ili «Prelazni period» (kako kaže Peljevin – iz niotkuda u nikuda)
Nekoliko dana pred moj devetnaesti rođendan, probudih se smejući se klišeu. Shvatam da, kako vreme prolazi, čitav moj život postaje kliše u sve većoj meri. U snovima me pohode mrtvi, traže pažnju, prenose poruke, razgovaraju, zovu na onu stranu. Ona se te noći pojavila preda mnom, stvarna kao svrab na tabanima. Gledala me je neko vreme pre nego što se usudila da upita da li je se sećam. «Ja sam tvoja pokojna baba», dodade. Sagovornici uvek iritiraju kada govore očigledne stvari. «Znam, zaboga», rekoh blago iznervirano i pružih joj ruku da se pozdravim- red je učiniti takvo što pri susretima, tako mi je ona sama uvek govorila. Opet očigledno, suvišno i krajnje iritirajuće. Njena polu-trula, mršava ruka se, međutim, nije pomakla. «Mrtva sam, trula, ne dodiruj me», reče. Poslušno vratih svoju ruku u džep pocepanih farmerki i odmerih je. Izgledala je krajnje ogavno. Iscrpljena, ispijena, sa kožom polu-trulom koja se ljušti i otpada i sa zapanjujuće gustom kosom. Ako će se i meni desiti isto, ne planiram nikad da umrem. Mrtvi su tako tužni, prazni, tašti i smrde. Užasan, nekako lepljiv i opijajući zadah smrti širio se i oko nje. Ništa nisam rekla po tom pitanju. Bliski ljudi znaju strašno da se uvrede ukoliko se kritikuje njihov zadah, izgled, karakter. Ne bih znala da objasnim i racionalizujem taj fenomen te ga prihvatam skoro kao aksiom. Zato sam samo nastavljala da ćutim a ona je počela da priča o tome gde je sada, šta je naučila, shvatila i pročitala i pozvala me da krenem sa njom. «Nisam u mogućnosti u ovom trenutku. Za par dana mi je rođendan i obećala sam društvu da ćemo izaći na pijanku», rekoh joj ali joj obećah da ću joj se uskoro javiti. «Nema potrebe, kontaktiraću ja tebe opet, čim budem slobodna», odgovori mi ona, pozdravi se i ode. Ja sam ostala u toj prostoriji, njenoj staroj dnevnoj sobi i nedugo zatim osetila sam bolove u kukovima koji me probudiše. Uprkos njima, smejala sam se. Onda je usledio napad kašlja. Imala sam osećaj da će mi oči ispasti iz svojih duplji od napinjanja. Srećom, nisu i ja preživeh.
Sledećeg dana, primetih da se u mojoj sobi ustalio neki bolestan miris. Vazduh je bio ustajao, previše topao, zagušljiv, mirisalo je na rakiju, limun i trave. Ali telo je prestalo da mi gori i to je bio dobar znak da još nije došlo vreme umiranja. Skupila sam dovoljno snage da odem do kupatila i sredim se- istuširam, izdepiliram, operem kosu, očistim nos i uši. Može da bude jako osvežavajuće i lekovito, može da me pokrene, povrati mi još snage, regeneriše me u nekom pogledu. Ukoliko se ipak ništa od toga ne dogodi a kašalj se povrati i telo mi izgori, mogu da budem sigurna da se kao pokojna neću sramotiti. Strašna mi je i sama pomisao na to da se ljudi koji pripremaju mrtvo telo za pogreb- čude, gade, podsmevaju toj duši od dvesta, trista grama koja je napustila trup. Džejmsdinovska filozofija života, ogromni ostaci idealizma koji se probudio u meni prerano, kao i svest. Đavolsko obeležje, ta svest i taj racio. Teret teži od čitavog sveta, na malim leđima, patnja i mrak. Shvatam tek sada da većina homo sapiensa nije samo animalna ili vegetativna bez razloga. Sada, kada taj apsolut gubi svoj smisao a ideali se ruše kao ona izlizana kula od karata pred moj devetnaesti rođendan. Koliko planova, koliko ideja i koliko mogućnosti geometrijskom progresijom postaje beskorisan neiskorišćeni potencijal.
Sam moj rođendan nije bio ništa spektakularno, posebno ili čarobno. Turoban, hladan i siv dan, proveden u školi i pred kompjuterom. Gomila poruka srećan rođendan na ličnoj stranici planetarno poznate socijalne mreže u virtuelnom svetu od ljudi koje u realnom svetu ni ne poznajem ili tek ne razgovaram sa njima i koji ne znaju ni jednu stvar o meni osim imena, datuma rođenja i lica i kojima nije ni stalo da li ja zaista postojim, hodam ovom planetom i dišem ovaj vazduh, ili ne. Ipak svakome treba odgovoriti sa jednim hvala i smeškom- nepisani zakon virtuelnog sveta. Njegovo poštovanje dovelo je do toga da sam prestala da osećam jagodice na prstima i razmišljala o tome kako će biti spora i bolna smrt postepeno odumiranje organa. U narednih par sati, nakon odumiranja jagodica, javilo se odumiranje nogu, ruku i vilice. Skupljena na krevetu i odumrla, osećala sam kako se molekuli moje DNK mole da ne umrem dok je moj racio ponavljao da je svejedno. Napadi panike i anksioznosti uvek donose sa sobom i šizofrene razgovore mog ega, alter ega i super ega. Imam osećaj da je to potpuno ista stvar kao ono što ljudi doživljavaju na samrti. Bez ikakvog odmotavanja filma pred očima jer ljudska sećanja, svakako, nisu film.
Devetnaest godina u dupetu i drugim organima nimalo ne utiču na mudrost i odlučivanje. Pored moje izražene introspekcije, ja i dalje ne znam šta ja to jesam, šta ja to hoću, kuda bi to trebalo da krenem, šta bi to trebalo da postanem. Nema ničeg dobrog u tome što je neko erudita, upravo suprotno. Najveća je verovatnoća da će erudita postati ništa, nikako nešto. Moj ego ne može da se pomiri da je jednak nuli ali telo već uveliko to prihvata i odumire. Racio ne može da mi pojmi pojam ništavila i nastavlja da se pita, uprkos telu, šta sad? Ali ako dovoljno dugo stojim na raskršću, pokosiće me gradski prevoz. Što je sjajno jer me lišava obaveze da odlučim na koju ću stranu krenuti. Lagano sam tonula u san koji se činio kao da donosi neko proviđenje koje će rešiti sve muke. Ali donelo je samo mrak, a jutro je dovelo prevoz državne institucije koji se zaustavio pred dvorištem poklonivši hladnoću i još mraka. I racio je počeo da žmuri nadajući se da će nauka doneti duševni mir i zaborav. Ipak, duša nije mogla da dostigne mir zbog animalnih homo sapiensa na srednjoškolskim predavanjima čiji stil života ne razume i mrzi ih svom svojom snagom.
Povratak u hladan i mračan dom, doneo mi je samo još veći teret. Šta sad vredi svo to znanje i sve te knjige koje ne mogu da ugreju i koje ne mogu da unesu dovoljno svetla i nade u ovaj mrak. Osim ako ih ne spalim. Ali nikad nisam volela da se igram Inkvizicije, strašno mi je koliko i blasfemija nekom zadrtom katoliku, iako znam da je danas, u ovo moderno, brzo, tehnološko doba to jedna od etički najispravnijih igrica za malu i veliku decu. Ali, svi oni, ipak, žele da se igraju Boga, rata, mediokriteta i idiota. Neko te ubije i ti padaš, ali ti je ostalo još života i čim ustaneš priđe neko drugi i opet te ubije. I tako dolaze i ubijaju te, jedan za drugim, dok ti pokušavaš da kažeš da nećeš više da se igraš. Napokon shvatiš da nema ko da te čuje, koga da se tiče tvoj status u igri i znaš da ne možeš da odustaneš od nje niti je možeš promeniti.Onda ustaješ i igraš njihovu igru, po njihovim pravilima sa mehanizacijom pokreta i misli kao kod robota. E, onda si stvarno mrtav. Ili ja čitavu tu stvar doživljavam pogrešno i tragično? Ipak, roboti nisu tužni i tragični.
Tu, pod svetlošću sveće osećam nemire. Nervoza u vazduhu guši i tenzija raste između bliskih ljudi koji se udaljavaju jedni od drugih u prezasićenom rastvoru bede. U glavi mi svira ona pesma Zabranjenog pušenja i taj stih se ponavlja. Strah u očima ljudi što niču iz mraka s porcijom mržnje i bureka. Ali u trenutku kada mi se nevidljive ruke skupljaju oko vrata i dave me, nisam u stanju da pevam. Niti sam u stanju da se osvrnem unatrag i kažem: «Vredelo je», jer nisam sigurna da jeste i nisam sigurna da li je ispravno i dobro ono što ja sada jesam.
Posmatram svoje nokte pod svetlošću dogorele slavske sveće što pucketa i primećujem da su gadno prljavi i ne mogu se lako očistiti. Imam utisak da mi je i duša podjednako prljava i trula i nemam predstavu kako se doživljava ili dostiže pročišćenje. Dostojevski kaže da se duša čisti i oslobađa pripovedanjem, ispovešću, ali osećam da mi to nije dovoljno. U filmu «Paket aranžman» lik govori o ritualu okajavanja greha u plemenu Maja, ispijanjem ne-znam-koliko tekila. Četrdesetoprocentni rastvor etanola uvek je dobro rešenje, fina zabava i instant sreća. Zato, povodom toga što sam još godinu dana dalja od rođenja a bliža Smrti, okupljam gomilu zadovoljnih individua koje veruju da su mi bliske a ni ne sanjaju da oni ni u jednom kratkom trenu ne mogu porušiti olovne zidove oko moje duše i zaista spoznati Mene. Ipak, fino je odigrati socijalnu partiju karata bez komplikovanih pravila i odglumiti bez greške glavnu ulogu večeri, lika koji je toliko jednostavniji i drugačiji od onog koji živi u mojoj glavi.
Ispijam tekilu koju čak i ne volim i koja, osećam, prži, spaljuje moje organe. Toliko autodestruktivno kao da sam komarac što ujeda samo HIV pozitivne osobe. Ipak, to posredno samospaljivanje donosi blaženo neznanje i ništavilo slično nirvani, uz gomilu propratnih ispraznih razgovora u kojima, da postoje pobednici, moj ego bi bio apsolutni. Ili bi bio apsolutna luda. Mislim da to zavisi od polarizacije percepcije. Suma sumarum, u nekoliko hiljada sekundi nakon ponoći, dosadno zvoca da kratki beg od stvarnosti, nirvana i glavna uloga u realističnoj socijalnoj predstavi koštaju više od nečijih par radnih dana u prehrambenoj prodavnici uz besplatno pljuvanje od strane mušterija što zaudaraju na starost, bolest, alkohol ili idiotizam. A ljudski život košta malo. Kada ga praviš, besplatan je- novac u džepu umesto kondoma. Ukoliko, pak, želiš da ga uništiš, život je relativno jeftin, zavisno od oruđa za koje se opredeliš.
Ja ne želim da pravim novi život. Deca me isuviše podsećaju na svu tragediju života. Zablude u kojima žive, ideali koje grade, njihove najdublje čiste želje i sreća koju osećaju ne znajući da će kasnije u suzama i znoju otplaćivati taj kredit sa astronomskom kamatom. Sve je to jako tužno. Gledaš početak nečega što nije svesno sebe niti je svesno kraja i patiš. Alfa i omega zavijena u maglu neznanja. Omega o kojoj ne razmišljaš dok ne dođe, a kada napokon to učini ti više nisi tu, i više nisi Ti nego samo gozba za crve. Deca me previše podsećaju na smrt.
I ta teška umorna noć u nekoj drugoj kući, u nekom drugom krevetu... A misli se grupišu i poprimaju nove oblike, o tom, sada mračnom, hladnom i dalekom mestu za koje nisam osećala da je moje, da je sveto i voljeno. Smrtno mi nedostaje i verujem da sam spremna da ga nazovem domom, ma kakva to patetika bila.
Noć donese besmislen san, bez mirisa, ukusa i boja, koji žulja uporno i užasno bolno. U njemu ne beše mesta za drage i mrtve ljude. Mrak beše previše lepljiv i gust. A sutra nije novi dan, ne postoji takvo što. Nema novih početaka. Imaš samo jedan početak, jedan kraj i skoro nepostojeću toleranciju pogreški. Agonija se prenosi iz jednog u drugi dan sve dok ne pronađeš u nekoj prašnjavoj odaji duše davno odbačena muda. Iskoristiš ih. Pljuneš agoniji i sudbini u oči. Ali tu prostoriju je teško naći. Zato ja samo lutam i lutam. Idem a ne znam kuda. Osećam se suvišno. Nije mi mesto ovde. Ne u ovoj tački prostora već na ovom svetu. Ali nisam ja birala kada ću i gde tačno biti bačena. Bačena u svet, bačena u vodu. Niti biram kada ću da se povučem. Ostaje samo da plivam, kako mi kažu- nije bitno da li to znam ili ne. Niko nikoga ničemu ne može naučiti. Učiš sam po principu pokušaja i pogreški, iako ne bi trebalo da imaš pogreški. Uprkos tome, opustiš se, nastavljaš da ideš i ideš učeći ponešto usput, sve dok se ne pojavi neko ko će ti reći da je bilo dosta, iako ti ništa nisi naučio. To je jedino što znaš kada dolaziš i jedino što zaista znaš dok odlaziš. Ništa, u suštini. Kao što ja sada ne znam ništa.
Samo osećam kao da sam se uputila na socijalnu Golgotu. Sablasno je i mračno, oseća se vlaga i buđ. Vidim groteskne kreature koje se keze, pružaju svoje prljave, lepljive kandže ka mom licu. Osećam njihovu želju da me pljunu i kamenuju, vidim im u očima podsmeh i zlobu, nema nikakvog sjaja, životne radosti, jednostavnosti. U meni jača poriv da vrisnem, grlata i moćna, kako su svi oni već odavno mrtvi ili, moguće je, nikada i nisu bili živi uprkos reprodukciji koju savesno obavljaju, televizijskom programu koji poslušno i hipnotisano gledaju, letovanjima i zimovanjima i smešnim fotografijama u albumima koji služe isključivo marketingu ličnosti i ličnih prihoda, nikako uspomenama. Ali ne postoji nikakav znak ili dokaz koji bi otklonio sumnju da su svi oni samo iluzija, ogledalo moje duše. Ne znam jesam li zapravo ja ta koja je odavno mrtva. Jesam li ikada živela? Najjače strasti koje sam osećala bile su samo refleksija, proizvod jake empatije pri čitanju dobrih književnih dela. Mada je bilo i jakih negativnih strasti pri čitanju mojih ispovesti, istih onih koje bi trebalo da otklone teret i donesu mir. Ja se stidim same sebe. Mislim da bi trebalo da se zaposlim kao čistačica u obdaništu odmah po završetku srednje škole. To će omogućiti da moj realizam ostane budan dokle god ja egzistiram i sprečiće mog alter i super ega da izmanipulišu moj ego, da ga ubede da on zaista nešto vredi ili može nešto bitno u svetu da promeni, što je potpuna budalaština. Svet se nikada u samoj svojoj suštini ne menja. Sve je prokleto statično a panta rei je najurnebesniji vic antike.
Bežeći od problema, od mraka i hladnoće doma, i dalje u nekoj drugoj kući, očekujem da se stvari reše same od sebe i priznajem. Ja sam bolesno dosadna osoba. Boli me stomak, kičma, želudac, jetra, bubrezi i glava i mislim da imam proširene vene. Starim pričajući stare sažvakane priče i čekajući da umrem čitam Dostojevskog i plačem po treći put nad Iljušinom sudbinom. Smrt je daleko manje strašna nego život.
