3.

Кратко смо се радовали очевом повратку. Он је убрзо поново отишао, позвао га његов отац Лука, и он отпутовао ОВДЕ ГДЕ СМО МИ САДА. Остали смо нас троје са бабом. Лепо, велим. нас троје. Нисам поменуо да се родила и сестра Нада. Сад ћу. Њено рођење је пука случајност. Све то око Наде десило се зато што је отац дошао једном кући са свог брода. Можда цигла и два пута. А тај брод замишљао сам да је од почетка до краја мора. јер мајка је говорила, а отац је тврдио у писму, да је граница на мору без тог татиног брода необезбеђена.

Као што рекох, оде отац, а нама, мени и мами, остадоше муке са сестром. Муке су почеле онога дана откад се почела зацењивати. А то вам изгледа овако: стане, укочи се. заузме позу, бог те пита какву, у лице јој руменило навире, зато што се уби на плочу. Хоћу рећи, удари палцем у камен. Повише био па запела шлапицом, илити сандалом.

Кад сам већ код Надиних разјапљених уста, никад нећу заборавити када ми је притрчала онога дана и рекла: Зини. А мало пре тога баба ми је кришом дала кувано ољуштено јаје. Правдала се пред осталима: Ништа не једе, ситан је, најмањи од својих вршњака. Скапаће, далеко било. Морао сам отворити уста, што од смеха, што од Надиних ужагрених очију. Јаје бућну у пржину. Ниједно није имало вајде. Би нам лакше. Обома.

А на њене сузе временом смо се навикли. Као гавран на црнило. Гледали смо на то олако. Да ли је зацењивање само од себе прошло, да ли је Нада увидела да ми за њу не хајемо, углавном, касније се није дречила.

Мајка је наставила да плаче. сада без мене. Бојала се за мужа. Оне варошанке, проклете, неће му скидати сукњу са очију. Обневидеће од њих. Чула је да има и таквих да носе по двадесет хаљина на себи. Цело село девојака да обучеш.

Посматрао бих је понекад док чита писмо пристигло из далека од нашег оца, њеног Душана. Читала је са својом другарицом, мојом кумом; њен муж Илија држао ме на крсту. Није битан садржај писма, битно је да се плаче. Пред собом, а још боље, пред другим. Тада сам приметио да јој се нос шири, да личи као да је из афричког племена к нама побегла. То сам приписивао сузама. Стално га тегли и дланом пошпрајцује. Па усркне. А када је дошао други ујак, ујак Гојко. он је имао широк нос разапет као једра: њиме би лако нањушио женскиће - оне, зване спермушице.

Мајка, видевши да из прикрајка посматрам њу и њену другарицу, обећа да ће ми заклати петла, само да идем подаље од њих две. Тада смо имали три коке (имала баба): црвену, белу и једну пиргаву. И петла. Биле су ретке коке које су могле да се похвале да су доживеле дубоку старост, што данас није случај. Нека од њих могла је да врисне само у случају да дође неки ретки, ретки гост. Онај који нам дуже не би долазио. коме би се сви одреда обрадовали. И куће до нас.

наставак следи