Kao svaka kulturna, vaspitana, obrazovana, savremena, moderna i nadasve emancipovana žena, dva puta godišnje idem kod lekara na redovan pregled. Kad kažem lekar, mislim ginekolog. Pravo da vam kažem, ne volim muškarce – ginekologe. Većina mojih prijateljica se po ovom pitanju ne slaže sa mnom, ubeđuju me da su muškarci nežniji, veštiji, osetljiviji po tom pitanju. Ali ne mogu da me ubede. Meni je prijatnije sa ženom. Često moram da postavljam svakakva pitanja i nekako ću to lakše uraditi ako je ispred mene žensko. Takva sam, bwe, i šta da radim...
Volim da imam muškog zubara i ženskog ginekologa...
Inače, ne idem privatno, idem u dom zdravlja ovde kod mene u blizini. Vodim se logikom – i tako će da mi bude neprijatno, pa zar još treba i da platim za to? Neee... I tako, na moju veliku žalost, moj doktor je muško.
I šta još mrzim – one razgovore u čekaonicama. Kad žene potpuno nepoznate jedna drugoj, sa zajedničkom jednom jedinom stvari u datom trenutku, razmenjuju najintimnije detalje svog života. Gledam da uvek sednem u kraj, u ugao, negde gde ću biti neprimećena i ni u kom slučaju se ne upuštam u priču sa ostalim 'pacijentkinjama'...
E, ima li ova priča poentu ili je meni samo tako došlo da blebećem?
Valjda ima, procenite sami.
Pre par nedelja, odem ti ja tako na moju redovnu kontrolu, stignem naravno pre doktora, treba biti na redu, jel'te, rekoh već da je državna ambulanta u pitanju. Nekoliko gospođa već sede u čekaonici. Upala sam na sred razgovora. Jedna dama, doterana, našminkana, obučena po poslednjoj modi, priča svoju priču ostalima:
- Da, baš je to čudno, kad sam bila mala, ja sam stalno vodila moju mamu na abortus, a sad je mama omatorila, a ja se udala, sad vodi ona mene... – kroz smeh priča 'gospođa'.
Nekako ja shvatim da se tu radi o nekakvom, nesrećnom, trinaestom abortusu, koji umalo da se loše završi... Pa, jeste stvarno je trinaest oduvek nesrećan broj... Utom dolazi doktor, mlad, lep, nosi naočare... ma baš ono, kao iz kataloga...
Dotična gospođa mu prilazi.
- Sećate li se mene, doktore?
Naravno da se seća, pa posle trinaest abortusa i spremačica je se seća sigurno...
- Ja sam došla da Vas pitam, možemo li mi tu nešto da sredimo, mislim nešto zauvek, da ja ne dolazim više stalno kod Vas... Da nemam više nikave brige, da mogu opušteno, da... jel... to...
- Pa... – doktor će – Ne znam, gospođo, mladi ste Vi još uvek... Koliko imate godina?
- Tri'es tri.
- Aha... pa dobro... a imate li dece?
- Ma imam ih četvoro, j**o im ti mater!
Doktor samo zbunjeno namesti cvikere i bez odgovora utrča u ordinaciju... U čekaonici tišina, svi nešto kao gledaju u svoje telefone, papire koje imaju kod sebe ili jednostavno u zidove sa svim onim lepim plakatima koji reklamiraju kontraceptivna sredstva, dojenje dece i načine na koje možete da zaradite HIV...
A ja se nešto mislim, trideset i tri godine, četvoro dece i trinaest abortusa... paa, malo li je???