photo: dechobek

Vreme me ne sluša. Kažem da uspori malo ili se vrati. Sada, posle ponoći, u junu- znam da je trebalo misliti na sve. Ranije. Hvata me panika i užasno sam nervozna. Sutra je već postalo danas, a san će delovati kao par minuta. Mora da postoji neki način da se zaustavi, uspori ili vrati unazad. Vreme... Svaki put to pomislim kada me budi alarm na telefonu nakon dva-tri sata sna.

Potrebno mi je da pričam sa nekim ko mi je potpuno nepoznat. Ne ložim se na sex sa strancem. Samo da pričam. Ja. Potrebno mi je da se neko pravi da sluša moj monolog i da mi ništa ne kaže o tome kako nije sve zavisilo od mene i kako ja ipak dosta vredim, bez obzira na to koliko samu sebe potcenjujem i unižavam. Potrebno mi je da pričam sa nekim ko nema ni blagu predstavu o tome ko sam ja i kakva sam. Ili sa nekim ko me mrzi. Takvih je dosta (na svu sreću) samo ih je teško nahvatati.

Sve u svemu, potreban mi je razgovor sa nekim ko me manje ceni nego što cenim samu sebe. Verujem da ću se tada napokon probuditi. I polomiti zube, nos i kičmu sagovorniku. I iskopati oči. Figurativno, sve.

uz ovaj post: 'aj opet Pink Floyd, ali Time ovog puta. Plejer ubacujem nekom drugom prilikom.