1.

Отац је тада први пут у животу рекао мајци: "Немој, мајко!" Предложила му она да се жени неком .црном шпицом која му се није допадала; отац јој целог живота свирао; богатство стекао. па у дубокој старости своје одсвирао.

Још мало је времена остало, војска звала. Још седмицу-две до поласка у солдате. Отац доведе девојку, моју будућу мајку Драгињу. Широких рамена, и оног испред. Јаких гузица. Шта више тражити?

-  Доста за њиву - помисли баба.

-  Доста за руке, мисли отац.

-  Ма каква смоква, ма никоји рогач - говорила је моја мајка. - Те сласти нема, ни пре, ни после. Говорила је о јабуци којом је отац заручи.

Колико сам јабука до сада изјео, али ни у једној нисам осетио сласт из приче моје мајке.

А деда, питате. Мој деда по оцу, Лука. Деда је прича за себе. Био је далеко, ГДЕ СМО МИ СВИ САДА. Женио му се најстарији син. Драго му било. Другима није показивао. Само је промрмљао: "Сваки пас кад му је нужда иде на једно исто место, при томе не греши. Засвагда га је изабрао. Зато му његов власник и кад се увреди, опрашта."

- Нема оног а да га туђа женидба не подсети на његову, мој деда Лука, - изговарам ја наглас док завршавам ове редове. Сам ме је на то потакао.

2.

Војска звала и дозвала мог оца Душана. Војни рок трајао две године, а она га задржала пуне три. Разлог је лако наћи: закон. А он вели: ем је Душан најстарији од браће, ем је дошао у морнарицу, где се најдуже служи. А њему, Душану, добро. Пус-тио бркове, ваљда да буде страшнији непријатељу. Мајка га показивала на слици. У писму га молила да дође. Он одговорио: Не могу. Мајка показивала писмо. То своје, "не могу", јако је оловком притиснуо у папир. А то је значило: Добро сам. Мој брод мирује. Не смемо се помаћи, а ја брод не смем напустити. Мислио је: ако би се брод одатле помакао, ако би он са брода кући отишао, непријатељ би нас одмах заузео. Баш је тако мислио.   Не  својом  главом.  већ  главом  официра.  посебно оних нижих, њему ближих.

Једнога дана, био сам сам у кући. спавао, када ме пробуди непознат човек, обуче ме у морнарско оделце. Лепо ми стајало.

- И ја ћу у морнаре! - рекох непознатом. Мислим, мој га отац
послао.

Увече, у кревету, док сам се стискао уз њу, мајка ми рече:

- Оно ти је ујак Миле. Ујак био задана и отишао.

Таман сам заспао. кад пробуди ме њен глас:

- Живот је гљива. Не знаш коју ћеш одабрати.

Ко зна шта је сама себи. док сам спавао, нафантазирала Женско не може да трпи. Дуга јој војска. А њему који је у војсш-није. Честито и нема појма шта је то гљива. Никад није ни ималг прилике да је лизне. А да је и имала, не верујем да би.

-   С ким причаш? - не могу а да је не запитам.

-   Ни с ким. Причинило ти се. Спавај. Само спавај!

Додир њене руке поново ме успава. Наврага, ако се почнеп будити, цела ноћ пропадне. Тако и ова. У једном трену осети^ топлину око себе. Касно бише кад се досетих. Чујем мајку да а моли Богу. Да је не бих ништа питао, сачекам да заврши с мо литвом и још мало дуже.

-    Упишао сам се - огласим се љутнутим гласом. Као да је сам; мајка крива за то. Тако сам онда мислио. Док ме пресвлачила приметим око свога врата крст и још нешто. Сашивена шаренa крпица и у њој доста мрвица осушеног хлеба. Набацила ми чим сам утврдио сан. Нисам смео питати шта је. Важно је, него шта
него важно. Чим је од мене тајила.

Пода мном се хладило. Почнем да плачем. За некога би то било из чиста мира. Плакао сам тако, морам признати, да сам о и сам себе плашио. Мајка ме је подржавала. И она је заплакала Без гласа. Више сузама. Добро што ја плачем: плачем јер ме срамота. Унесрећио сам се под собом, упишао се, а што она? То ми није било јасно.

Често иза тога смо плакали. Заједно или посамо, обашка.

Тако смо једног дана у заједничком плачу дочекали оца и војске.