Ne bi trebalo da pishem, ne bi trebalo da komentarishem, ali... nikada netju razumeti mentalni sklop nashih ljudi?!

Prvo sam odlepila kad je plejer počeo da zeza. Neće nešto da pušta muziku, a tako mi je bilo potrebno da se izvičem uz nešto. Bilo šta. Samo da može da se peva, pa sve i neka popucaju zivodi koliko mi je glas „milozvučan“. Bio je to treći nervni slom danas. Ukupno ih je bilo pet. Dva zbog Opšteg dela Krivičnog prava, dva zbog Posebnog i jedan zbog nemanja mogućnosti da se sav nagomilani stres izbaci, jer je moje mezimče bilo rešeno da malo iskulira. E onda sam iskulirala ja njega i odvalila mjuzu sa kompa. Dosta bre. Hoću da uralm.

            No, negde u toku te seanse (slabo deluje, posle me uhvatila apatija i ne mogu da pogledam ni knjigu, ni beleške, ni pitanja. Sada sam sasvim siguran da sam glupa, ako sam ikada i imala ikakvih sumnji u to) fiksni je počeo besomučno da zvoni. To su mogle biti samo mama ili Svilena. Niko me ne zove na fixni. U stvari, posednjih dana me niko sem njih dve i Žaka ni ne zove. Neće ljudi da prekdaju u učenju. Hvala im i gde čuli i gde ne čuli. Mada... protiv poruka nema ništa, iako me mrzi da tipkam.

            Očekujem da čujem „a dobro deco, jeste li živi?“ ili „e gde si, seljanko?“, kad-ono-međutim... a-a... ni keva ni Svilena. Zove jedna moja opičena (pozitivno kad sam JA dobre volje, negativno kad me sve nervira) prijateljica, eto, da proćaskamo. Oket. Ćaskamo. I odjednom je bupnula:

-         E, mislim da Boki ima ljubavnicu.

A bre?! Klasična moja reakcija. Boki je inače njen otac. Extra lik!!! Ili da mi ne zamere patriot-jezički-čistunci treba da kažem „de lux lik“? De lux je ipak jača kategorija, a on je stvarno najjači čova koji postoji.

Poče riba da priča. Ja zblanuta. Kaže:

Ma da bre!!! Videla ih juče na O. Vencu u nekum kafeu, guguču... gde si što te nema! Sakrila sam se, ne bih baš da mu bude neprijatno ili štagod. Pored onog skota od Ljiljane i ne imao nekoga sa strane.

Ja onako ništa ne razumem. Zbunjena. Ne mogu da je pohvatam i tada me je obavestila da mi je već poslala mail u kome je između ostalog pisala:

Boki ima ljubavnicu. Ne krivim ga, ne čudim se. Pati se već 25 godina sa Ljiljanom, a i ja sam dovoljno odrasla da me takve stvari ne bi potresle, sve i da imaju najnormalniji brak na svetu. Čuj, neko nekog vara. Hm... pa i moja cimerka spava i sa muškarcima i sa ženama i to odjednom, pa nikom išta. Svi srećni, veseli i mršavi. Jedino se ja kao siroče za vreme tih seansi potucam i ni sama ne znam kod koga od prijatelja ću te večeri da prespavam. Kao u onoj pesmi Amy McDonald „so where you wanna go, where you gonna sleep tonight“.

A Ljiljana je luda žena, kunem ti se!

Godinama ga već ganja svojom patološkom ljubomorom, posesivnošću i, povrh svega, pokušava da ga posvađa sa porodicom. Ne sme ni brata da nazove, a da ona ne digne neki uragan biblijskih razmera.

A Boki tog jednog, jedinog, brata ima! Okay, jeste, nije mu taj buraz neki radnik. Okay, muze Bokiju lovu kako mu padne na pamet, ali ne čini nas ništa siromašnijim. Pa nije se Bole jebavao po inostranstvu, radio kao lud i stvorio to što je stvorio da bi u grob odneo svu lovu ili da bi ona mojoj kevi služila kao statusni simbol jer, jadna glupača, nikad u životu ništa uradila nije. Samo je propala glumica i još uvek je student ruskog. Čini mi se da je sanjala o Jesenjinu, a završila je s mojim matorim upecavši ga na bebu. Klasična priča iz tog doba. Posebno zato što je Bole bio faca...

Hm... i jeste. Ćale je i sada faca, a u to doba... ma beži bre! Trebalo bi njegovim roditeljima zlatotiskom poslati zahvalnicu što su ga stvorili. Sreća pa dete liči na njega. I fizički i psihički.

... i mislim da je to uradila namerno, jer ako se setiš onih priča oko kontraceptivnih tabletilja iz tog doba i koliko su bile neproverene i loše, pa sad sve žene koje su ih koristile su malo... ono... pobenavile i u fizičkom i u psihičkom smislu, sasvim sam sigurna da je Ljiljana gutala pilulice kao ja sada bombonice za osvežavanje daha. E onda je došlo vreme da se upeca zgodan, bogat i perspektivan macan i ona to nije propustila.

Iz te nepropuštene prilike je proizašla moja malenkost. Bole me je od starta obožavao, a Ljilja je više volela manikire, pedikire i švalere. Jbga, moglo joj se. Ovaj je bio isuviše fin da istera na ulicu majku svoga deteta, ali i, iz nekog meni sasvim nepoznatog razloga, on ju je voleo, makar prvih par godina. Valjda je bila dobra u krevetu, šta li? Drugi kvalitet joj ne vidim.

Danas ona za sve svoje probleme krivi njega i mene. Klasika. On joj oćuti i ode u radnu sobu ili napolje, a ja sam joj samo jednom odgovorila i ućutkala sam je. Nije moja krivica što je ona isuviše volela sex i novac. Nije moja krivica što je ulovila muža kome nije bila prava ljubav i što je on sada ravnodušan prema njoj. Nije moja krivica što je i kao majka promašaj, pa je kćerka ne voli, još manje poštuje. Nije moja krivica što je, naprosto, iskompleksirana i psihički poremećena. Ima problem i treba da se leči. Kraj priče.

Možeš da zamisliš histeriju, ali ništa što izlazak iz stana ne može da izleči. Ljubi me tata, samo sam u tome dobra – u sklanjanju. Uostalom, kao on. S tim što ne propuštam priliku da vratim udarac. Nervira me i gotovo.

Ljiljani su oči gladne. Ozbiljna sam! Ima tone firmirane garderobe, pravo krzno, kvalitetne cipele i još joj nije dosta.

A na sam spomen lenjog mi strica, propalog umetnika, i porodice mu, dobija nervne slomove. Preti razvodom. Preti Boletu da će mu dete (sreća, pa su se zadržali na tom jednom jedinom broju. Valjda je Boki kansije duplo više pazio ili je Onaj odozgo uočio svoju grešku i odlučio da se ne ponovi) ostati siroče. Da l’ pod tim misli da će da se razvede (nadam se da će uspeti u tome), da će da ga ubije (pa ću ja nju da koknem) ili da će da se ubije (što ipak ne bih volela. Ona treba da se leči, a ne da se sahranjuje.) – ne znam. Znam samo da je luda.

Čudim se ovome što je i trpi ovoliko dugo. U stvari, znam da vać godinama ima neku kombinaciju sa strane, ali ništa ozbiljno. Ne krivim ga. Treba izdržati onu neman.

Kad sam ga pitala za dotičnu damu, promumlao je nešto da sve dok meni ništa ne fali, sve je u redu. Kad sam ga suočila činjenicom da sam ih videla, izjavio je da je to samo neko s kim se viđa, da mu je lepo i da će Ljiljani da ostavi stan i da joj da neke pare samo da je skine s vrata. Ovu novu neće da ženi.Muka mu je od burme, a i nije to ništa ozbiljno. Samo predah. Na mene ništa od svega toga neće, i ne bi trebalo da utiče, rekao je.

No, Boki nije znao da je sve to odavno uticalo. Stvorili su moralno-ljubavno-sexualno-defektno stvorenje. Zamisli.

Sada je to Blatograd. Ne liči više ni na šta. Stari Mitrovčani su odavno prestali da izlaze jer ne mogu gledati u šta im se pretvorio grad. Jedino još mogu da pičaju kako je nekad bilo. A bilo je lepše. Nema potrebe da kažu. Dovoljno je i moje kratko sećanje da znam kako je bilo nekad. Dovoljno je to što mogu da negde, na Internetu, naletim na slike one stare Mitrovice, od pre rata, od pre podele na sever i jug. Iz vremena kada nije bila ni Trafika City, niti Blatograd.

Izrovarili su ulice. Postavljaju neki kabl, valjda. Nešto tako. Loše su ih zakrplili, međutim. Sada je prisutna oštra useklina duž tog trotoara, nekada improvizovanog šetališta od 500m, možda malo više. Nemaš gde da se okreneš. Jednu trafiku su onako, bezobrazno, bezobzirno proširili. Kao da nije dovoljno što već imam utisak, zbog tendi, da prolazim kroz neki tunel, već očekujem kada će trafike da potpuno zauzmu sve trotoare, kada će da nam se na glavu popnu.

Jednom sam, pre dve godine, neposredno posle upisa na fax sanjala trafiku. Lepa, nova, od drveta. Bila je tu, na mom spratu i zakrčila mi je prolaz. Mirisala je na drvo, mirisala je onako kako volim i vraćala me je u detinjstvo, kada sam posmatrala dedu dok bi neki oblik izranjao u njegovim rukama, ali... ali me je zarobila! Nisam mogla da upotrebim ni stepenice niti da dođem do lifta. Nisam mogla da mrdnem dalje od sopstvenog praga. Šta je bila poruka tog sna ni danas ne znam.

Možda mi je taj san govorio da ma gde da odem, ma šta da radim – ipak ću biti vezana za Blatograd? Hm... nema šansi. Raskrstila sam ja s tim gradom odavno. Raskrstio je i grad sa mnom, još ranije.

Bežim. Bežim dok još nije kasno. Već sam počela da se navikavam. Da mi prija ta ustajalost, ti površni razgovori, poznate navike poznatih ljudi. S jedne strane. Ipak, svaka priča ima svoje naličje. Ta navika je i počela da smeta. Ne mogu, zaista ne mogu da se skoncentrišem na sve to. A ne radim ništa drugo. Samo se navikavam, prilagođavam... i, u međuvremenu, pizdim! I onda dođem kući i prasnem jer nema tople vode, a htela sam da se istuširam, ili prasnem jer ne mogu od buke da se skoncentrišem na knjigu ili me mrzi da se pozdravim sa ljudima. Ludim. Zato i bežim dok mogu.

Površnost me ubija. Inficirala me je. Svu me obuzela. Ne mogu oči da zadržim na nekom tekstu, slici, fotografiji, ni na čemu (!) duže od pet minuta. To je loše, to je užasno. To nisam ja. Zato sam se spakovala.

Baškari se crveni kofer na podu sobe. Baš se fino razbaškario. Zadovoljno se smeška jer ponovo krećemo na put. Vraćamo se u BG. Više neće služiti samo kao ostava za moju garderobu, jer se nisam ni raspakovala. Eto, nisam želela da sve to složim u oramar. Bolje je ovako, uvek sam spremna da krenem, da napustim sve ako prestane da mi odgovara...

A prokleto mrzim ovo, onaj nemir i milijardu reči, rečenica, misli, tema... sve ono što postoji do trenutka kada se dohvatim tastature. Tada nestane. A ja sve mreže pocepala. Svi hvatači snova i ideja su ili na odmoru ili štrajkuju.

Postala sam noj. Glavu držim u pesku rešena da ne vidim, ne čujem, ne prepoznajem ništa što bi me moglo uznemiriti. Trenutno mi to ne treba. Kad prestane da bude krajnje nepotrebno razmisliću o podizanju glave i osluškuvanju sveta oko sebe. Do tada – sve se kreće, ali glava ostaje tu gde jeste. Nemam vremena za ozbiljne analize. Jedino što znam, bez ikakve (ne)ozbiljnosti, jeste da mnogo lakše odlazim. I od ljudi, i od gradova... od svega. Ne prijaju mi, a ne znam kako reći nekome e jbga, ne prijaš mi više. Nije to lako izgovoriti. Nekako je... olovno. E jbga.

Vučem se tu oko 140te i idem ka 160toj i biću srećna ako igde stignem. Stvorila sam otpor (ne znam kako. Da bar znam, pa da poništim) ka bilo kakvom stizanju bilo gde. Ne znam šta mi se dešava. Patim od opsadnog neostatka volje. Moraću da iskopam šančeve inatu i napadnem iz zasede.

Zatražih malo pomoći Nebu. Posebno zato što tražim samo malo volje, volje za rad. Ne da sve završim na lepe oči. Prezirem to. Počeću i lepe oči da prezirem zbog toga, još malo.

Red, rad i disciplina. Kažu da se to stiče. Kad sam pitala kako? Rekli su:

-Lako. Tako što ne razmišljaš mnogo. Samo sedneš, disciplinuješ se i uredno radiš.

Kiseli osmeh je pratila i kisela zahvalnost. I nisam baš tražila taj odgovor. To već znam i primena mi nikako ne ide. Posebno ne sa mašinama koje će mi i ovo malo mozga izburgijati, istesterisati i zamalterisati. O svakodnevnom zakucavanju da ne govorim. Imam tripove da me mašine progone, kao u spotu Believe, Chemical Brothers-a.

Baciću bombu na gradilište.

No, dobro... zahvaljujući njima, naučila sam da čujem tišinu. Noću, kad izađem na terasu, prostrem neko ćebence i spustim se u turski sed. Ćutim, slušam, gledam... lepo mi je.

Posebno je dobro oko tri posle ponoći, kada se sve flaše izbace u kontejner, kada svi automobili napuste predeo oko crkve, kada svaki razgovor i smeh, svaka svađa, ali i svaka škripa starih, rasklimatanih ili novih, a nekvalitetnih, kreveta utihne. Kad svaki uzdah zadovoljstva ili očaja zamre. Kada se čak ni mačke ne kolji niti vole. Lepo je.

Nije to posebno romantično-privlačan prizor... taj... na toj terasi. Ne, nema ničeg romantičnog, još manje seksipilnog i senzualnog u toj prilici u dresu Crvene zvezde, sa vezanom kosom i devetokrakom zvezdom, u kojoj se sakrio cvet, malo iznad članka desne noge. Nema ničeg posebnog u tom prizoru, a posebni nisu ni sok od borovnice niti, možda, flaša s vodom. Ničeg romantičnog, ničeg holivudskog.

Posebno bi bilo kada bi ta persona onako teatralno, damski, držala čašu kvalitetnog crnog vina i cigaretu. Kada bi se u pozadini čuo neki smooth jazz, a noć se ljubila sa zvezdama onako... krajnje bljutavo.

Serviraju nam taj vid posebnosti, znate.

U tom serviranom nam klišeu, na tim terasama se nalaze duboko osećajni, povređeni i privlačni muškarci i/ili žene. Oni ćute u tami i ćute neku svoju tišinu, neku svoju težinu. Neki svoj teret. Piju neka svoja pića ko zna koje vrste, sa ledom ili bez, iz ko zna koje godine, s ko zna kog područja. Ćute.

Dame nose neku malu-veliku-crnu-crvenu-tamno ljubičastu-bordo... haljinu, stvorenu da se skine. Gospoda su uvijena u neka svoja odela sa malo raskopčanom košuljom, mirišu... ah, mirišu... na želju...

OH, PLEASEEEE!!! Poštedite me!!! Poštedeću se!!! To su neke druge terase! Holivudske ili ko zna koje i čije! To nije, to nisu, moje terase! Nisu moja priča.

Moja priča je obična. Smeštena u običnoj zgradi, sa običnim ljudima. Onima koji svoje smeće zafrljače preko te iste priče, koji u hodnicima ne pale svetla. Valjda žale sijalicu više nego nesrećnika koji se odlučio za stepenice umesto lifta, te rizikuje da se negde zvizne, padne, polomi, a možda bude i na smrt uplašen.

Interesantno je da sijalica vredi oko 30tak dinara. Čovek, izgleda, ni toliko.

e znate shta,  dodje mi da haknem svaki blog na kome se pishe o izvesnom dogadjaju!

Jebote!!! Dosta vishe. Iz frizidera tje josh malo neko da mi iskochi i pricha o tome. Gotovo je! Bogu hvala. A smem da se kladim da 75% mladih ljudi (moje godishte, eventualno do 2 godine vishe) nema pojma zashto sve to i kako.

I da, slazem se - bilo je zlochina. Treba da odgovara! I on i onaj drugi. No, da li su samo oni chinili zlochine?

Prichate mi o pravu i pravdi. E gospodo, josh na prvoj godini Prava je jedan profesor, inache proevropski orijentisan, nama rekao "pravda je selektivna. Zapamtite to." Zanimljivo, ona to i jeste.

I zanimljivo, ni sada nije drugachija.

I hvala Bogu, shto smo mi nejga skinuli sa grbache. I nadam se da tjemo i onog drugog, ali ne mogu, a da ne budem revoltirana zbog toga shto se neke i nechije zrtve poshtuju, a neke i nechije zrtve ne.

Bilo je ratova i nije samo jedna strana ginula.

Ko tje isposhtovati onu drugu?

Svakom zlochincu je mesto iza reshetaka, ali... neki se brane sa slobode i pobiju sve svedoke, pa budu oslobodjeni.

A mi tu palamudimo.

Upravo to je jedan od razloga zbog kog se nikada netju baviti Krivichnim pravom. Ja bih sve lepo u Sheveningen pa da se druze, a ako hotje da se ubijaju neka se ubijaju medju sobom. Nijedan nevin chovek nikada nije trebalo da strada, a u ratu najvishe, na zalost, najebu takvi. NEzavisno od strane.

Saosetjam sa svim zrtvama, a u ratu je CHOVEK zrtva (nezavisno od rase, vere, nacionalnosti, politichkog ili bilo kog drugog ubedjenja). Zrtva je chovek, dobar ili losh. Nije ni bitno. Porazeno je chovechanstvo sa svakim novim izgubljenim zivotom. Gubi chovechanstvo podjednako zbog rata u Bosni, na Kosmetu, u Afganistanu, u Ruandi... bilo gde.

Osudjujem svakog ubicu, ali S V A K O G i bilo gde! Ne onog kog mi neko kaze da osudjujem, pa bile to proevropske bile to patriotske strane. Nishta mi se to ne svidja.

Shto reche neko, josh uvek ne znam shta da mislim.

Pochetak ili kraj jedne ere - ovo to nije. Pochetak tje da bude kada promenimo svoje ponashanje. Svi! Kada mrznju i/ili neki bes zamenimo nechim drugim, ma shta to bilo. Kada komshnici pomognemo uzevshi joj teshke kese, kada dechku koji kaze "Bok. Kaj mi mozete pomotji?" pomognemo. Kada nam ne smeta niko i nishta. Kada nama prestane da smeta "kaj", kada Hrvatima (uzimam primer, ne generalizujem) prestane da smeta "bre". I mnoge druge stvari.

Potrebno je mnogo vishe od hapshenja, potrebno je mnogo vishe od priche o tim hapshenjima da bi se neshto promenilo. Potrebno je da promenimo mishljenje. Potrebno je da ne mrzimo. Da razmishljamo napred, ali da ne zaboravljamo. Chinjenica je da se mrtvih treba setiti, da njihove uludo izgubljene zivote treba poshtovati, ali nikako mrzeti. Jer, onda su te zrtve uzaludne.

Sasvim sigurno neko misli drugachije, sasvim sigurno bi neko mogao i da me napadne zbog stava koji iznosim. Sasvim sigurno me bash briga za to!

Bilo - proshlo - neponovilo se. Meni tako, a Vama kako Vam je volja.

A Vi, dame i gospodo, ako ste sposobni da samo jednu stranu osudjujete. Svaka Vam chast. Moj duboki naklon. I prestanite da mi iskachete iz fruzidera!

Ne pitaj šta sam da ti pogled ne preseče dah ludog skribomana, drhtaj ruke koja trenutno ne drži pero, a koja bi da šara, šara, šara... Nervoza se leči izranjanjem oblika na papiru, trošenjem mastila i kreiranjem dečjih slova koja bi da nešto kažu. Nepravilno, kakva su i sama.

Uvek sam se nekakako naivno nadala da je moja soba bezbedna teritorija. Bezbedna od svih upada i upadica, od svakog silovanja mozga s bilo koje strane. Eh, da... moja soba, ova u Mitrovici je zaista bila i ostala moje najveće utočište. Tu sam se povlačila kad bi mi mir bivao neophodan, kad bih očajnički vapila za samoćom i (samo)razumevanjem, jer razumevanje od drugih nikad nisam očekivala. Ne razumem ni ja njih, pa nikom ništa. I vuci siti i ovce na broju, i čobani u miru.

Od svih stvari na svetu najmanje volim onu debilnu "nastaviće se". Nastaviće se ŠTA?! Život? O hoće, itekako! Želeli mi to ili ne.

Ne sviđa mi se sve ovo. Ne sviđa mi se ništa.

Ne sviđa mi se ni ponašaje većine ljudi. Šta? Takmičićemo se ko je nenadjebiviji? Ko je načitaniji? Pametniji? Prefinjeniji? Ironičniji? U čemu ćemo koji kurac da se sada takmičimo?! I kada ćemo da (pre)stanemo?! Da pogledamo u nebo i pomislimo "da, lep je dan." I ništa više. Čak i ako je nebo sivo, i uprkos tome što pada kiša i što vam je uginula ribica i imate tu traumu po buđenju (a kao po naređenju se svakog jutra budite u 6.11h, iako ste možda na spavanje otišlu u 4.00h i ne možete da zaspite nikako, bez obzira na spuštene roletne... ne pomaže), a po izlasku iz zgrade vidite kako viršla pada na travnjak sa ko zna kog sprata. I sve vas čudi. I to ne bi trebalo da se desi Čak i ako vam je zgrada puna nekih malo ŠLB bez B dekica i bakica (a sasvim sam sigurna da niko od njih nije odgovoran za taj flash), te jedna bakica sa sprata ima običaj da zaluta u vaš stan. Znate o čemu je reč, stara je, senilna je, plus ne vidi dobro, a hoće da umre od dosade u četiri zida i mora da šeta tim hodnikom na osmom spratu, pa eto, ponekad (otprilike tri puta za deset minuta) zaluta ka vašim vratima. Košije vam se izvinjavaju i čude se kad kažete da je u redu "mi ćemo naprosto da zaključamo vrata, pa kad vidi da je promašila, otićiće gde treba".

I kako ćete vi bakici kad vas onako, detinje, upita da se provoza liftom, da objasnite da to ne sme?! I kako ćete da izdržite da vam se ne gadi neko ko bi je, takvu, ismejao? Jer, postoje i takvi ljudi, a ja, na žalost, previše njih poznajem. I muka mi je.

Od svih formi razgovora i načina komunikacije, u poslednje vreme najviše volim monolog. Osim reči izgovorenih za vreme prelišavanja naučenog, prođe i po dva-tri dana da skupim pola sata razgovora. Ukupno. A ja još volim da pričam. Ili sam barem volela. A možda sam i imala o čemu i šta govoriti. Možda više nemam. Đavo će ga znati...

Nešto kao učim. Nešto mi puca nokat za taj ispit. Otićiću u utorak, stati pred profesorku i mlatiti nešto, tek da ne bude da sam mutava. Ako bude šestica, poništiću ispit. Laže svako ko kaže da mu nije stalo do ocene, posebno ako govorimo o laganom ispiti, lepo napisanom, koji može da spremi za petnaest dana, samo kad mu/joj ne bi falilo volje i motivacije. Meni fali. To mi uvek fali kada govorimo o onim stvarima koje idu lako, koje teku. Sve što zapinje - na kraju ispadne daleko lakše nego što sam očekivala, jer je bi(l)o izazov.

I tako, čekam... čekam da dođe taj utorak sa samo jednom pređenim gradivom i 10% gradiva koje nisam ni pogledala, niti ću. Ako sam maler (a nisam) ko ga šljivi. Biće sexa preko leta.

Treba da dam tri hiljade za jedan dan na Exitu. Neka hvala, radije ću sačekati da Manu Chao dođe u BG. A za te tri hiljade napraviću Manu Čao parti za sebe. Velkom tu Tihuana, tekila, sexo, marihuana.... bla, bla, bla...

Otišla sam... otplovila... videću ljude u nekom drugom vremenu... sada neke stvari previše bole with every heartbeat. Da, to je pesmica na koju sam trenutno naložena Robyn-With Every Heartbeat, što me nije sprečilo da se danas oduševim kad sam videla jednog klinju da nosi majicu Rammones. Go kid!!! I tako se to radi - od malena upućivati dete na prave vrednosti. Ne na razne šarade.

Niti na naložitis sličan onome kome je moj brat prisustvovao sinoć. Kaže, bilo je extra, oko 2000 ljudi u bašti SKCa. Rekoh "extra, znadoh ja za te likove davno pre nego polovina od te dve hiljade, ali neću da idem." Zašto? Pa zato što primera radi, dolazi brat jutros i pevuši "a ja bih želeo da jebem sve, sve devojke, drugarice..." ili nešto u tom fazonu. I još kaže da su rekli kako je to prava istina o muško-ženskim odnosima. Rekoh "da, ali možda o nekim pičkastim muško-ženskim odnosima, u kojima se svi kurčimo, izigravamo nenadjebive face i kao nešto glumimo bogove u želji da pojebemo sve i svakoga, da kao svi hoće baš nas, a mi se ne nećkamo, već uzimamo šta nam odgovara, dok bismo istovremeno samo da nas neko mazi, pazi i voli ovakve kakvi jesmo i to nije patetika, već realno stanje stvari. Smešno. Ne, dragi brate, draža su mi sva kukanja od takvog fazona, jer su kukanja uglavnom iskrena, a taj neki muško-ženski prezir je samo gluma i maska satkana od straha svih nas i njih koji ne bi(smo) voleli da budu (budemo) povređeni. I nemoj da si se usudio da kažeš da grešim, jer znaš da nije tako. A i da misliš da jeste, ne progovaraj - glavu ću ti razbiti."

Jeeeeeeeeeebote, a taman sam oladila (namerno nema ni apostrofa niti bilo čega sličnog što ukazuje na naznaku lepog, pravilnog pisanja. Jebe mi se i za pravilno pisanje.) sa psovanjem. I opet psujem, preterano.

Neku noć sam se okomila na fanatike. Svake vrste. Na svaki vid extremizma. Extremisti u svakom pogledu su budale. Večiti nezadovoljnici koji vrište da budu primećeni i ne znajući kako, na kraju se okrenu nekoj takvoj metodi. Ne, ne, ne... dame i gospodo, ne radi se to tako. Ponekad je dovoljno samo da radite ono za šta ste rođeni, ili mislite da ste rođeni, i da se (po)trudite da to odradite dobro. Tada će vas neko primetiti. I videti i čuti i poštovati... a ako vas i budu napadali - a šta vas boli kurac? Vi samo pokušavate da živite svoj život, za razliku od milijardu besposličara, zar ne?

P.S. Nastvaiće se... do nastavka - u Hondurasu sam. Ovde dođoh samo da prospem još malo otrova "da me otrgne od snaaaaa..." kako se to kaže u pesmu jedne, drage mi, naše grupe.

(Robyn-With every heartbeat, repat milion puta, barem kod mene)

Ne, ne, ne... ne u smislu izvesne javne ličnost. Nikako u tom smislu. Ovo bi se pre moglo formulisati kao "predajem reč... još jednom". Iliti, predstavljam vam josh jedan socio-politichki biser mog brata. Sha je njemu bilo kad je ovo pisao - ne znam, ali Velika Svinja still rules. Na žalost.

"NAŠA ŠUMA"

Velika Svinja mi je dosla u san... a mislio sam da je nikada vise necu videti. Odmah mi se sve vratilo.

Pamtim kako je suma izgledala jadno, zapusteno. Svinje su vladale i sumu su uredile tako da ih podseca na dom, svinjac, i eto - malo, po malo suma je i postala svinjac. Na sve strane prasici koji se valjaju po blatu, izguzvan, podgojeni, besni. Ostale zivotinje su se razbezale kud koja, kad su videle na sta nam suma lici - lavovi su otisli u Veliku sumu preko, lisice se posakrivale, zecevima su samo nosevi virili iz jazbina. Jedino na ptice nisu mogli da uticu, one su jednako pevale svoju pesmu i bile visoko iznad njih. Tek, suma je bila vrlo jadna... na izvor nije moglo ni da se pridje, cesto nije bilo ni trave ni vode, a nekako se i noc brzo spustala. Sve u sumi bilo je mracno, crno i blatnjavo.

A secam se Velike Svinje na pocetku... kako su se brzo rasirili po celoj sumi, on i njegovi, a samo smo im vrata odskrinuli. Sve sto smo ikada zeleli jeste da nasu sumu uredimo kao sto je Velika suma uredjena. Ah, Velika suma... to je lepota! Ima trave i vode koliko hoces, jeste da se treba do nje probiti i da je treba zasluziti, ali ako zasluzis - dobijes. I niko te ne maltretira na izvoru, ides od mesta do mesta slobodno, od pasnjaka do pasnjaka, a i ima se sta videti, upoznas razlicite zivotinje, cujes sta one misle i zele i uporedis sa svojim zeljama - tad i shvatis da vam se zelje i ne razlikuju mnogo i da su to iste zivotinje kao one u nasoj sumi. </