MEGAFON

Ostalo je još malo neprodatih lubenica. Traktor je odmicao glavnim putem iz mesta. Otac Svetolik dremuckao je u kabini prizivajući kišu, i to onu sa sitnim kapima koje se uvlače u svaku poru zemlje i golicaju je.

“Osećam da mi se grlo zateglo. Grebe me. Glas mi je hrapav, postao nizak, nemoćan, kao da su nakostrešene jele u grlu i probadaju me iglicama”, razmišljao je sin Zaharije zadovoljan prodajom. “Prodaja bi bila veća kada bih se poslužio megafonom. Ima kristalan glas. Deda ga je dobio od dobrovoljnog vatrogasnog društva kada je odlazio u penziju.”

“Tako će te baba Virsavija valjda čuti” , rekli su mu pri poklanjanju.

Mladi bostandžija je to naumio, pa učinio. Narednih dana, kada bi snažni glas čuli iz megafona, varošani bi izlazili na kapije po svoje slatko sledovanje. Traktor je milio i skoro da se nije ni čuo. Bilo je divno gledati ulicu i pred kućama one koji iščekuju.

Niko nije ulazio u kuće.

Buduće udavače bi uzimale semenke medju prva tri prsta. Stežući ih, okrenule bi k nebu, i one bi izletele. Time su predvidjale koliki će im tobožnji momci biti. One koje su uzimale semenke od dinja želele su da im momci budu plavušani. Za crnim i smedjekosim žudele su one koje su uzimale semenke od lubenica. Devojčurci se nisu zadovoljavali samo jednom semenkom - bacale su više. Najneodlučnije, najnesigurnije su ih imale punu šaku. Semenke su padale po lišću i kosi. Babe i snaše bi, na ovo padanje, odmahnule rukom kao da su ih muve obladale.

Bostandžija i sin bi napuštali ulicu. Samo bi se poneka zalutala semenka u kosu ugnezdila.

Posle nekoliko uspešnih dana ulicama je zavladala gluvoća. Poslednjeg dana prodali su samo tri.

Vraćali su se kući neraspoloženi, utučeni. Sin je bio na brdu lubenica. Gledao je megafon kraj sebe: “Ti si kriv, mada ne znam kako.” Bacio ga je. Megafon je ostavio glas na asfaltu.

Sledećeg dana Zaharije se oglasio svojim glasom. Čuvši ga, meštani su izlazili. Dok je dodavao lubenicu jednoj snaši, slušao je druge dve gde govore:

- Ovih dana ostala sam bez lubenica. Glas se razlivao: -Lubenica, lubenica! Posadim se na kapiju, a oni nikako da naidju. Kada sam u kući, kao da su pred njom.

” Sad znam. Megafon bi odjekivao na daleko. Izgledalo je kao da smo u nekoliko ulica istovremeno. Pošto bi se nekoliko puta prevarili, meštani ne bi više izlazili.” Laknulo je mladom bostandžiji.

Krišom je uzeo pačije jaje. Probušio ga iglom na jednom i drugom kraju. Jedan kraj je začepio prstom, podigao glavu i počeo da sisa.

- Dobar glas, bostandžijo! - sa klupe ga je sutradan pozdravio musavi starčić Aranicki koji veruje da slast lubenice leči njegove prozeble bubrege.

Mladi bostandžija porumeni.