4.
Не потраја дуго, мајка ме узме за руку и право до оца, ОВДЕ ГДЕ СМО САД СВИ. Први пут сам се возио возом. Ухвати ноћ, хладноћа, воз клопара, мајка прострла ћебе у ходнику за мене, она може да трпи. Како год је неко од путника залазио у нужник, мене би облизнуо лојави мирис скорашње људске нутрине. Када се то смешало са мирисом воза и железнице, имало је своје добро. Згадило ми се. До сада нисам дуван кушао, нити бих. Ви сте пушачи, димнаџије: покушавате да разумете. Јасно вам је зашто је то, али не иде вам у главу, како то. Одговарам: тако. Одбило ме засвагда. Далеко било.
На одредишној станици, тако се то каже, дочекао нас је отправник возова, по службеној дужности и кестенови; они -због старости. Никог више. Од кестенова по први пут нисам видео небо. Отац и деда су нас дочекали млако. Деда је само то боље прикривао. Рођаци код којих су становали отворено су рекли: Не волимо што сте дошли. Захваљујући њима сам од малена заволео људску особину звану искреност. Пошто смо поразговарали, без рођака, подразумева се, вече је хватало; деда се повукао у своју собу. Мајка на кревету причала је оцу шта нам се јуче пред пут десило:
- Сећаш се оне пиргаве кокоши, спавала је увек на мурваћу. Једном те ја пробудим:
"Ено, удне ствари, ено сотоне на дрвету!" Ти устанеш. Кад онаа у сну право на главу пред тебе. Мора да си се уплашио. Јуче. пред полазак малог откинула сам јој главу. Принесем топле воде да је очерупам, а њс нема. Отишла јс равно низ двориште. Ногу пред ногу. На моменте летела. А наше двориште, без хвале је, и сам знаш, најдуже у селу. И право на излазна врата. Мој стриц Јанко је наишао и зауставио је. Лако је ухватио. Сав сe закрвавио.
Који стриц?
А како ћеш га знати? Није нам док си ти ДОЛЕ био навраћао. Из Бјелине. Чуо, на дошао да нас испрати. Донео дарове. еуве смокве и рогаче. за малог.
Он је одведен са братијом у логор за време Другог светског рата. Тамо је опслуживао стоку и жене оних што су се борили ио нашим брдима и равницама. Оне пожудне, пивом задојене фра-ле једва дочекале да рат избије, како би Јанко стигао на њихова имања. Подригуше побеснеле. Да их напасе. И њих и стоку им.
Немој тако, не греши душу, Душкић.
Врате се они, логораши - једни јадни, а Јанко - тај се хвалио. Те оволико, те онолико је деце направио. Не зна он, обришу се оне као да ништа није ни било. Није се дао разуверити. Ни старијим, ни млађим, поготово. Остао јс у убеђењу. Чека кад ће се неко од тих синова и кћери му појавити се, да га ослове са "патер Јанко",
Мајка се покушавала насмешити, ораеположити оца. Све због ноћи. Чекала је ноћ. Своју ноћ. Дугу и пуну.
Слушајући ово, престао сам на сточићу испред себе да једем крило. Једем га, а оно једе мене. Било ми је жао кокоши. Жао ми би, нека ми кокош опрости што је нисам у возу изјео, не бих јој мајка сада држала помсн својом причом.
Одгурнуо сам тањир од себе. Као да је кривац. Тањир јс зазвечао. Тањири су тада звечали, баш тако. А отац је једва чекао да изиграва строгоћу. Намрштен. рекао је:
- Ништа нисте побегли овом пилету. И ви као и оно, без главе на пут.
Био је то знак да ме мајка спреми у мој кревет. Отац се љутио што смо дошли, а нисмо га питали да дођемо. Мајка се радовала у себи што није нашла ни једну од оних белосветеких на очевој глави, сд већ помало ћелавој. Дуго нисам могао да заспим. Кроз зид чуо сам и деду. Плашио је але својим хркањем. Потом сам слушао како кревет шкрипи под мојим родитељима. То мс је успавало. Кад неће они, хоће кревет.
- Како си спавао. срећо наша? - весело ће мајка јутром. - Јеси ли се наспавао? Гледала сам ноћас како се смејуљиш.
Ниси имала времена за то. Имала си пречих послова, нисам јој рекао тада. - Сами анђели су те, сине, засмејавали.
Млатио сам главом испод њене руке. Тиме сам сакривао подмукли бес испод њеног длана. Ноћ јој памет попила. Није ваљда заборвила на сестру Наду. Оставили смо је код бабе. ТАМО ДОЛЕ.
наставак какав такав следи