kratki roman: MOJ OTAC SE ŽENI
8.
Прошла сезона. Мајка је код куће. Њиве се одмарају од људске ноге и руке.
Отац замислио ово.
Дошао с посла, на вратима очи му одоше у страну. Свако на своју. Нема крила. а очима лети ли, лети. Торбу у којој јс носио доручак досад је увек качио о чивилук, сада посади на сто. Прелеће очима по њој. Убуцила се. Ми, право у торбу: истурили своје жеље напред ка њој, како бисмо у њу. Свако мисли његова ће се испунити. Сестра лутку. Ја лопту. Деда ноћну посуду. Мајка било шта, само нека се на њу односи.
Врата се изненада отворише. Без куцања. На њима Митар. Једино Митар није имао своју жељу. Прво се отац изљуби. Брат му је. Па и најближи је вратима. С њега попада пиљевина. А Митар зареда по нама осталима. Ми узвратимо пољупцима.
Откуд он, питате се.
Није се само Арсеније селио. Сељакали смо се и ми. И то у више наврата. Митар је мој најмлаћи стриц. Дошао на занат. Има места и за њега у овој књизи.
Кад сам већ почео о Митру, да вам напричам.
Пошаље деда писмо ОДАВДЕ ГДЕ СМО САДА СВИ баби, својој жени, ТАМО ДОЛЕ. Пита да ли је Митар завршио осми разред и с којим успехом. Баба одговара, други јој писали: Јесте, са двојком.
Распитиваше се. Покушавао деда да га упише негде на занат, не иде с том оценом. За бравара, никако. А то је деда највише волео. Деда отпише: Замоли наставнике да га поново упишу у осми. Као да није ни ишао. Реци им да сам ја казао.
Пошаље деда џак пасуља. Овде родило, преродило, а ТАМО ДОЛЕ - суша.
И тако: писмо поштом, а џак железницом.
Баба разумела поруку. Одвади за наставнике и наставнице, па оста и за домара. Ови наставници послушали деду, и да скратим. Ево га Митар са врло добрим, за бравара.
Него да допустимо да отац отвори торбу, дуго је чекао.
- Ево га! - ускликну, као да је извадио највећи драгуљ, и да смо сви баш њега прижељкивали. Као да је једини на свету.
Буквар! - упре прстом у мене. Не знам шта ме чека. Драг ми. Моја се жеља испунила по татиној вољи. Дода ми отац да га додирнем. Ја не верујем. Мирише на ново. Ново сам увек волео.
- Од сада сваки дан по једно слово да те видим да си научио када дођсм с посла. Тридссет дана, тридесет слова. Рок је. Неки дан тамо-амо, није грех. Биће школе још.
Гледам га у очи. Две трњине. Не лете. Опоро погледа мајку:
- Ти си задужена за то! Ти ми одговараш за њега!
И би гаранција.
Верујте. научио сам целу азбуку. Уза ме је и мајка утврдила свих тридесет слова које је несигурно знала, и све то у татином року.
9.
Први који је ушао споља у мој свет био је мали лупеж Баћушка. Ушао је кроз скоро затворена врата. И то улазна, дворишна, највећа у улици; дрво масивно, сивоофарбана, при халабуци илити невремену крила проћу једно мимо других и укаже се пролаз у вратима, јер остану усукана. Ту се Баћушка провукао: као шугаво прасе.
- Мама позвала да се код нас играмо - рече "тетка Драгиња", како је и после ословљавао. Пецну ме жар његових речи - рођаци ме нису волели, када би ме гледали, очи су им летеле у
земљу. какво ми је то виђење: опече ме Баћушка и остави масницу на срцу. Шта детету треба!?
земљу. какво ми је то виђење: опече ме Баћушка и остави масницу на срцу. Шта детету треба!?
Пао је мој Баћушка право с неке планете. Док је први човек бауљао почстнички по Месецу, Баћушка је са обе ноге стајао на земљи. Да га је којим случајем моја мајка одбила, он се не би помицао, сигурно. Све док га његова не позове. Ни онда.
- Идите! Само не дуго!
Чиста класика. Све су мајке то говориле, и говориће.
Њихова кућа је преко.
На нашој неки лавови, на њиховој, нижој, цветови. А унутра, у дворишту, велика, дугачка кућа. Отворена с предњс стране ходником на стубовима. (Касније, кад сам почео да бројим. пребројао сам шест.) Ћупови мушкатле, разгранате. једна до друге. И нешто кактуса. Већ великих. Мало даље, на сред дворишта, два насапуната коња тек пристигла.
Пољуби ме Баћушкина мајка Горјана. Види да бленем по кући. па изговори:
- Остало од непријатеља.
Први пут чујем ту реч. Узмем да је неиријатељ нешто добро. Обриса ме кецељом са себе. Не волим да ме неко балави. Ни моји, а камоли страни. Шта има да ме љуби. Јаки мирис оних мушкатли испрати нас далље. Баћушка напред, ја за н.им. А кад смо ушли у доње двориште, кад тамо три велике гомиле сламе, до неба, оног кад је ведро, кад се очи изгубе у њему. Да кажем стогова, мало је рећи. Под једним шарени пас лаје ли, лаје. Све јечи под сламом као кад којот урла под стеном.
- Не нознаје те, зато - рече Баћушка. - Брзо ће се уморити. Већ је лајао данас.
Бојим се пса, бојим се да слама не падне на нас од тог његовог лајања. Бојим се од јаука који се зачу овог момента. Непланирано.
- Сад ћеш упознати мог оца.
Баћушка оћута. Гледамо. Он, отац му Лале, има га у висини, ударио на своју женицу. Као да туђе туче. Она не гледа, улеће у ватру. Борац је. нема шта. Одавде се види. Пламен камџије лижс је. Шешир с главе обиграва око њих двоје. Ногом је отац одбацује од себе. Пузи према њему. Пружа руке. Голубови узлетеше, били се вратили на кров. Расејаше се по нсбу. А коњи, паметни или уплашени, мирују, боје сс да не дођу на ред.
Богами то потрајало. Могао бих наново са описом догађаја: коњи мирују. кокошке се подаље од овог места узветрописале, петао надгледа ситуацију, достојанство му међу кокицама не дозвољава да призна пред собом да је немоћан, бич фијуче - да ме Баћушка не прекину:
- Не бој се. престаће. још мало! Кад се метак умири!
Какав метак? - питам. не знам да је гелер у питању.
Зарадио га је отац на фронту. Остао му у глави. С њим је годинама. Све јс добро док метак не крене. Онда плива као ивер по води. Узбурка мозак и отац онда хвата за камџију. Па удри по мајци.
- Стварно, све се стиша. Замре. Мајка оста на дворишту погурена. Ми наставимо да се играмо. Заиграмо се. на прошло заборавимо. Тек кад се уморимо од игре, чучећп пролазимо испод зидића ходника, а на ходнику где је сто чујсмо оца Лалета:
- Човек никада није искл,учиви кривац за своје поступке.
Теоретичар постао.
Теоретичар био и остао.
Колико је пута Горјана, Баћушкина мајка. чула ово, зато прескачем до оног што је ново. Имао је Лале, поред старог. и нешто новог сценарија. За женско уво.
- Зебе само што нису на кактус долетеле. Волим да гледам\ како пребирају. плеве по иглицама. Не плаше их се.
- Неће још. Ово је пролазно захлађење. Има још до ње. Зпма је далеко од нас.
- Јеси ли видела, коњи сс окрећу главама један другом. Збијају се у гомилу.
Лепо их је гледати. Дивота једна.
Нека их. Није им први пут - одмахује под зидићем Баћушка - неће им ни бити.
- А да, назвао сам Баћушку - добро сте ме подсетили – у првом горе реду малим лупежом. Ево зашто. Дебели људи су простодушни. Таква је била нешто млађа од нас Даница Баћушки уз кућу. Кћи чувеног крзнара Братића. Дебели људи не осећају шта обући на промену времена. Нисте знали. Једноставно немају тај осећај шта обући. Зато редовно питају своје и тиме се руководе. Међутим, ако се ради о превари, то добрс региструју. Тако у игри поче Даница да скупљ.а своје играчке. У тој фрци Баћушка ми тутну једну сувогузасту лутку и рече да Даница не види: Мораш! Лутка запара ногама у мом џепу и ту оста. Морам, јачи је.
Када сам дошао кући. то ме мучило. Лутку дам сестри Нади да врати Даници којом се најчешће играла.
Знам ја да не би он. Он, то сам ја.
А тенкић је онда он украо.
Показала је преко. у Баћушкино двориште.
наставак следи
Komentari:
Nisam čitala, tek sam došla!
Ali nadam se da se ti ne ženiš još? Bilo bi mi žao da te uzme samo jedna:))
Ali nadam se da se ti ne ženiš još? Bilo bi mi žao da te uzme samo jedna:))