photo by: Fobofobi

Prvo je nebo bilo užasno tmurno. Onda sam upalila svetlo u sobi i čekala oluju. Par minuta pre nje došla je drugarica na kafu koju joj nisam skuvala. Mrzelo me je. Uz to, keva je počela da paniči zbog grmljavine i nisam mogla ni da priđem šporetu. Aparat za kafu nemam. Moj želudac time je zadovoljan. Ja nisam.

Zadovoljna sam vremenskom nepogodom, recimo. Proteklih dana bilo je užasno. Prolećno vreme. Ja kod kuće. Valjalo je da izađem. Obmanjivanje drugih ljudi da je sa mnom sve u redu neretko deluje i na mene. Ali mrzelo me je. Slaba sam. Fizički. Pritom, mnogo je lakše ostati kod kuće, spavati i igrati igrice namenjene deci. Hrana, higijena, knjige... Who gives a fuck about that, after all? U stanju sam da ležim po ceo dan i ništa ne radim. Eventualno pustim neku slabu muziku i onda se, onako slaba, isplačem. Jedem tek kada osetim da ću se onesvestiti od gladi. Mada je do tada i ne osećam. Meni je to baš casual i ne shvatam zašto neki ljudi oko mene prave dramu od svega toga. Mogla bih da se žalim jer je produktivnost daleko ispod nule i zato što ne čitam. Počnem da čitam nekih pet, šest knjiga i ne završim iako su jako interesantne i zanimaju me.

Sve što započnem ostavim tako. Lista poslova koje bi trebalo obaviti što pre izuzetno je duga. Pa ipak se iz obaveza ne izvlačim tek tako nego ih taložim. Radije ću dozvoliti da se pritisak odrazi na moj fizički izgled nego da priznam da ne mogu da postignem sve. Usne su ispucale, neretko krvare od grickanja i čupkanja. Nokti stalno kratki a ne koristim makazice i slična pomagala. Čemu bi mi onda služili zubi, zaboga? Cedim nepostojeće bubuljice na nogama zbog čega imam kraste kao nemirno dete koje, uz ostala kršenja, uči da vozi bicikl.

Popijem kafu da bi bilo još gore. A ma koliko nakon nje bilo loše, verujem da neću prestati da je pijem. Ni alkohol. Što je više stvar navike i imidža nego same zavisnosti. A to je, bar u mom slučaju, gore. Blog mi je, bar na neko vreme, bio zavisnost. Sada verujem da je to odlično mesto za ljude koji imaju šta da kažu ili bar tako misle. Ne znam šta bih mogla da kažem za sebe. Da li se uklapam u to? Isuviše sam zamorno i tupavo društvo. I mrzi me da pišem, objavljujem, komentarišem... Mrzi me da radim bilo šta.

Odoh da ne radim ništa. Neću ni sutra u školu. Ako se ja pitam, neću ni izlaziti iz kuće, osim ponekad na terasu, sve do konačnog smaka sveta, za neke četiri godine kako me uverava moja keva, inače fanatični poštovalac bogova medija.

Uz ovaj post: tišina.