15.

Одавно о родитељима ништа. Ни речи нисам написао. Оставио сам их, ако се сећате: оца на грађари, за гатером, а мајку у задрузи - на њивама пуним ластавица, а ја се припремао веома озбиљно за први основне.

А ове јесени, док су се тополе златиле жутомимозастим листовима, кренуо сам у средњу школу. Већ у средњу! Већ! Потрефило се: мајка слави свој роћендан, тридесет четврти. Тридесет четврта по трећи пут узастопце, ако се не варам. Никако да се мрдне са те цифре. Мила јој. Не може се растати од те године па бог. Пуно јој значи, схатили смо. Кажем, схватили смо, Нада и ја, али не и разумели.

- Наручите песму "Тамбурало момче у тамбуру". Напишите да је тридесет четврти роћендан. Други не знају који ми је по реду. Они који слушају радио, не знају и не морају да знају. То њих не занима - диктира мајка мени и сестри Нади у уво текст честитке. Упиљила се очима у папир који је за ту прилику искинут из свеске. Гледа папир као Јадранско море према Италији; све као да плива, а не верује. Ми јој помажемо. Текст честитке одмиче.

Вртеле се честитке, толико их је било да су многи запамтили да је тридесет четврти. Дуга је година, заборавиће они. Али неће и мајка. Не ругам јој се, знам како је то кад се нешто заволи.

А отац?

Постао школарац. Прави правцати школарац, да ми не верујете.

Торба, свеске, књиге, гумица, оловке и зарезач, баш зарезач. Тиме се комплетирао.

И све то у оној кожној торби у којој је на посао теглио комадину сланине и који парадајз, а с посла теглио мирис за собом пиљевине од чамовог дрвета; чиста црногорица, из Босне и са Дурмитора, она црногорица што је облаке по дну шашољила.

Тешко у почетку, као и свака школа, ако није корумпирано време; мало сам га муштрао док сам му показивао, а после је клизило. Оцу би криво што су тако брзо прошла та два месеца курса; био се запалио. Још би. Да је био млађи, ко зна докле би догурао.

 Време полагању.

Оде отац Душан на полагање. Налицкала га Драгиња. Више је у то време у њега гледала него у огледало. На математици га прозову:

-          Банић.

Он устане. Ма какви! По војнички скочи. Драго му што је почело.

Устане и неки други. У исти мах, мало даље од њега. Наставник гледа у њих па ће у име испред себе:

-          Душан! - спусти наочаре при подизању главе. Биле су само за читање.

Стоје и један и други. Не дају се. Држе се као да су на венчању, не своме: тада је на свом венчању био туњав, то за оца могу рећи, причали ми. Сада се држао онако уфитиљен као да је кум; један он, други онај. Укипили се као гипсане Мадоне.

Мерка их наставник, а у себи мисли: Матори људи, још им је до зајебанције. Витални, нема шта. Може им се.

-          Који је од вас Лукин? - упита да би завршио с тим.

Ова двојица само погледнуше један у другог. Наставник се бечи сад већ преко наочара. Овај што није мој отац носи шешир и по томе се разликује. Али сада су били у учионици: оба ћелави.

-          Ај, ти леви - одабра профа баш шеширџију. - Реци нам нешто о једначинама.

И тако даље, већ како ред налаже: три питања, позната школска класика. Све лака питања.

Разгалио га увод. А Љуца, један од ретких математичара меког срца, настави:

-          Тебе (устаде мој отац) нећу ни питати. Толико тога заједничког имате; кад он овако добро зна о једначинама, скуповима

и унији, бар толико и ти знаш о њима. А то је довољно да би се положило, чак и више од тога. Седи!

Обојица положише.

Али на следећем испиту умало не убрља све зидар Дамјан. Пита га наставник књижевности - женско било:

-          Циклус Марка Краљевића. Али морам вам свима, па и теби, Дамјане, рећи - можда сам на предавању испустила: Марко није био, како се прича, баш јунак над јунацима; он је био и турски вазал, да не кажем - њихов слуга. Кад се каже вазал, некако тајанственије, увијеније звучи. Тако воли наш народ. Служио Турцима и те како. - Подвуче ово на крају реченице. Није била добре воље. Ко је то могао знати? Нико, па ни Дамјан. А и да је знао... исто би.

-          К.... ти знаш! - опали Дамјан наставницу, ни да се измакне;

потрефи је као громом на Светог Илију. (Истина је пре морала. Тако би требало. Али у случају Дамјанове реченице са узвичником, не мора бити тако. Све зависи од лектора. Неки лектори, када у тексту налете на њу, ставе од прве речи само к на почетку, остала слова у овој речи се одроњавају као камење на путу).

И без мог филозофирања Дамјан настави:

Марко Краљевић и Муса Кесеџија.

Марко Краљевић и вила Равијојла.

Марко Краљевић укида свадбарину.

Наизуст. Сваку од ових песама, од речи до речи. Ваздух не узима. Грешим. Само трипут: први пут, кад Муса придави Марка. Други пут, било оно са вилом, и трећи пут, не сећам се. Добро, нека буде само два пута. Биће да је двапут.

-          Добро, Дамјане! Стани! - прибрала се опањена. А у лицу још тиња од ватре.

Орање Краљевића Марка.

Марко Краљевић и орао.

До последњег стиха, ни да замуца, ни да му глас зариба; ништа, ништа од тог; све он то јасно, гласно, као са фанглом и мистријом. Трака се престала одмотавати; застаде Дамјан, као тренирани коњ кад пред препреком устукне и збаци јахача у нагизданом костиму. Збаци и он љагу с Марка. Тако је мислио, а други га кандидати немо подржавали: кривили вратове и шмрцали упразно.

Угаси се Дамјан; постаде онај стари. Пред наставницом стоји: Дамјан, зидар, по потреби и молер, изучио се.

Баш га брига за испит. Он је рекао шта је имао. Морао због себе, морао и због јунака из своје фамилије. Много их је било, много вала. Положио, не положио, нико му неће отети мистрију из руку. Зацементирала се за њу већ петнаестак година. Издржаће он цемент још толико.

-          Заустави се! - маше жена руком према Дамјану. Окуражила се. Дамјан се већ и угасио и искључио пре овог њеног. Добила је шта је тражила.

 И дневницу је добила. Док је Дамјан бургијао о Марку Краљевићу, на памет јој је нешто пао унук Дамир. Дани јој је унук од кћерке. Роћен у белом свету. Зна нашки, његови га учили. А кад се расрди на бабу, ову наставницу, почне и заврши туђим језиком; то је нечији туђи, погани језик. Зна она добро Дамјана (мада се пред другим претвара). У више наврата је радио на њеној и ћеркиној јој кући. Мистрија уместо њега говори, хвалила га је. Ни речи није проговарао, да би више и пре урадио започето: ни капи мученице ракије, само киселу воду је пио. Прешло му ово последње у навику; неколико пута је имао дијареју због градске воде; ни кап више из водовода није окусио.

- Положио си, Дамјане! - закључи наставница као да је све протекло у најбољем реду, као да се ништа није ни десило.

Чуде се овом казанџија, пољар, тапетар, возач и дрводељац. Ја их тако називам, мада ће диплому тек добити.

Бунарџија је остао уздржан. Као и ван школске клупе. Доста му свега. Увек у чабру.

Положи и мој отац. Ко срећнији од њега, нема му равног тог дана, па и следећег. Добио диплому, прву у животу. Није имао услова ни времена за њих. Дипломе су за доконе, вели му деда Лука.

Пише крупно на дипломи: "Дрводељац-циркулариста".

Окачио је отац на зид одмах до врата, кад се улази у њихову собу, где спавају он и Драгиња. И данас је као нова. Умакне се годишње са тог места - за дан. Помакне се кад се крече зидови. Пажљиво да се не полупа. Умакне се, да би се већ увече кад се зидови осуше од креча вратила, рама очишћеног и слова шљаштећих.