Из пројекта Википедија

Џим Морисон
Џим Морисон
рођен:	8. децембар, 1943. Мелбурн, Сједињене Америчке Државе
преминуо:	3. јул, 1971. Париз, Француска

Џејмс Даглас Морисон (енг. James Douglas Morrison) је био амерички певач, текстописац, писац и песник. Рођен је у Мелбурну, Флорида 8. децембра 1943, а умро је 3. јула 1971. у Паризу. Био је певач и вођа рок групе Дорс и сматран је за једног од најхаризматичнијих певача у историји рок музике. Такође је и аутор неколико књига песама, кратких документарних филмова и раних музичких спотова. Морисонова смрт у 27. години је запрепастила његове обожаватеље. Околности његове смрти и тајна сахрана су биле предмет бескрајних гласина и играли су значајну улогу у мистици која наставља да га окружује.

Биографија [уреди]

Ране године [уреди]

Шкотског порекла, Морисон је био син адмирала Џорџа Стивена Морисона и Кларе Кларк Морисон, који су се упознали на Хавајима, где је тада Стив Морисон, тада заставник, био стациониран.

1943. трудна Клара Морисон се преселила у Клирвотер, Флорида да живи са свекром и свекрвом, док је Стивен обучаван за пилота у оближњој бази морнарице Сједињених Држава. Када је његова пилотска обука била завршена, у пролеће 1944, кренуо је да служи на Пацифичком фронту за време Другог светског рата. Клара је остала на Флориди на тек рођеним сином. Временом, Морисон је добио млађу сестру Ану и брата Ендија.

Као што би се очекивало у војничком дому, Морисонови отац и деда су били строго дисциплиновани. Али Морисон је приповедао, са мало ироније, да када је његов отац био код куће, Клара је била та која је била адмиралов заповедник.

Према Морисону, један од најзначајнијих догађаја у његовом животу се десио 1947. током породичног путовања у Нови Мексико. Он је тај догађај описао овако:

”Први пут сам открио смрт... Ја и моја мајка и отац, и моја баба и деда, смо се возили кроз пустињу у зору. Камион са Индијанцима је ударио у кола или тако нешто. Било је Индијанаца разбацаних по путу, крварећи до смрти. Ја сам био само дете, тако да сам остао у колима, док су мој отац и деда отишли да провере то. Нисам видео ништа... Све што сам видео је била чудна црвена боја и људи како леже унаоколо, али сам знао да се нешто десило, зато што сам могао да ископам вибрације људи око мене и одједном сам осетио да ни они не знају шта се догодило више него што сам ја знао. То је био први пут да сам осетио страх... и осетио сам у том тренутку да су душе тих Индијанаца, можда једног или двојице, кретале унаоколо и да су слетели у моју душу, а ја сам био попут сунђера, спреман да седим тамо и упијам”.

То га уверење неће напустити до смрти, чак и у песми Peace Frog са албума Хотел Морисон описује то искуство.

Оба Морисонова родитеља су тврдили да се тај догађај никада није десио. У многим својим коментарима о том догађају, Морисон је тврдио да је био толико потресен због несреће да су му чак родитељи рекли да је имао ружан сан, да би га смирили. Без обзира да ли је догађај био стваран, замишљен или исфабрикован, Морисон се држао тога и понављао је чињенице о тој слици у својим песмама, поемама и интервјуима.

Морисон је матурирао у гимназији Џорџ Вашингтон у Александрији, Вирџинија, јуна 1961. Пратећи његовог оца, цела породица се преселила у јужну Калифорнију августа исте године. Џим је још једном послат да живи са бабом и дедом у Клирвотеру, где је похађао колеџ Санкт Петерсбург. Премештај је имао економског смисла пошто је Морисонов отац наставио да живи на адреси својих родитеља, уобичајено решење за оне који су радили у војсци.

Али живот са строгим трезвењачким старцима је био тежак за Морисона који је волео алкохол. Касније се пребацио на Државни универзитет Флориде, који је пружао добру наставу, али је био предалек за разумљив премештај. Морисон се зато преселио ближе кампусу универзитета, где је, временом, постао цимер Џорџа Грира и појавио се у школском филму.

Јануара 1964, упркос родитељским приговорима, Морисон се коначно упутио у Лос Анђелес, где је наставио своје незавршено студирање на УЦЛА, уписавши се на студије филма.

Уметнички корени [уреди]

Пошто му је отац био морнарички официр, Морисонови су се често селили. То је за последицу имало да је Џимово рано школовање било стално прекидано док се премештао из школе у школу. Ипак, показао се као интелигентан и способан ђак посвећен часовима литературе, поезије, религије, филозофије и психологије, међу осталим, Морисонова склоност за академским пословима је под великом сенком његове репутације одметника и хедонисте, али ова интересовања су се јасно одразила у његовом развоју као песника и од велике су важности за разумевање његове визије музичких наступа укопчаних са елементима позоришта.

Биографи су констано указивали на писце и филозофе који су утицали на Морисоново размишљање и понашање. Још док је био тинејџер, Морисон је открио рад филозофа Фридриха Ничеа. Такође је био привучен симболистичким песницима из 19. века највише енглеским песником Вилијамом Блејком и француском песницима Шарлом Бодлером и Артуром Рембоом. Битнички писци, као на пример Џек Керуак, су такође имали јак утицај на Морисонове погледе и начине изражавања. Морисон је био нестрпљив да искуси живот описаном у Керуаковој књизи На друму (On The Road) и урадио је то. Такође је био привучен француским битничким писцем Лујом Фердинандом Дестушом, познатијим под именом Селин. Селинова књига Путовање до краја ноћи (Journey to the End of the Night) и Блејково Предосећање невиности (Auguries of Innocence) одјекују кроз Морисонову рану песму Крај ноћи (End of the Night). Морисон је чак упознао и спријатељио се са Мајклом МекКлуром, врло познатим битничким песником кога је ценио. МекКлур је уживао у Морисоновим стиховима, али је још више био задивљен његовом поезијом и охрабривао га је да развија своје умеће.

Морисонова визија уметности и психологије представе је било обојено радовима драмског писца Антонина Артоа, творцем Позоришта и његове замене (Theater and its Double) и Живим позориштем Џулијен Бек.

Остали радови су повезани са религијом, мистицизмом, античким митом и симболиком су били од сталног интереса, посебно Херој са хиљаду лица (Hero With a Thousand Faces) Џозефа Кембела. Златна грана (The Golden Bough) Џејмса Фрејзера је такође постала извор инспирације и осликана је у уводним редовима песме Не дотаћи Земљу (Not to Touch the Earth).

Морисон је посебно био привучен митовима и религијом Индијанаца. Још док је био у школи, његова породица се преселила у Нови Мексико, где је могао да види нека места и артефакте важне за Индијанску културу. Ова занимања су била извор многих веза са створењима и местима, као што су гуштери, змије, пустиње и древна језера који се појављују у његовим песмама и поезији. Радње индијанских шамана у биле уграђене у неке Морисонове покрете на сцени.

Са Дорсима [уреди]

Слика Џима Морисона на омоту албума The Best of the Doors

1965. након дипломирања филма на УЦЛА, Морисон је водио боемски живот на оближњој плажи Венеција. Због режима са мало хране и много ЛСД-ија, 1966, некада пуначак Морисон се обликовао у бога рока учињеним бесмртним у чувеној серији црно-белих слика које је снимила Џоел Бродски. Позната под именом сесија Младог лава, укључивала је култну позу разапетог Христа, која је била на омоту плоче Best of the Doors (Најбоље од Дорса).

Морисон је запањио колегу са УЦЛА Реја Манзарека читањем својих стихова за Moonlight Drive (Вожњу на месечини) и њих двојица су основали Дорсе. Ускоро им се придружио бубњар Џон Денсмор. Гитариста Роби Кригер је примљен на Денсморову препоруку и одмах је додат у поставу.

Име Дорс (Врата) долази од имена књиге Олдуса Хакслија Врата опажања које је позамљено из цитата Вилијама Блејка: ”Када се врата опажања очисте, било која ствар ће се појавити човеку онако како јесте, бескрајна”. Врата се могу сматрати као прелаз између два света; не знаш шта се дешава у другом свету ако не пређеш прелаз. Како је Морисон то исказао: ”Постоје познате и непознате ствари, а између њих су врата”.

Звук Дорса је била значајна новина, којом је доминирао Морисонов дубок, звучан баритон против Манзарекових клавијатура, Кригеровог гитарског стила под утицајем фламенка и класике и Денсморовог течног ударања у бубањ. Дорси су били јединствени јер нису имали бас-гитару у постави. Манзарек је обезбеђивао бас на тек изданим Фендеровом бас-клавијатурама. Иако су Дорси снимали са бас гитаристом, на концертима су се појављивала њих четворица.

Што се тиче стихова, Дорси су развили нову подлогу за музику, са Морисоновим коплексним, пуним илузијама стиховима који су истраживали теме попут секса, мис&#