Дозволите да се представим.
Ја сам ученик трећег разреда Гимназије.
Тренутно.
Ја сам анонимус.
Једна од милијарди и милијарди
Људи на Земљи,
Незамисливо ситној планети
У поређењу са незамисливо великим
Космосом.
Тренутно.
Не, сигурно је у питању нека грешка.
Нисам ја којештарија,
Лако кварљива потрошна роба,
Уређај за једнократну употребу
Купљен у локалној кинеској радњи.
Нисам ни марионета
Коју покрећете својим дебелим прстима
Упрљаним завишћу,
Похлепом
И лажним идеалима.
Мене можете цензурисати,
Прогласити лудом,
Ставити на потерницу
И прогањати.
Мене можете затворити,
Дрогирати,
Мучити,
Стрпати у кутију.
Али ми не можете забранити да говорим,
Одсећи ми језик,
Ампутирати мозак.
Јер ја сам тај
(тренутно уснули)
Крик генерације.
Ја сам тај трн
Што вам боде и пали очи.
Уз моје име не стоји
Присвојни придев
Деминутив
Хипокористика.
Ја ћу разбити
Предрасуде и конвенције
И показати Вам зубе.
Ја ћу Вас раскомадати
Својим предугим језиком
И вербалним вештинама.
Ја ћу освестити
И придобити
Заблуделу масу.
Ја ћу дићи револуцију!
Ја ћу се окренути канибализму
И прождраћу Вас
Свирепо
Из освете.
Ја сам та
Коју не интересује
Да промени себе
Јер се спрема
Да промени свет!
И даље жива
И даље цинична
И даље зла
И даље – ја!
Ја сам…
Полудела?
Ја!