You have your way. I have my way. As for the right way, the correct way, and the only way, it does not exist, reče jednom Niče ali na nemačkom (koji ja ne razumem i stoga ne navodim u izvornom obliku). Setih se toga malopre, nimalo slučajno.

Kad god postoji izbor, biram ono što je teže i to radim sasvim slučajno. Ako nakon svega što se desi shvatim da je onako drugačije, na baš onaj način koga se nisam setila- bilo mnogo lakše, jednostavnije i brže mogu grohotom da se smejem. E, Nymphy.. E, Dora.. Jednoga dana će školu za decu ometenu u razvoju nazvati tvojim punim imenom.

Zamisli dve stranice trougla poznatih dimenzija i ugao između njih. Nešto kao delimično raširene noge nešto različitih dužina. I tu je sve poznato osim dužine naspram tog ugla ili, u drugom slučaju- naspram onoga između tih nogu. A tebi baš treba da otkriješ šta je i koliko je to nepoznato. I onda istrgneš list iz najbliže sveske. Pa onda kao nešto pišeš i pišeš i pišeš. Pa negde pogrešiš i žvrljaš i žvrljaš i ponovo istrgneš list iz sveske. Egoizam i ponos ti, naravno, ne dozvoljavaju da pogledaš formule koje si zaboravio ili nikad nisi ni naučio, što sad nije ni bitno jer ih (bilo kako bilo) ne znaš i traženje razloga i uzroka i mogućeg validnog opradvanja umesto onog nepoznatog je suvišno i nepoželjno. Onda se opet koncentrišeš na potragu za nepoznatim i pišeš, pišeš, pišeš. Središ Heronov obrazac za površinu tako da ti ostane samo ta nepoznata u jako sređenoj jednakosti koja izgleda bezazleno i naivno. S druge strane papira (ne jastuka) središ neku formulu za površinu u kojoj možeš da iskorištiš sve poznate i koja ima tamo neki sinus. Međutim, počinje jurnjava svesti po memoriji i prava tragedija onda kada ne možeš da se setiš tačne vrednosti sinusa tog ugla jer si zaboravio ili nikad nisi ni naučio. I nakon predugih pet minuta uz prateće efekte (lupanje srca, znojenje dlanova i preznojavanje uopšte, uznemirenost uopšte i tako to) napišeš na papir neku vrednost i nadaš se da ti se posrećilo. A kad dobijenu površinu zameniš u onoj elegantnoj, naivnoj i sređenoj jednakosti i kada sve to izmnožiš i izdeliš- dobiješ neku kvadratnu jednačinu sa nenormalno velikim brojevima. Prizor na par trenutaka liči na onaj iz Lock, stock and two smoking barrels kad Hatchet Harry otkriva svoje karte i Eddie vidi da je izgubio. Samo što, u ovom slučaju, muzika u pozadini nije 'I wanna be your dog', the Stooges već neki lagani trip-hop. Uzdahneš par puta. Uključiš kalkulator. I ubrzo dođeš do rešenja ali te mnogo bole prsti jer nisi navikao toliko da pišeš. A rešenje.. Prokleta sedmica koja ti se najpodlije moguće- smeje. Crkava od smeha. Trebalo je ukinuti i zabraniti broj sedam. U tom slučaju do svega ovoga ne bi došlo.

Ali onda slučajno naletiš na drugačije rešenje. Kosinusnu teoremu koja ti nije ni pala na pamet. I najednom svi znaju da je trebalo upotrebiti tu jebenu teoremujer se rešenje dobije u najviše tri ili četiri reda bez ikakvog većeg računa i većih brojeva. Samo ti nisi znao. Tačnije, samo JA nisam znala. I sada mi pada na pamet da je onaj sos danas, za vreme ručka mogao slobodno da bude moj (na ovoj vrućini) istopljen mozak koji je iscureo kroz nos. U prilog tome mogu da navedem da sada, bez mozga, gotovo sve rečenice počinjem sa a, i, pa, onda ili nešto slično.

Stavljam glavu u zamrzivač i nadam se da je bar malo otopljenog mozga ostalo unutar lobanje i da će uspeti da se vrati u prvobitno stanje. Do sutra.

uz ovaj post: soundtrack iz 'Lock, stock & two smoking barrels"