Nekada davno, pre više stotina godina, negde u nekom selu, kilometrima udaljenom odavde, jedan je čovek upregao dva vola i krenuo da ore njivu. Orao je tako, dosta dugo, kad naiđe odnekud njegov prvi komšija.
- Šta radiš to, čoveče, pa otkud danas da oreš, pa danas ti je krsna slava, eeej!!!
A ovaj što je orao, samo odmahne glavom i kaza:
- Vidiš, sedam brazdi sam uzorao, neka padne greh na sedmo koleno, šta me se tiče...
Moj deda po ocu imao je šest sinova.
Jedan je umro još kao dete, od neke bolesti danas izlečive, ali smrtonosne u ono vreme. Drugi je poginuo, takođe jako mlad. Treći je zaveo najlepšu devojku iz sela i ostavio je trudnu. Oženio se nekom drugom, sa kojom dece nije imao. Ova prva je rodila sina, ali dala mu svoje prezime, koje i njegovi sinovi i danas nose. Četvrti je imao i sam četiri sina. Sva četvorica bolesni, ni jedan se nikad nije ženio ni stekao porodicu. Peti je imao dve kćeri. Šesti, moj otac, samo mene jednu...
Ja sam imala u planu da se ne udam, da rodim sina i da mu dam svoje prezime... da nastavim lozu...
Ali neću... predomislila sam se... neka se priča završi ovde i sada... neka nas više nema... nek nestanemo... ovako prokleti, nesrećni i baksuzni...
Ja sam sedmo koleno onog čoveka što je orao...
