Modlica za kolace - Divčibarska idila...

    U sred Novembra tuklo je pravo majsko sunce...Nema gužve...nešto malo penzionera i roditelji sa veselom dečicom koja trčkaraju po poljima prelepog Maljena...Na mestu gde se sudaraju morska i planinska klima, vazduh prosto opija. Ispunjava pluća svežinom, telo malaksa, a oči cakle od lepote....Unosi mir u dušu i čini kao da na ovom svetu ne postoji ni jedan jedini neprijatan trenutak...Prosto osećaš kao da lebdiš...Sve je tako netaknuto...priroda...planinske kućice...drveće...mostovi...potoci....polja...pa čak i minijaturna crkva kao da se sama stvorila...Tamo negde ide šareno magare i za sobom vodi čopor veselih jarčeva...sa druge strane ovčice u grupi veselo pasu i zvekeću svojim zvončićima oko vrata. Sve je tako idealno i umirujuće....
    Krećemo malo povrh Divčibara ka jednom od planinskih sela...Neko iz mase kaže da je put malo nezgodan...sve je uzbrdo, jako je uzan i nije asfaltiran...Ma nije problem...idemo lagano....Dolazimo do dela gde prestaje asfalt...vidimo da nas krivudava uzbrdica vodi do nekog vrha...deluje da je blizu...Meštani su zamolili obližnji kamenolom da im da kamenje kako bi napravili put...te gromade kamenja su pobacali po putu kao Ivica i Marica...da ne izgube put do kuće...Kolektivno izlazimo iz kola i idemo ispred raskrčavajući najveće kamenje kako bi i auto mogao da dođe do vrha....nigde ni jedna kuća...samo provalije i šume....puno nekih brzih divljih životinja....Nakon sat i po vremena nailazimo na ogromno imanje....imanje sa polusrušenom štalom, polusrušenom kućom i jednom glanc novom, prelepom kućom....Na sred imanja stoji ogroman čabar u kom se peče rakija....šljivovica udara nozdrve, a uprljani starci nas veselo pozdravljaju...Ulazimo u polusrušenu kuću....Sve je tako čisto, toplo, ali u raspadu sistema...Bakica nas služi slatkom od smokve i počinje priču kako su noćas loše spavali....kaže tresao je zemljotres po ko zna koji put...1998. u jednom od jačih zemljotresa pola kuće im je srušeno....od tada često spavaju u dvorištu..."Nama je najsigurnije pod vedrim nebom...nema šta da te udari..."...kaže zemlja se trese 3-4 puta mesečno, navikli su....a država nikako da završi kuću....7 godina je grade...ali potrudili su se stvarno...napravili su kuću kao od čelika..."a da nam nije bilo našeg Zorana, nebi je ni napravili"....kaže gde su dva starca, tu ne treba nova kuća...a da im je Zoran oženjen i da ima klince, dali bi im malo veću kuću..."ali neka, bolje išta, nego ništa"....Eto ga Zoran ulazi na vrata, čvrstim zemljoradničkim rukama se pozdravlja sa svima i uz osmeh se izvinjava jer ga čeka stoka...na izlazu dobacuje ocu da isključi kravama vodu da bi on mogao da se istušira pred odlazak na igranku...
    Pao je mrak i bilo je vreme da se krene....Na isti način smo se spustili dole...Farovi automobila su nam pomogli da raskrčimo dugačak put i da se sigurno vratimo kućama...