kratki roman MOJ OTAC SE ŽENI
5.
Недеља је прошла. Ми смо стигли, мајка и ја, у суботу. Откри отац јутро са мене. Ћебе се подразумева. Би ми хладно. Увек ми је било хладно. Што је баш јутрос морао он? Од тога ми би још хладније. Рече ми куд идемо. Увек ми, испоставиће се касније. исто говорио: На посао, на грађару. Убрзо сам сазнао куда: поред кројача Гвоздена, поред школе, па у главну улицу. А у њој: кафана, продавница намештаја, поред багреми, а онда адвокат, а у кући број двадесет седам бурегџиница. Волео сам. мало је рећи, тај вааздух испред ње. Мешао се са спољним. Када би отац отворио врата бурегџинице. обожавао сам јару у коју смо улазили. Први залогај бурека мењао бих само за онај тренутак кад мајстор на четворо сече пуну тепсију бурека. Са сиром. вишњама. с месом... Ала крцка!
Тако свако јутро. Тако скоро свако јутро. Јер. било је дана када сам очекивао да уђемо, а отац би нрошао поред бурсгџијске радњс. Економска криза. макроекономија. корелације и друга чудеса мориле су га. мада није знао шта то значи. Ја још мање да га оне тару. Фркнуо би на мене.
Да би се искупио. отац би ухватио врапца жвалавка међу балванима у кругу грађаре. Није могао ни да лети. Везао га је за ножицу канаиом и свечано би ми га предао у знак помирења. Што сам и прихватао.
Дуго је до три по подне. До краја радног времена. Наишла би Ивона. муж јој Јосип Кери. власник грађаре. Дуго су живели или дуго умирали. како рећи. Када живот прође, на исто се своди. Ишла је госпођа у свој врт који се налазио с краја грађаре. Након повратка из врта, нудила ме је длакавим, јсдрим јагодама. Свака као мудо малог јарца. Ту сласт нисам заборпвљао. Када бих с мајком одлазио за време школског распуста на море, доносио бих обитељи Кери прошека. тако се звало вино. Медно, у устима се топило.
Тачно у три грађара је затварана. Отац окрену кључ. Сваки пут удесно. Два пута. Тако људи удесили. С оне стране закључаних врата остадоше балвани. Какви балвани! Као фабрички димњаци. Као силоси. Од њих већи је био само мој отац. Највећи балван међу балванима. Како и не би, ухватио ми врапца. Кратко сам га таквог замишљао. Ево зашто.
Отац је кретао са мном и торбом у којој је мирисао масни папир у који је јутрос умотао сланину и капулу. Врабац је врлудао тамо-амо по трави; споро смо одмицали. Мени и врапцу није се журило. Код дечјег диспанзера отац изусти: Пусти га. Сигур-но га тражи његова мајка. Забацио према мени. Прави мамац, нема шта. Знао га је у свакој ситуацији и те како одабрати. Мене су недавно тражили. Упутио сам се за циганским колима, ухватио ме мрак и промашио кућу. Да се вратим. Упецао сам се на очеве речи и на сладолед. И пустим врапца, нека иде својој кући. Преко сам већ гледао посластичарницу. Само пут да пређемо. Лево-десно. по пропису, нема аута. Прешли смо. Од сладоледа ни корнет. Преварио ме отац. Прешао на друту страну улице. У инат. Ишли смо као два странца. Широка улица. Што није шира да нас скроз растави. Да не чујем очево тихо намамљивање све до куће.
наставак следи
Komentari: