Već četvrtu godinu za redom, kao roditelj-posmatrač, prisustvujem polaganju prijemnog ispita za buduće srednjoškolce. Ne mogu a da se ne setim sebe u tim trenucima. A bila sam druga generacija koja je polagala prijemni, ovi stariji se izvukoše bez toga ;) Tad je to sve bilo novo i nama kao učenicima i nastavnicima koji su to pratili i onima koji pregledaju testove i svima. Tada se polagalo u srednjoj školi, onoj koju želiš da upišeš, a ne u svojoj matičnoj osnovnoj kao sad. Tako da nam je i to bilo teže. Snaći se na nepoznatom mestu, sa nepoznatim ljudima, onako uplašeni, sa tremom, strahovima i ko zna kakvim mislima...

Danas je to možda olakšavajuća okolnost što si 'na svom terenu'... Ipak – trema i strah su prisutni. U ta dva dana, odnosno ukupno četiri sata, koliko traju zajedno polaganje iz maternjeg jezika i matematike, njima se bukvalno odlučuje budućnost. Sve što im se kasnije bude u životu dešavalo, zavisiće od toga kako urade taj test.

I onda mi ih bude žao, kad ih vidim, petnaestogodišnjaci, na životnoj prekretnici. Imaju 'puškice', prepisuju jedni od drugih, dovijaju se na razne načine. A ja sam tu da to sprečim... Da li bih imala srca da ako bih uhvatila nekog u prepisivanju, da ga izbacim? Da mu uništim (ako ne baš uništim, a ono otežam) život??? Ne, nisam ja takva. Zažmurim, gledam kroz prste. Deca su to...

A opet, nije to fer prema onima koji su godinama vredno radili, učili, trudili se i pripremali za taj isti prijemni... a onda možda tako uspaničeni naprave par sitnih grešaka, broj bodova se smanji... i ni oni ne upišu ono što su želeli...

Kad sam ga ja polagala trebalo mi je devet bodova da bih upisala gimnaziju koju sam želela. Imala sam 8.75 ... Zašto meni niko nije progledao kroz prste jednu četvrtinu boda???