Moj Prijatelj

10.4.2008

pod tockom

POD TOČKOM

Ova potresna priča o odrastanju, sazrevanju i tragičnom kraju dečaka Hansa, svakako ne spada u najznačajnija dela nobelovca  Hermana Hesea, kakvi su genijalni Demijan, Igra staklenih perli ili Stepski vuk. Ali zato nekoliko poglavlja romana, smeštena u manastiru Maulbron su, zapravo, autobiografska sećanja romanopisca o sopstvenom vaspitanju i školovanju.

Kod Hesea, strogo vaspitanog u duhu verske tradicije i školovanog u ovom čuvenom teološkom seminaru, ovaj autoritativni i nakaradni sistem, izazvao je bunt i težnju da se oslobodi uticaja religije i jakih teoloških stega. Hese je iz škole pobegao, ali njegov junak Hans nije imao ni snage ni hrabrosti da jednostavno preskoči manastirski zid.

Hans na teološki seminar dolazi kao jedini predstavnik rodnog mesta, ispunjen nadanjima da će marljivošću, radom i disciplinom, opravdati ukazano poverenje. Njegov rad do samoiscrpljenja u ovoj sredini u početku kod nastavnika izaziva pozor, te ga svrstavaju u perspektivne. Ali, druženje sa buntovnim dečakom, pesnikom Hermanom, Hansa uvodi u neki novi svet. I kada se pred njega postavlja dilema: očuvati drugarstvo sa prokuženim Hermanom ili biti pokorni teološki kursista, on bira pa i po cenu sopstvene fizičke i umne propasti, drugarstvo i lojalnost prema Hermanu. Herman je njemu, skromnom provincijalcu, štreberu i bojažljivcu, odškrinuo vrata sveta novih, jasnih vidika. Ali, prolazeći put mučnih spoznaja da bi došao do sopstvenog identiteta, Hans gubi bitku i doživevši nervni slom, zauvek napušta manastirski krug. Povratak kući, mučan je i pun strahovanja kako da se pojavi pred ocem i pred strogim učiteljima koji su toliko polagali u njega. Strah od ružne sadašnjosti vraća ga u dane detinjstva, u dane koje nije proživeo i osetio u punoj lepoti. Rano prestareli dečak postaje mladić, bez sadašnjosti, ali i budućnosti. Melanholiju koja ga obuzima dopunjuje i prvo ljubavno razočarenje. Sve njegove patnje, strahovi i sramota skupljeni u jednu veliku mučninu, ukazuju mu na jedini put – put bez povratka.

Dirljiva, iskrena priča u kojoj svako može naći barem delić sopstvene istine i iskustva iz detinjstva i mladosti.

Preporuka za čitanje. Evo jednog citata koji se meni posebno dopada:

Nastavnici najviše zaziru od neobičnih pojava koje se ispoljavaju u biću rano sazrelih dečaka u ionako opasnom dobu mladalačkog previranja. Kod Hermana ih je izvesna genijalnost oduvek odbijala- između genija i učiteljskog esnafa odvajkada zjapi dubok jaz i profesori se oduvek gnušaju pojave takvih učenika u školi. Za njih su geniji nevaljalci koji ih ne respektuju, koji sa četrnaest godina počinju da puše, sa petnaest se zaljubljuju, sa šesnaest idu po krčmama, koji čitaju zabranjene knjige, pišu drske pismene sastave, povremeno podrugljivo zure u nastavnika, a u školskom dnevniku se pominju kao buntovnici i kandidati za kaznu zatvora. Učitelju je milije da u svom razredu ima posla sa deset notornih magaraca negoli sa jednim genijem, i kad se bolje pogleda on je u pravu jer njegov zadatak nije da obrazuje ekstravagantne duhove, nego solidne poznavaoce latinskog i računa i da od njih stvori čestite građane. Međutim, ko kome nanosi veću i težu nevolju, da li đak učitelju ili učitelj đaku, ko je od njih zapravo veći tiranin i gnjavator i ko od njih dvojice onom drugom kvari i skrnavi dušu i život – to se ne može istraživati bez gorčine i sećanja na sopstvenu mladost sa gnevom i stidom. Ali to nije naša stvar i ostaje nam uteha da rane kod istinski genijalnih brzo zarašćuju, da od njih postaju ljudi koji uprkos školi stvaraju zapažena dela i koje kasnije, posle njihove smrti okružene oreolom, učitelji potonjih pokolenja navode kao svetle i plemenite uzore.