Čitam postove u poslednje vreme... raspisaše se neki o ljubavi, zaljubljenosti... maj je valjda, proleće, pa tako utiče na ljude... il sam se to ja zaljubila, pa vidim ljubav svuda oko sebe... šta je - da je, dobro je ;))

Nešto mi pade na pamet kako je to sve bilo prosto i jednostavno kad sam imala petnaest godina... Dečko ti se svidi, raspitaš se kod društva ko ga poznaje, a uvek se neko nađe, upozna vas i ako se i ti njemu svidiš dalje sve ide samo po sebi, po planu. Izlazak, šetnja, poljubac... U međuvremenu on pita – Hoćeš li da mi budeš devojka? I naravno kažeš da hoćeš... i onda se vidite sledećeg vikenda, na istom mestu u isto vreme... Eh, te devedesete... nije tad bilo mobilnih, pa sms, pa cimanja... neko ni fiksni telefon nije imao... tako da čekaš sledeću subotu i sledeći susret...

Čudno neko vreme...

A onda se dugo, dugo nisam bavila izlascima, muvanjima, flertovanjima... I kad sam pre par godina ponovo upala u sve to, otkrila sam svašta nešto... Naime – pravila su se promenila... i mesta su se promenila... i ljudi su se promenili... i ja sam se promenila, što je izgleda odlučujući faktor...

Danas me niko ne pita hoću li da mu budem devojka. Pa valjda i ne mogu ja više ni biti devojka, ma koliko se trudila...

Dođe mi drugarica, nismo se videle par meseci, pa je zanima kako sam. Pita, imam li dečka? Dečka? – kažem, upitno izvijajući obrve. Pa, dobro, viđaš li se sa nekim? – preformuliše ona pitanje. E tako već može...

I tako se ja bacim u razmišljanje... Nit je on dečko, nit sam ja devojka... viđamo se... I šta sad to u stvari znači? Šta on meni dođe? Ljubavnik? Ne... udate žene imaju ljubavnike. Prijatelj? Pa, čisto sumnjam da bih sa prijateljima radila neke stvari koje radim sa njim... Ima li naš odnos neko ime? A zašto mi je to uopšte važno???

Kažem – avantura. Nekako tako mi najpribližnije...

Kad sam počela ponovo da se bavim izlascima i flertom i tim muško-ženskim odnosima, prva stvar koju sam učinila bila je da napravim sebi u glavi jedan prekidač. «Emotions - on i off»... i držim ga uglavnom na off... Tako je jednostavnije. Ne treba mešati emocije i avanture... ne ide to zajedno.

Desilo mi se dva puta da napravim 'kratak spoj' i nehotice uključim emocije. O jednom takvom slučaju sam pisala već. Drugi ne smem da pominjem, jer ostala sam 'prijatelj' sa njim, tako da zna za ovaj blog i ne bih da se pronađe i prepozna u njemu. Ne mora da zna da sam ga jedva prebolela...

E, a sad mi se izgleda dešava i treći 'kratak spoj'... koji još više komplikuje jedna sitnica, trista kilometara duga... Jbg... možda je treća sreća... a možda i nije... možda ću opet biti povređena... no... vredno je rizika... vredno lepih trenutaka... Lepo je biti zaljubljen, bez obzira na sve...