kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
12.
Обично "сећам се" прозбори неко, у знак сигурности, уз то удари шаком о сто, ако томе дода још и годину или доба дана дешавања његове приче илити приповедања, не треба га разуверавати. Посебно ако је поменута година далеко од нас. Немогуће је. Мада, све је могуће, а посебно оно што је прошло. Такав саговорник је сигуран и у своју будућност, у ток њеног одвијања, у њену извесност. Од њега, од таквог, што даље. Воли тај да гледа пода се кад чучне, више него себе у огледалу.
Сећање је, можда, само огледало. Огледало које носимо уза се. Колико га носамо и поред чега све не прође, мора се полупати. Остају само комадићи присећања. Може сећање да буде, пре свега, слатко лагање себе. Ако желите да лажете и друге и да им не наудите, или не бар у некој већој мери, уместо сећања као тврде речи, користите "присећам се", присећање. Јер кад кажете присећам се, то је као да се правдате што је остало само неколико ораха у џаку или се јадате што је преостало парче торте које је само њега, изненадног, свима радог госта чекало.
Присећам се, ево, користим се и ја том речју, да сам се рано заљубио. Године мале. У ствари, кад је ово у питању, нису ни важне. Свака заљубљеност је, без обзира на године, иста, показаће се касније. Била је то девојчица, ни налик на друге. Сасвим довољно за мене да јој купим чоколаду и дам, ћушнем у руку, да нико не види. На омоту је писало „Волим те“ или ако се присећам „Само ти“. Да се сада то дешава, одмах бих „прочитао“ ту девојчицу, схватио да од тога нема ништа. Јер, чоколаду је слатко смазала, а омот, не обраћајући пажњу на његово писаније, и на мене, згужвала и бацила покрај себе. На моје очи.
Неко је приметио, не њену неучтивост, не њену незаинтересованост, него да сам се заћорио, зацопао, закумрио у њу.
Рекли мојима. Моји ми помогли. Секиром по пању. Кратко и јасно: - Она ти је рођака! Не дирај до деветог колена. Застали мало, па наставили: - Срамота, него шта! Неки народи то раде, ми нисмо такви!
Нисам губио време, морао сам у некога да се заљубим, само ми је опрез после оне девојчице према спољњем свету, према доушницима, уходама, жбировима, малко порастао. Пребројао сам један, два, три, четири... до деветог колена. У школском дворишту, на одмору. Десето колено је било учитељичино. Права филмска дива, залутала у образовање. Лепо колено, чашица преобликована као да је Мештровић вајао. Сакривало се под танком чарапом боје коже. Била је то учитељица из суседног разреда. Моју учитељицу сте упознали. Нисам је још описао! Е, онда само неку реч о њој да не штетим причу: с једне стране - дебела, с друге - добра као душа.
Не прође дан-два.
Мир, децо! - рече наша учитељица док је склањала мастан бурек ближе крају катедре. Прекинула је у јелу учитељица у коју сам се заљубио.
Здраво, децо, - рекла је. Бели ситни зуби су јој се смејали. На мене. - Доводим вам новог другара. Кажи како се зовеш.
Игор.
Лепо. Одсад ће Игор бити с вама у разреду - рече туђа учитељица и упути га у клупу код мене, где је било празно место. Неће бити због тога: сигуран сам да ме је приметила. Бацила око на мене.
Одмах смо се сњушили. Игор и ја.
- Надам се да ћете се лепо слагати, помагати, заједно учити, играти, дабоме, играти, итд., итд., све тако завршава на ти, ти - сложила учитељица причу нашироку, подугачку. Труби ли, труби: ти, ти! Гледају је остали као у мед. Она растеже ли, растеже. Сладим се, признајем сада, а да ме неко пресекао питањем: сладиш се, признао бих и тада.
Али, не лези, враже! Не рече она да је то њен син. Не рече да је похађао другу школу, да је био немиран, па је желела да га има на оку. Није могла с њим у свој разред. Не иде. Било би провидно. Зато га тури нама у разред. Баш нам је такав требао. Уместо ње Игор ми је убрзо све ово испричао јер је постао мој најбољи друг. Стид ме пред Игором било. Где баш да се заљубим у његову маму. Срамота је тако однела и моју другу љубав. Није јој више вредело што носи коњски репић, ни што се игра на одмору са девојчицама. Откачио сам учитељицу заувек.
наставак следи
Komentari: