kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
13.
Све је отпочињало са тестерисањем ножа. Погача реш-печена се полови. У њу се умеће већ припремљена салама. Било је ту од тиролске, крањске, мортаделе, до сремске саламе. Чиста географија пуна месине. Друга погача, исто тако пуна надева: њима се додају и јаја утврдо: понекад мајонез, сенф, сир у ринфузи... Довољно му је - односило се на нас, на неког од ђака - за преживљавање у природи за неколико дана, рекли би злуради, али их није било тог дана. Сви су били уз, на нашој страни.
А који је то дан?
Одлазак у природу. Дан излета са школом. Једнодневна екскурзија, или некако другачије: зависи како га ко зове. На исто се своди. Касније је, када се појавио велики број учитеља који пате од фобије затвореног простора, тај дан прерастао у школу у природи. Проширио се на недељу дана.
Једанпут смо били на неком брду које се клецајући спушта на Дунав. Као на разгледници: и рит, и небо, и птице, и сеоце, на полегли грозд личи, који се отргао из неких од бројних винограда; кућице као његова зрна; неко одскакутало чак до каменолома; Помишљао сам: кад бих могао да пребацим каменчићем црвене кровове рибарских кућа, цркву, попу, појца и попадију који се одмарају у црквеном дворишту, па да бућне у стакласту воду.
Учитељица, опрости ми боже, права квочка. Сада је разумем, онда нисам могао. Само кокодаче. Расквоцала се над нама, децом. Окупља нас око себе, не да нам далеко.
Где те је заболело, Мики? - пита Пи пи.
Код оног камена - показује Пиу пиу.
Одговор нетачан. Требало је одговорити: у стомаку. Док смо гледали како ће се на нас унередити Микијева слаба подношљивост путовања, то учини кустос ове градине, утврђења.
- Ово испод је Дунав. Уз њега се преко, с леве стране пришљамчила Тиса. Приширепка. Мазуља. Некада су, децо, овде живели стари Римљани - забаци назад главу као да му је хтела пасти кацига на очи, она права кацига неког римског војника. А он само поправи косу устрану, тако је носио.
- Ено брода! - узвикну Црни. Прекину кустоса који је таман почео с повраћањем прошлости.
- Страни! Има две заставе.
- Једна је наша! - јави се неки патриота. Нисам рекао мали патриота, намерно. Јер, патриотизам се не мери нашим узрастом. Патриота или јеси или ниси. Нема, мали и велики патриота.
- Некада су тако пловиле римске галије - не да се сувоњави "историчар", кога сам означио као кустоса. Кажем да сам га обележио. У ствари, он је сам имао белег. Био је необичан рибар који је из задовољства причао добронамерним путницима о селу и његовој прошлости. Таленат! Свака му се реч лепи за нас. Највише за нашу учитељицу, има и зашта!
- И отпловиле - добаци Золтан.
- И отпловиле ненадано. Као да их је кошава однела. У једном маху. Не зна се зашто - замислио се наш приповедач као да ће сваког тренутка одгонетнути зашто.
После ових речи кустос баци поглед на рит. Мислим да му је било жао Римљана. Као да је неког од њих познавао, дружио се с њима. А преко, у зеленилу рита мирно је пасла стока: краве, коњи, прашчаре и прасићи. Сад и ми спазисмо ове последње наведене.
- А животиње? - морали смо питати. Наметало се питање само од себе, кад се гледа онаква лепота.
- Њих су заборавили - загонетно одговори он.
Ако су они заборавили, животиње не заборављају. Гледајте их, молим вас, како мирно пасу и не заборављају.
Памте дуго.
Неће им опростити. А историјски извори говоре другачије од овога на терену, изнад Акуминкума, рећи ћете.
Сви извори се помуте, мили моји. Ама, сви до једнога, нешто ми говори. Зашто би историјски па били изузетак?!
наставак следи
Komentari: