sedeći danas u taksiju i buljeći u prazno dok smo stagnirali u koloni shvatila sam nešto...nisam shvatila baš...nego sam rekla naglas u mojoj glavi...nisam zadovoljna sama sobom...mogu više i mogu bolje... da bih takva bila treba mi drugačija okolina... u ovoj je ovo moj maksimum... a to ne volim... ali...ako je takva okolina tj.većina, ko treba da se menja? ona ili ja? ''normalno je ono što je po meri većine...''... a ja ne mogu da se menjam, kao što već posvetih ceo post toj temi...i sad imam problem...ne mogu da budem srećna i zadovoljna, jer su mi krila zalepljena super giga ultra lepkom pa još obmotana svim lepljivim trakama sveta / mislim, tako se osećam /,a ne mogu ni njih da menjam, jer niti mogu niti hoću, a i nije fer... nisu oni krivi što ja nisam kao oni i sad ne znam šta da radim... osim što ne mogu da spavam i što se žderem...a to mi baš i nije neki potez, najiskrenije konstatujem...
evo, još jedan blog marginalac, slavi svoj deseti post...
moram priznati da mi fale neki dragi likovi sa nekih drugih prostranstava, ali panta rei...
ćutim, trpim, pa dok...
vraćam se malopre kući, uši bruje, duša spava...
gledam asfalt ispred sebe kako sija na svetlosti uličnih svetiljki i u glavi mi...
prosto je fascinantno voženje zavejanim šumovitim putevima, dok sviće...
jutro se preliva po snegu, a ja imam utisak da sam na zimovanju...
čak i sneg škripi...
onako beo i suv...
/ebadijadu s kolima neću da pominjem/
...uspela sam da razvalim cevanicu na kolica u hipermarketu tj.na parkingu istog, kada su upala u rupu i ukopala se u mestu... sada imam otok velicine teniske lopte koji tendencira ka ping-pongu...
sepam kao matorka i samo mi fali setalica,ali sve mislim da bi ona bila jos pogubnija za mene...
o masnici po sred stomaka da ne pocinjem/eb ga,tu je bio rukohvat/... nadam se da mi deca nece povuci na ovu moju stranu...
p.s.gledam ovo mracno,depresivno vreme...
pomislim na skandinaviju, setim se / strelica nadole/ ...
- kao mala si bila kategorično protiv brade i brkova, kakva si sada po tom pitanju?
-ja sam oduvek dosledna sebi i svojim stavovima,tako da i dalje nisam zagovornik istih,ali vremenom sam naučila da je najbitnije /u tom sl./ da je čoveku udobno u sopstvenoj koži,tako da podržavam sve što mu odgovara...
* * *
ne/volim iste stvari koje ni/sam volela kao mala...
vremenom sam samo naučila kako da me nešto ne zanima tj. dotiče...
i moram da ostanem svoja, jer sam pokušavala da ne budem, pa sam bila JAKO nesrećna...
ne ide to...ne kod mene...
biti svoj i dosledan sebi, ne/svesno menjajući ono što smatraš da bi trebalo...jedan od životnih recepata mozgovnjače...
btw. sinoć se vozim, mrak, gledam u odbljeske u daljini i iz zvučnika / strelica nadole /...
malo je dobre muzike novije produkcije...
fale mi neka ex vremena...
po mnogočemu...
da pišem u ove sitne sate...
možda zato nemam komentare, niko i ne stigne da vidi da sam nesto piskarala, jer se jutrom svi raspišu... ili to ili sam nezanimljiva...
ali, ne sekiram se ja zbog toga... od samog starta ja sam blog marginalac...
nešto sam noćas odlutala, pa neću da lutam i u postu...
samo da okačim pesmicu...
nikad se nisam palila na poznate...ljudi k'o ljudi...ni na filmove i sl. ...na scene /knjige,pesme,spotovi,predstave,filmovi,.../-da... zamišljala sam ih...
i ložila sam se na taj prljavi...
mislim, iskreno, priča kao priča je extra površna,ali muzika i te njihove scene... odmah presložim emocije, predele, muziku...
i dopadao mi se i gosn. patrik... dok nisam skontala da je 178...i sav sitan...
sećam se naslova iz politike ekspres ''ori kao baletan'' i on u nekim helankicama...
od tada mi se više nije dopadao kao muškarac, već samo kao lik i glumac...
elem...
kad idem ulicom i slušam neku muziku u sluškama ja sam u nekom spotu u svojoj glavi, kao i kad ležim u mraku...
negde,u nekim samo meni poznatim predelima i prizorima...
i tako, došlo mi malopre malo ove romantike, odoh sad da je zamišljam u svojoj režiji, pred san...
večeras/noćas se vozim praznjikavim auto-putem, kiša lije, potapa...
na disku se vrte smitsi...
a meni u glavi jedna druga.../ova dole/
i dođem kući i smrznem se čitajući na podu...
i sad mi se pije kuvano crno...
volela bih da mogu, da sam sada u nekoj brvnari, uz kamin, da miriše hrastovina i da je para miris kuvanog crnog, toplo... pucketa... hedonizam...
