11.
Мали историјат. Чисто породични, пардон, шире узев, фамилијарни историјат. Да резимирам: дошли смо мама и ја ОВДЕ ГДЕ СМО САДА СВИ, а пре нас деда Лука и отац Душан. Неће бити тако! Пре свих нас стигао је рат. Пре него допустим да оде - тек тако - неколико реда о њему. О рату, уопштено, не само о Другом светском. Рат је само игра, игра налик дами, мици, игри као што је карта, фудбал; имате право, као и планинарство, па бацање камена с рамена, компјутер-игрице. До рата је човек дошао сасвим случајно. Нужда и глад га натерале да се каменом баци на животињу, погодио је, на своје изненађење, а потом оглодао до костију. Узе онај камен за под главу којим је усмртио живинче и усни санак. Онако натрпан, какав би сан имао него ружан да ружнији не може бити. Из тога тргне га његова нечешљана жена: пред очима му заблиста костур оне животиње: опсова му нешто гадно и утече: он не издржа, онако бунован баци се оним каменом за под главу и погоди је. Жена се од ударца засмеја, закикота, па низ поток. Јелени утекоше од ње, она за њима. Погодио је равно у центар за смех, на њену срећу.
После овог догађаја човеку се омилело. Погађао је увек жену у наведени центар. Њој та игра досади крајем месеца, па показа руком на другог још чупавијег мушкарца у чијој коси су се гнездиле чапље и крџе патке. А тај је морао - шћебала му се коса - мирно већ данима, из дана у дан, да пеца рибу. Нико га није узнемиравао. Тако се, ако занемаримо цвркут птица и крекет жаба, на чапљу и крџу патку већ навикао. Погоди онај овога у бубреге; широка леђа имао, бубрези на растојању, али и камен намерник беше велики; један одлети фигуративно у поток, откотрља се низ блатњаву обалу, потону у муљ. Ништа зато: човек ако води рачуна о себи, може дуго и срећно да живи и са једним. Овом риболовцу, а и ловцу, када је у шуми, би криво на бацача камена, па се хитну копљем намењеним рибама. Тако започеше комшијске свађе, које геометријском прогресијом прерастоше у оно што ми данас и јуче називамо ратом. То је био прво рат с најлокалнијим циљевима, од колибе до потока, од комшије до комшије, а видите докле дође. До звезда. До рата звезда.
Победници после рата прво носе ордење, машу заставама, често пате од промаје, шенлуче, шкрабају књиге, бљују и блате противнике у њима и ван њих, што би рекли, уживају у плодовима свога рада, а онда како то богец одреди: почну да умируцкају: један, па пауза, па други, а онда убрзају, оду за неколико година. На сахране им у поворци буду венци, вештачки и оцуњени са природним цвећем - све се временом заборавља - и противници из рата и незаобилазни школарци. Блиски непријатељи су ту јер су поражени, а они дуже живе, чекају своје време да исправе неправду према себи, а њу не могу исправити док су победници живи. Тако и ови као и они заврше. У аманет и једни и други, победници и побеђени, оставе својим унуцима тестаментом - исту славу ратовања, која, чини ми се, а и време показује да је непролазна.
Е, да, да се вратим себи, својима и започетој причи с почетка наслова: био рат и отишао. Прозваше га Други светски, и сад га зову Други светски. Понављам му име намерно, јер човечанство толико дуго постоји а да се само два пута поштено потукло, да има само два светска, поред толико својих туча - скоро невероватно. Иза њега, иза Другог светског, дошли су прво рођаци код којих ћемо касније становати, баба Ленка и деда Лане. Боље рећи, дојахали су: он на белом коњу, а она на белој кобили. Без и једног белега. Мислим на Ленку и Ланета. Обоје су били борци и чисти из рата изашли. У наручју је баба Ленка држала малог Александра, првенац, мала кифла, дугачак тек колико и име му, који ће касније бити највиши и највећи међу Банићима - било мојим, било његовим. Локалне власти им рекоше да бирају кућу коју желе. Важило је само једно правило: мала фамилија, мања кућа, већа фамилија, већа кућа. Они позваше моје - тада, отуд - бабу, деду, мог будућег оца Душана, тетку Љубицу и стрица Бранка. Пошто су путеви били уништени од рата, моји су обишли пут око света и стигли ОВДЕ ГДЕ СМО САДА СВИ. Деда Лука вредно је радио, направио још троје деце. Деда Лане, Лукин брат, борац, још двоје. Ко ће то под једним кровом све умирити? Нема тога. Кров је почео да подиграва под свађама. Понеки цреп већ је био ђипио на траву, срећом не разби се. Вратише се моји Банићи, тј. деда-Лукини, одакле су дошли, ТАМО ДОЛЕ. Баба, отац, два стрица и две тетке. Старији за две године, колико су били ОВДЕ. Сељење и сељакање. Ништа ново, то је оличење мога народа, па нећемо ни ми, вала, бити другачији. Деда Лука се укипио и остао о штаки која му је била замена за ногу. Није се враћао.
Статистички гледано сликом уместо бројки: обоје су били змије. Баба Ленка, змија отровница. А деда Лане - белоушка. Мрзио их, свашта вам пада на памет.
Није баш тако. Кад боље размислим: и јесте и није.
Волео сам ја људе. Не бих ни њу, баба-Ленку мрзео (како то већ деца умеју) да сам знао право значење те речи. Дешавало се отприлике овако:
Пошто се њена деца, Сале (чим је ижђикљао, име му се смањило) и млађи Бата (обојица старији од мене) нису хтела да играју са мном, а и друга деца су била под њиховим утицајем, а они под маминим, друштво сам тражио у жгољавом Милану из суседне улице, који уз све напоре родитеља до краја није прерастао метар шездесет седам. Нисам ни ја виши. У затвореном ходнику иза улазних дворишних врата играли смо се лопте коју ми је деда купио. То сам запамтио заувек. Као да ми је купио Земљину лопту. Свет је био мој. Игра је почињала. Претпостављао сам да ће лупа лопте привући пажњу бабе Ленке, чија је кухиња била на крају куће, даље од овог ходника. Нисам се преварио.
Не прође пуно, ево је, јаше на црном коњу. Пред самим ходником сјаше. Гледам, криве јој ноге од јахања. И да видите, да не верујете: уместо ње, он рже, њишти, попала га бела пена. Мустанг удара копитама све у месту. Милан шмугну кроз врата, отворена-затворена, нисам гледао. Мислио бих да је сан да се на вратима која су се налазила у ходнику и водила у нашу кухињу не појави подбуо мој деда Лука, ноћни чувар на дрвари, кога ово пробуди. Отера бабу Ленку гласом који је заливао пљувачком, да бес не прерасте у нешто страшније. Припрети штапом, кад се она одмакну, без њега није могао на другу ногу. Отера бабу борца. Трептао сам капцима што сам брже могао, црни коњ, кога сам ја измислио, једва се изгуби, као да је без копита; не чу се ни један његов бат.
Охрабрен тиме узмем, сад сам јер су сви актери отишли, па удри у врата лоптом. Из све снаге. А онда у врх врата. Тукао сам све више и више. Лопта је ударала у сам врх врата. Тукао сам у замишљену гузицу фигуре оног гипсаног лава који је гледао на улицу, не хајући за оно што се дешавало у дворишту.
Биће да га то није нимало узбуђивало; он је прављен за показивање свету и низашта више, говорила је његова укоченост, свако би га пролазећи улицом приметио. Ко зна докле бих ударао да се из куће не зачу дедино хркање. Деда Лука је био мој цар, укротитељ свих животиња, па и овог на улазној капији. Само због њега уклоним се и ја с немилог попришта.
Волео сам, опет кажем, свет око себе.
Волео сам једно магаренце ТАМО ДОЛЕ. Волео сам га као брата или сестру. И оно је мислило тако. Волело и оно мене, није знало да ми каже. А и да је знао да говори, не би: волим те, ником се не говори. Вешао сам му огрлицу од свежег цвећа око врата: ишло је за мном; куда ја, туда и оно. Кад одрасте, требало је да покаже пут куда ће железница проћи, куда је треба градити. Тада је још била само у причама мештана. А онда, одвратни одрасли бранећи се, касније сам сазнао, да нема хране за све, бацили су га у јаметину. Завалили камен за њим да којим случајем не изиђе, да се не мучи. Опет ћу поменути Други светски рат. Моји су причали да им је тако било, као овом магарчићу. Да ли им је стварно тако било, то нико не зна. Мислим да им нико није крив, до они сами. Бацањем магаради показали су онима који су њих бацали како се то ради. Прави учитељи, нема шта. Може неко рећи да разводњавам. Кад смо код разводњавања, сећам се једног тренутка. Било је на слави код бабе Милице, моје бабе по мајци. Понуди моју сестрицу Наду вином из плаве шоље са округлим тачкама. Она узе, гуцну, па одникну. Шоља полети из њене руке: - Што си ми дала мурвасику!- Што ће рећи: што си ми разводнила. Ни ви то не волите, зато прекидам.
наставак следи