kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
10.Био сам се готово навикао ОВДЕ ГДЕ СМО САД СВИ када ме је деда узео за руку и као покретни пртљаг повео са собом ТАМО ДОЛЕ. Зашто су ме моји родитељи вратили, није ми познато, или се не сећам.
Историју не призивам. Археолози, антрополози или неки други који чепркају, шашоље земљицу, објашњавајући мој повратак ТАМО ДОЛЕ, могли би рећи: "Мали је мислио да иде са дедом у шетњу", или "Мали није хтео да једе", или они који су међу њима најдаље догурали у професији, "Мали је јео родитеље", закључили би после вишегодишњег студиозног рада. Било како било, стигао сам баби.
Баба је мирисала на овчије млеко. Откад је памтим, мирисала је на нешто: не на било што, већ на оно што бих тада пожелео. Ходао сам поново по камену некако мекано, господски, овлаш га додирујући. Неспретно. Детету треба чврста рука да га држи да би проходало на овим сада ми грбавим плочама. Камен преко камена. За годину сам га заборавио, пардон: за годину сам заборавио по њему да ходам.
- Баба, удебелила се Белка!
Сви се око мене насмејаше, кезави и тужни, крљави и пусти, тад, а и после кад год би то поменули. Белка је била пилица, млађана кокош, једна од две када смо отишли мама и ја ОВАМО, а сада је била израсла у здраву темељиту кокош. Носила је крупна јаја; свако би петао обележио.
- Од сутра ћеш ићи у школу, а поподне чувати стоку - обавести ме деда, а баба потврди главом. Пребирам се, слаби глумци: баба и деда. Договор о овоме је међу њима пао раније. Шта је, ту је.
Лако ми је ишла школа. Просто клизила. Лако ми је било са стоком. Јешна и крмељива.
Али животић не може без проблема, то се зна. Мали човек, мали проблеми, то не важи. Мали човек, његови проблеми, то већ може, с тим се слажем.
Сви су ми говорили: из првог разреда пређеш у други. Пређеш, грактали ми. Гледао сам зид школског дворишта и у својој глави умишљао да је то онај који мораш да пређеш да би био у другом разреду. Како сам био најмањи од вршњака и оних који су већ по два пута понављали, помирио сам се са судбином. Никад ја то нећу прећи. Никад у други разред. Нисам се секирао. Секирација у животу долази касније, закасни, као лишај што касни на дрво.
Да пређем на ствар: човек без информације је шта друго до уплашен човек. Па макар био и мали као ја тада.
Наиме, није ми помогла ни тетка Јелена која ме је разуверавала у нешто друго. Ево у шта.
Дошао сам једног дана кући из школе сав уплакан. Муве су напале, својим сисаљкама сушиле, сузни нектар развлачиле.
-Шта ти је, шта ти је?! - покушавала је тетка да сазна, која је била одмах иза бабе по осетљивости.
-Пријавио ме Мирко да си ми ти писала. Учитељ ме извео пред таблу и рекао да напишем А.
-И?
Показао сам јој свеску. Нова, још уши није стигла да има.
- Добио сам пет. Одлично!
Тек тад настаде дрека од мене. Тетка је једва разабрала шта сам говорио:
- Да ме није пријавио, добио бих шест.
Знао сам да је шест веће од пет. И то је било све. Опет, фалила ми информација.
Да вам испричам, да не заборавим. Имала је тетка муке са мном мало пре тог, кад сам кретао у школу.
Рече ми: "Данас је недеља, не иде се у школу." Била је то моја прва школска недеља. Сваки дан је дан за игру, знам, дан да би се чувала стока, знам, дан да бих ишао у школу, и све сам тако мислио.
Морала је тетка Јелена - није било друге - ићи са мном до школе. Ја под пуном школском опремом. Наишли смо на закључана врата школе. По дворишту се хладовине држало неко марвинче, муве су се играле по њему, добовале ножицама. Благо њему. Он не мора прећи у други разред. Брига га, ваља се у пржини, оте ми се мисао; за њом друга: где су остали: учитељи, учитељице, опасни домар. Где су моји? Страхиња, Вишња, Жељко ... Када се нико од њих није појављивао, схватио сам шта је недеља. Недеља је дан који производи лењост. Што је дан дужи, то више лењости. По томе лето испаде најлење.
Била је то чудновата година у мом животу. Најчудеснија до сада. Био сам у заблуди. Мало знао, мало питао, сам сам свет одгонетао. Рекло би се за мене: готово мали политичар. Ако се не будем правилно развијао, израшће од мене прави политикант.
После те прве школске године, након толико година, уверавам себе: риба је у води, дете у игри, а одрасли у - нека их - систему информисања.
наставак следи
Komentari:
Пишеш за пола осам :) али,
буди љубазан и објасни ми
како реч "прећеш" не промени
сугласник у "Ђ" и постане пређеш?
Ако се у том крају тако говори, онда у реду
али мислим да би тад требао ставити
знаке навода да се зна да је то неки локализам.
буди љубазан и објасни ми
како реч "прећеш" не промени
сугласник у "Ђ" и постане пређеш?
Ако се у том крају тако говори, онда у реду
али мислим да би тад требао ставити
знаке навода да се зна да је то неки локализам.
O100ja, tekst je ovaj već objavljen u časopisima, ali tehnika prebacivanja ne prepoznaje uvek Đ i Ć. A, meni promakne, desi se, vid napušta!