; неће више пролазити ретка аута, а ми деца кад га зачујемо искакати из дворишта, мирисати бензин као мирис из бочица. Тако је, председниче, замало не узвикнух. Није ми криво за то што не ускликнух, мало ми оста жао што не узвикнух: председниче, нико од нас нема равне табане, председниче, нико реуму од нас није зарадио. Ми смо се ваљали у летњој дебелој пола метра прашини, а где ће ова. Да ли ће надолазеће генерације имати где да се ваљају, или ће патити од равних табана и реуме.
Кажете, требао сам.
Одговарам, нисам требао. Јер да сам требао, ја бих рекао. Овако: тако је како је. И да сам рекао, знате шта би ми одговорио: Прогрес тражи жртве, Ниџо, голубе! Помазио би ме по крилима која би се још више опустила на врућини. Знам себе. И без тога бих себи пребацивао: Плачипичко једна!
Асфалтираше се улице у нашем месту. Од главне - која иде једним краком од поште према старом швапском гробљу, а другим - од поште до вашаришта. И остале исто, редом. У наредну годину пребачене су само оне споредне на крају града, њих нико ионако не види, изузев оних који у њима станују. Асфалт је допузао, размигољио се низ улице, дуж багрема и липа. Пушио мало и стврднуо се. Балзамовао наше детињство; бар знамо, под њим је, на сигурном. Кад пљунем на асфалт, ја га се сетим. Буде ми криво што сам пљунуо.
Тротоар добисмо приде. На оном горе збору председник га не помену. Баш тако, не помену. Јер, какав би он коцкар био - а био је на гласу, и сад га спомену - када би открио све карте пред народом. Мора нешто, за не дај боже, оставити у рукаву јер народ је наша кап воде, не пазиш ли, брзо се разлије. Ајд што се разлије, него зна брзо и да испари. Мораш тактизирати.
Једино се асфалту и тротоару од свих нас радовао наш вршњак Стеван. Трећа кућа од нас. Нова кућа, она измећу Белићевих и Ракаревих. Стеванов отац је био возач председниковог аута - његова десна рука. А десна образ мије. А наш председник је имао образ; ту не могу грешити душу. Помогао им је да набаве мали ауто. Тако је Стеван у својој шестој години научио да вози, а возачку доби са осамнаест, тиме и он показа да су папири формалност, сем ако није нужда. Асфалт му добро дошао. Возио је, јурио улицом, а за њим девојке јуриле погледом. Руке трљале мећу ногама на уличној клупи, пред кућом. Снебивале се. А кад види да су се замориле, Стеван их прими у ауто. На један круг. Пуно је заинтересованих било, није могло другачије. Опет наставе оне провозане да трљају руке међу ногама. Понекад и претерају с тим. Неким би се дешавало да се упале. Ништа чудно нити одвећ ретко. За њих је Стеван имао разумевања, нашао би си и круг приде.наставак следи
Komentari: