Posle više od deset godina braka, moja draga drugarica N. voli svog supruga jednako kao i prvog dana, a možda i više. Uvek mi je super kad odem kod njih, pa ih gledam onako srećne i vesele. Imaju dve prelepe, prepametne i predobre devojčice. Možda ponekad neke finansijske probleme, ali ko ih danas nema. U globalu – zadovoljni su svojim životom.

Osim kada naiđu dani kad nju uhvate 'bubice'... Naime, ona je jedna veoma ljubomorna i posesivna osoba i ponekad je i najmanja sitnica ume izbaciti iz ravnoteže. Sve je u stanju da oprosti, ali ne daj  Bože da on, čak i u šali prokomentariše neku žensku. Ili samo pogleda. Za nju, to je ravno tragediji. Takva je. On to zna. I trudi se da izbegava takve situacije. I uglavnom je sve u redu.  

Pre par dana svratim ja na kafu kod njih. I tako kroz razgovor, stignemo naravno i do pitanja letovanja. Oni rekoše da već imaju isplanirano i meni nekako spontano pade na pamet da bismo mogli da im se pridružimo moj sin i ja. Oni se oduševe i odmah odoše na telefon, da pitaju ima li još mesta u terminu koji su već rezervisali. Naravno da ima, pa razgovori i dogovori na tu temu su tek počeli.

Divno, znači idemo na more... Jeeee!!!

Juče dođe N. kod mene. Kafenišemo, pričamo, kao i obično. U jednom momentu kaže mi ona kako je na poslu razgovarala sa nekim koleginicama i rekla im da i ja idem sa njima na more. A one je napale – kako može da dozvoli da sa njom i njenim mužem ide na more jedna raspuštenica. Pa to je nečuveno. Svašta može da se dogodi!!!

Pa, odjednom ni meni nije svejedno. Jbg, nisam o tome razmišljala. Ne posmatram stvari iz tog ugla. Možda sam prenaglila, možda ipak nije trebalo da im se 'utrpam'... Međutim, ona me pogleda, onako značajno, i kaže – «Znaš šta, pa tebi ne bih ni zamerila!»