- Jesi li ti jela nešto danas?
- Ček da razmislim... mislim da nisam... zaboravila sam.
- Zaboravila si da jedeš?
- Da.
- Kako to može da se zaboravi? Dvadeset sati nisi ništa jela. Zar nisi gladna?
- Ne.
- Kako možeš da ne budeš gladna, kad ništa nisi jela?
- Popila sam kafu. U stvari tri kafe.
- I tri kafe su dosta za ceo dan?
- Da. U mojim kafama ima šećera i mleka. Mleko je hranljivo.
- Ti ćeš se razboleti. Pogledaj se samo. Nema u tebi pedeset kila. Ima li, reci mi? Ajde molim te idi u kupatilo i stani na vagu.
Odlazim do kupatila. Vraćam se. Sedam da dovršim svoju treću kafu.
- I?
- Šta i?
- Jesi li stala na vagu?
- Jesam.
- I? Koliko imaš kila?
- Ne znam. Nisam pogledala.
- Eto. Još si i bezobrazna. A ja ti to za tvoje dobro govorim. Razbolećeš se, dete, jedi nešto.
- Ne mogu, nisam gladna...
"Ne, oni koji imaju roditelje sa funkcionišućim vitalnim organima, nemaju ni teoretske šanse da odrastu...
Mogu nositi kravate i pušiti na javnim mestima, mogu obarati studente na ispitima, mogu se razvoditi, biti smenjeni, obogatiti se, mogu sa čistom desetkom odbraniti doktorsku disertaciju na temu "Uticaj Bioheterogenalnih Elektro-nautičkih Termohemoglobalnih Anarhotehnofilija na Solarne Pseudokinetičke Polivaskularne Dijacitorijaze", ali za svoje roditelje ipak doživotno ostaju mali tupavci..." - reče Balašević... i u pravu je čovek
