Ponekad mislim da sam kao neki robot – programirana da radim ono što se očekuje. I ponavljam zadate mi poslove iz dana u dan. Mom softveru je hitno neophodan apdejt ;)

I uvek čekam nešto – e, samo da mi prođe ovaj sat, ovaj dan, ova nedelja, ova godina, ovaj život... Samo da stigne poruka, samo da me nazove drugarica, samo da dođe leto, samo da položim ispit, samo da... samo da... I sve se dešava i sve dolazi i prolazi, a ja uvek na istom. Ne menja se ništa. Stojim u mestu. I nekako se čini da se neću uskoro ni pomeriti. Jbg. Možda to i nije tako loše, jer sve u svemu ništa mi ni ne nedostaje. Svi problemi potiču uglavnom iz moje glave. Trebalo bi da više radim, a manje filozofiram, pa bi sve bilo u redu. I svi bi bili srećni. (Osim mene.)

Uglavnom – ma gde išla i ma šta radila od sebe pobeći ne mogu. Nikako ne mogu dalje od sebe, dalje iz svoje glave. Osuđena sam da nosim ovaj svoj mozak svuda sa sobom.

Volela bih da sam jednostavna, lepa i glupa, pa makar bila i plava :)))