Cito sam i jucerasnje, a i prekjucerasnje, pa sam hteo da podelim sa vama par vesti, deo onog sto sam vido il naucio iz Pressa za ovi par dana, bilo toga dzumle, al izdvajam sledece, ne mogu sad o onim glavnim temama, suvise je to nadrealno samo po sebi da bih i ja dodavo svoje misljenje, a mozda i Alimpic cita, pa da se ne naljuti i tako to.

    Idemo redom, sreda.

    U rubrici hronika, velik tekst na dve strane o kriminalu i naglasena sledeca vest:

    U Beogradu postoje razne kriminalne grupe koje se bave prevarama i ucenama (izvor Pressa iz policije)

    Jebem mu misa, mogo sam vek da prozivim u ovom gradu a da ostanem neiformisan, hvala ti Prese (s citati kao sh).

    Idemo dalje, cetvrtak.

    Tu, Boga mi, izdvajam dve stavke.

    U rubrici beograd, jopet veliki tekst na dve strane o izborima za SO Zemun a izdvojena sledeca vest:

    MOMCI U CRNOM - Posebnu paznju na sednici SO Zemun privlacilo je prisustvo 15 korpulentnih mladica, obucenih u uske crne majice, koji su sedeli u poslednja tri reda opstinske sale.
    Na pitanje novinara otkud oni na sednici, odgovorili su kratko: "Sto pitate?" Od odbornika koji pripadaju SRS-u saznali smo da su to "samo gradjani".

    A ja se pitam: Sta ima novinari Pressa da zabadaju nos i postavljaju indiskretna pitanja gradjanima koji koriste blagodeti demokratije i na najbolji nacin daju primer da i obicni gradjani u crnom mogu da ne samo svojim aktivnim/pasivnim birackim uticu na politicka zbivanja, vec i imaju mogucnost uvida i kontrole sta njihovi izabrani predstavnici rade na funkcijama na koje su ih gradjani i postavili.

    I sta je sledece, dragi moji, pitam ja vas?
    Zamislimo sledecu situaciju:
    Sedimo tako drugovi Danilo, Ekser, Alister, sabahudin i moja malenkost u kafani.
    Nas poslednja cetr navedena igramo tablica, a drug Danilo pise svoju knjigu "Kako postati extra popularan na Blogoyu za 2 minuta i 17 sekundi u 14 koraka"
    I naidje novinar i onako bezobrazno, pita otkud mi tu.
    Jel da drugovi Ekser, Alister i ja, dok sabahudin koristi priliku da upise krisom recku viska, branimo nasa prava kontra-pitanjem "Sto pitate?" dok konobar ne dotrci i odbrani nas autorativnom izjavom "To su samo gradjani" ?

    Ne gledam tv, al ponekad luknem u tv program, cisto da vidim sta propustam, kad tamo, najava za film:

    JAMAKASI 2: SINOVI VETRA

    U nastavku filma o Jamakasijima, neustrasivim borcima za pravdu koji vladaju neobicnom vestinom penjanja po visokim zgradama...(i jos par recenica u istom stilu, da skratim malo)

    Teo sam dumrem sto mi tv ekran crko, razmisljo sam da odem kod one komsinice sto joj se svidjam, u napadu ocaja, i zamolim da kod nje odgledam, ali je zdrav razum ipak prevlado, jer me je mrzelo da se istusiram

    I danasnje, jedna vest pa da bataljujem ovo.

    U rubrici globus, na pola strane (na drugoj poli reklama za domacu banku, ce se usrece u istoj sa kim dele prostor) clanak o Jozefu Friclu, briznom roditelju i izdvojena sledeca vest:

    MONSTRUM PRIMIO 200 LJUBAVNIH PISAMA

    Monstrum Jozef Fricl primio je oko 200 ljubavnih pisama otkako je zatvoren. Prema navodima britanskog lista "San", u pismima mu zene obecavaju svoju ljubav.
    - Zene mu pisu o tome da znaju da on nikad nije bio shvacen i da je u sustini dobar u srcu. Svaka od njih prihvatila je njegovo izvinjenje zbog toga sto je cerku drzao 24 godine u podrumu, jer nije hteo da ona zastrani, da pocne da pije i da se drogira. Zene mu takodje veruju kad kaze da je sopstvenoj cerki napravio sedmoro dece jer je on zeleo da Elizabeta oseti radost majcinstva - pise "San"

    Dobro, San bas i ne puca od ugleda, kolko se meni cini, ali, rodjace, opet, cisto sumnjam da je ovo izmisljena vest.
    A mozda je bolje da malo odcutim pre nego je prokomentarisem.
 

    Dobar dan.

    Imam dve potrebe u sebi ovih dana koje su u medjusobnoj borbi, jedna je da se povucem i cutim, druga da kazem i izbacim iz sebe bar sta mislim (a i to samo delom), jer mi je o osecanjima tesko da govorim.
    Kucacu malo (mozda se i oduzi, nikad ne znam sta ce da ispadne kad zapocnem post) o desavanjima oko Kosova i o onome sto vidim ovde na Blogoyu. Kombinovano, verovatno.
    Citam razne postove, razne komentare, poneki i napisem, a opet, ne procitah sve, vecina postova je posvecena ovim desavanjima od cetvrtka, i naporno mi je da sve to ispratim.
    Ali vidim, da kao sto je doslo do podele na ulicama, da je doslo do podele i ovde.
    Drugacije su ipak, hvala Bogu, od onih ulicnih.
    Koliko sagledah, ovde postoji dva glavna gledista, i trece manje, sa solidnim spektrom prelaza izmedju sva tri.
    Pokusacu da dam svoje, iako sam ponesto vec i pisao u komentarima, i ne pretendujem da je jedino ispravno, ali je moje, a korigovacu ga ako uvidim da gresim.
    Dva glavna tabora lome koplja oko toga sta je vaznije i sta vise govori o nama, da li velika vecina ljudi koja je mirno protestvovala ili oni koji su palili, rusili i krali.
    U treci, i najmanji, spadaju ljudi, koji po meni, prilicno dobro sagledavaju kompletnu sliku, ali oni su najmanje glasni, tako to obicno i biva.
    Sukobljavaju se misljenja, cesto argumentovano, a cesto i sa omalovazavanjem pa i vredjanjem.
    A ja nekako imam utisak, da bi vecina koja to radi, bila mnogo tolerantnija u raspravama, kada bi mogli da kontrolisu osecaje i pokusali da sagledaju i druga gledista na problem
    Jer, cenim da se vecina oseca slicno, lose, zbog svega, samo sto uzroke vide u drugim stvarima, kada pokusavaju da racionalizuju ta osecanja, i onda "braneci" znaju i da napadaju druge.
    A opet, bar na nekom nivou, koji je nekome mozda blizi nesvesnom nego svesnom delu sebe, mislim da bi se vecina slozila oko glavnih pitanja, samo sto vecina bezi od tog suocavanja sa samim sobomm jer je ono obicno bolno.
    Ja mislim da obe slike puno govore o nama, i moleban i pljackanje, i svakoj treba dati tezinu koju zaista ima u ukupnoj slici.
    U slici koju bi mi trebali da imamo o sebi, sto istinitijoj, u njoj ima puno toga i lepog i ruznog, a ona koja je otisla u svet je nepotpuna, otisla je samo jedna, ona ruzna.
    Jedina stvar koja mene raduje, je sto je veliki broj ljudi izasao na ulice i pokazao da nam je stalo do Kosova, to je zdravo, dokaz da u vecini nas itekako jos ima zdravog, dobrog, kvalitetnog.
    Sve ostalo, za mene licno je porazavajuce.
    A to ostalo, em sto je potpuno ponistilo primarni, pragmaticni cilj ( ali nije nesto drugo, mnogo vaznije, o tome posebno), a to je da se Svetu pokaze da necemo dozvoliti da nas komadaju i ponizavaju, i da smo kulturan narod, naprotiv uspelo je da posalje potpuno drugaciju, em sto je pokazalo jako dobro dobar broj nasih mana i slabosti kao drustva.
    A jedan ljudski zivot je ugasen. I preko toga smo izgleda olako presli.
    Hajde da probam sto krace, jer zelim da cujem i vas, pa da kucanje nastavim u razmeni sa vama, ne moram sve ovde, a i oduzilo bi se, dosadio bih i vama i sebi.
    Sta mi uliva nadu?
    Vecina, koja je pokazala da zeli mirno i pametno da resava probleme, a oni su sad uzasno veliki.
    Sta me plasi?
    Opet vecina.
    Ne, ne plasi me manjina, plasi me vecina, kojoj i sam pripadam u ovom slucaju, koja dopusta da manjina radi to sto radi, sto olako dozvoljavamo i da se manipulise nama, sto olako prelazimo preko ponizenja koja nam priredjuje manjima.
    U manjinu racunam i nase vrle politicare i one koji su bacali ljagu na sve nas ovih dana na ulicama.
    S tim sto je vecina politicara nepopravljivo losa, a dobar broj onih koji su rusili i krali bi jos i mogao da se izmeni.
    A mnogo veca razlika je u tome sto dobar broj onih koji su krali i rusili, nije ni svestan svojih postupaka i sta oni govore o njima, a politicari jako svesno, i na zalost, bar do sada sa punim pravom, jer se boljim  nismo pokazali, tretiraju sve nas kao obicnu stoku, koja postoji da bi njima sluzila u ostvarenju licnih ciljeva.
    Koliko vas, iskreno, u svom srcu ne oseca da bi nas sve prodali (kao sto nas i prodaju), i da im je do Kosova i Srbije stalo onoliko koliko to nije u sukobu sa njihovim licnim ciljevima, drugim recima, jako malo.
    Govorim o kompletnom drzavnom vrhu, o svim parlamentarnim strankama, ne pripadam ni jednoj, niti ijednu podrzavam. O razlikama medju njima mogu samo da razmisljam na nivou ko je manje zlo, dobrih nema.
    Neke najvaznije stvari koje zelim da kazem (kao sto rekoh iznad, o necemu posebno), ostavicu za diskusiju, a ako je ne bude, vasom voljom, mozda u posebnom postu, a mozda i zacutim, to zavisi od interakcije sa vama.
    Ovde jos dve crtice.
    Mnogo se pise o B92, CNN-u.
    B92 odavno nije onaj B92, koji je bio sa svojim narodom.
    Boljitak naroda ih ne zanima, vesti se filtriraju, i zajedno sa komentarima koji idu u pravcu pokusaja formiranja odredjenog stanja svesti i misljenja, sluze ostvarenju ciljeva koji nemaju veze, u osnovi, sa ciljevima kojima bi mi trebali kao narod da tezimo.
    Ipak, daju i informacije koje drugi ne daju, ja sam naucio da selektujem, i od njih uzimam samo ono sto smatram da je dobro.
    Nije mnogo bolja situacija ni sa RTS-om, slicna stvar, samo drugi pol, u sluzbi rezima, kao sto je uvek i bio, opet dalek od svog naroda.
    Ali opet, i tu mogu da cujem ono sto B92 nece prikazati ni za zivu glavu, pa i tu uzimam selektivno.
    S tim sto, ja TV maltene i ne gledam, govorim u principu.
    CNN radi svoj posao, kao i ostali strani mediji, naravno da su politicki kontrolisani, i tu nema sta da nas iznenadjuje, i nema sta da budemo kivni na njih.
    Trebali bi da budemo kivni na nas same, sto nismo u stanju da posaljemo druge poruke od onih koje idu napolje, a iz te kivnje da se rodi neka pamet, pa naucimo.
    Onda, citam komentare koji govore o tome da je sve ovo sto mi kucamo ovde na Blogoyu mlacenje prazne slame.
    Dobrim delom to i jeste istina, i ja se ne zanosim da radim nesto veliko.
    Ali, sama mogucnost da razmena nasih misljenja utice na nas da ucimo jedni od drugih, bolje sagledavamo stvari, korigujemo ono u cemu gresimo, daleko je od nevaznog, i to je ono sto meni daje impuls da ipak citam i pisem, a ne samo cutim.
    Mozda ne mogu, i ne mogu, da promenim svet, ali mogu, i menjam sebe, i drago mi je ako svojim pisanjem pomazem onima koji bi da se menjaju i postaju bolji.
    Meni dosta.
    A jednom, i nisam to ja izmislio, mnogo malih promena pravi veliku.
    Hajde za pocetak, da pokusamo da vodimo diskusiju o onome sto se desavalo ovih dana na ulicama, i ovde na Blogoyu, ali hajde da probamo da budemo kao ona vecina, i da ta diskusija izadje na dobro, da tolerantno probamo da sagledamo sto veci deo kompletne slike, hajde da ucimo.
    I kao sto pokusavam ja da budem miran dok kucam ovo, a besan sam, ljut, i kivan, i na nas i na Svet, probajte i vi, izvucite ono najbolje u vama, dok branite svoje stavove.
    Ne trazim da potiskujete svoj bes, pokazite ga slobodno, samo ne dajmo da nas bes zaslepi da ne cujemo jedni druge i odemo u prepucavanje koje nema veze sa sustinom.
    Hajde da razgovaramo.
   

   

Svu muku bol i patnju

Sve crne marame i crne barjake

Što vijoriše se nad nepreglednim poljima božura

 

Zgazi neko

Tek tako

Oholo

 

I nema više ni suza

Čemer još niz grlo se sliva

I to je sve

 

Zbogom svetinje

Zbogom božuri

U srcu ostaste

Do novog srećnog dana

Jednog budućeg Vidovdana

Neka bude ova pričica kao nastavak prethodnog teksta koji je sročila Spes.

Naravno, njen tekst je kompletan, jasno je sve kao dan, svakom ko želi da vidi a ko neće, sve i da mu se nacrta u mračnoj noći ostaće.

Ja bih da dodam i upozorim šta će biti ako se nastavi kao do sada.

Posledice mnogih štrajkova prosvete praćenih previranjem u društvu proizvele su vojsku mladih sa slabim obrazovanjem. Oni toga nisu ni svesni, ubeđeni da im je nepotrebno za dalji život jer i bez znanja oni sasvim odlično razumeju šta im peva Ceca, znaju da koriste mobilne telefone, odlični su u popunjavanju kolona listića za LoTo i razna klađenja. Između sebe se odlično razumeju sporazumevajući se sa stotinak reči koje vrte u krug a najčešće trenutno aktuelne poštapalice - ono, mislim, brate, znači...

 

Da ne dužim mnogo, ako se u pamet ne uzmemo svi zajedno, i roditelji i deca u prosvetni radnici i njihovo ministarstvo pa i društvo u celosti, zavladaće većina poput likova iz priče koja sledi:

Diskutovao sam pre mesečak dana sa poznanikom o obrazovanju u Srbijici ovoj našoj dragoj i on kao zaključak iznese statistiku :

- Prvi put od kada je počelo ozbiljno obrazovanje u nas Srba doživeli smo da su  roditelji obrazovaniji od svoje dece  što znači da smo i tu u ozbiljnoj stagnaciji i problemu.

Nekako mu nisam baš verovao dok se danas nisam lično uverio. Naime bio sam u društvu tri momka koji imaju po dvadesetak godina.

Dotaknemo se teme škola, znanje, obrazovanje i ja počnem unakrsno da ih propitujem sve i svašta, šta mi padne na pamet, prvo čega se sećam iz osnovne škole.

Neznanje im je ogromno ali u svoj tuzi sam se lepo i nasmejao. Evo kako je to bilo.

- Da li znaš ko je napisao roman  Starac i more?

- Nije mi poznata ta knjiga!

- Kako bre nepoznata, pa čovek dobio za nju Nobelovu nagradu!

- A, znam, Ivo Andrić !!!

- Ivo Andrić jeste dobio  Nobelovu nagradu ali ne za taj roman već za...

- Aj me pitaj nešto drugo, to mora da je iz srednje škole a pitamo se osnovnu.

- Dobro, ko je napisao roman Beli očnjak?

- I bre, ajd nešto lakše.

- Ajde evo mala pomoć, inicijali su mu Dž. L.

- Šta su to inicijali?

- Prva slova nečijeg imena.

- Aha.

- Pa ajde.

- Šta ?

- Pa kako se zove osoba čiji su inicijali Dž.L. a napisao je roman Beli očnjak?

- Sećam se da su se klizali po nekom ledu, neki kučići, ali kako se zove taj tip stvarno ne mogu da se setim.

- Kako lako odustaješ, vidi ovako, ime mu je slično imenima naših pasa lutalica a prezime kao glavni grad  Engleske.

- Znam, setio sam se, Džeki Londonac !!!!!

Najpre jedan vic sa bradom koji bi mirne duše mogao da se primeni na mnoge stvarne "prosvetne radnike":

Budi otac sina i kaže:
- Ustani, moraš u školu, zakasnićeš.
- Neeeeeeću! Ne volim školu.
- Moraš sine. Reci mi bar tri razloga zbog kojih ne voliš školu.
- Škola je odvratna, đaci su odvratni, svi mi se tamo smeju.
- Znam sine, ali ipak moraš da se probudiš, ti si direktor te škole.

Za mene vrlo aktuelna tema, a takođe i za sve roditelje čija deca pohađaju bilo koji razred, bilo koje škole u zemlji koja se zove Srbija. Moj sin, prvak od sledeće jeseni, koji se radovao što će "krenuti u pravu školu i postati samostalan", reče mi pre neki dan:

- Mama, ja ne bih da idem u tu školu...

- Zašto, sine?

- Zato što ću imati učitelja, a ja bih hteo učiteljicu...

Shvatila sam - deca pričaju međusobno i prepričavaju najbizarnije dogodovštine iz karijere svih učitelja u svojoj budućoj školi. Mnogi od njih imaju stariju braću i sestre u toj školi i informacije iz prve ruke.

Ali, ni roditelji ne sede skrštenih ruku, i oni razmenjuju informacije:

- Moja ćerka ide kod tog učitelja. Njoj je super. On više voli devojčice, ali zato dečake maltretira.

...

- Našeg sina je mrzeo na početku zbog duge kose. U drugom razredu su išli na rekreativnu nastavu i terao je decu da pešače dvadeset kilometara. Svi su došli pocepanih patika.

...

  

- Ali on je tamo najbolji izbor. Njegova koleginica ga je jednom zamenjivala. Našem sinu je najkrupniji dečak u odeljenju uzeo zarezač. Na intervenciju majke, učiteljica zove siledžiju i pita: "Zašto si mu uzeo zarezač?" "Zato što su njegovi uvek lepši i skuplji od mojih." "A ti manje jedi pa kupi!" - reče učiteljica.

...

- On voli atletski razvijene dečake, grubijane. Za jednog takvog je rekao: "Gledajte kakav je, zar nije kao Apolon?". Ove nežnije ne podnosi.

...

- Jedan dečak koga on šikanira sve vreme zbog nespretnosti i sporosti, pokazuje očigledne znake disleksije. Kad su ga upozorili na to, nije znao o čemu se radi....

...

U vrtiću, moj sin pita vaspitačicu šta kip slobode u Njujorku drži u ruci. Ona mu na to odgovara: "Šta će ti kip slobode? Ne treba to nama, mi imamo kip svetog Save. Ne treba da te zanimaju te belosvetske gluposti, ni oni ne pitaju za nas".

Na blogu Mooshema.com vodila se rasprava o ovoj temi. Ovo je jedan od komentara:

"pre nekog vremena sam čitala “školski rad” devočice koja pohadja 6. razred, iz geografije. Naslov je glasio:” Geografija Severne Amerike”, i u tekstu se navodilo sledeće: da je Amerika država u Severnoj Americi, da su stanovnici iste glupi svi od reda i da su oni najveći neprijatelji srpskog naroda, da je Amerika imperijalistička sila koja nas je bombardovala i da su pobili sve Indijance. Na moje pitanje “Ko ti je diktirao ovaj tekst”? devojčica je odgovorila “pa nastavnik geografije”!

Dotični nastavnik i dalje predaje isti predmet i uči decu o geografskim karakteristikama svih zemalja. Kako li je “šaren” svet u njegovoj glavi…

I ima roditelja koji su ga prijavili inspekciji.Rezultat je taj da doticni i dalje predaje geografiju. “Ukorili” su ga da to vise ne radi! I on je verovatno rekao: ma ok, necu vise. I to je to. Zalosno."

http://www.iskraart.wordpress.com/

 

Kao što reče Mušema:

"Imamo ponovo za ministra teško obolelog čoveka. Prvo smo imali gospođu čije sam ime odbijala da zapamtim, koja je obolela od teškog oblika patološkog kreacionizma, potom smo imali onog kojem sam zaboravila ime i koje se revnosno trudio da ne radi svoj posao, sada imam Lončara za kojeg sam tek sad shvatila da je ministar prosvete, sve stalno misleći da je ministar za Kosovo, Metohiju i Koštuničine komplekse više vrednosti, za kojeg se, de facto, ispostavlja da je teško oboleo od graničnog poremećaja ličnosti i manijakalno-depresivnog patriotizma. Ovaj se takođe ne meša u svoj posao, on se pre svega i jedino meša u 15% teritorije Srbije."

Septembar se približava munjevitom brzinom. Od pomisli na to dobijam grčeve u želucu. Mi, budući roditelji osnovaca i novopečeni roditelji osnovaca, imamo pred sobom jedan dug period treniranja sopstvenih živaca i pokušaja da svoju decu zaštitimo od gluposti, neznanja, nesposobnosti, sadizma, paranoje, ksenofobije, poremećaja ličnosti, onih koji treba da ih vaspitavaju i sačuvamo makar zrno one dečije radoznalosti i želje za znanjem - zbog znanja, a ne zbog lažnih ocena.

Nije nikakvo čudo što moj sin, koga sam, od kada je progovorio, učila da je podjednako vredno i dobro i naše i svačije, koji upija znanje iz dečijih enciklopedija i o svetu zna mnogo više nego ja u njegovim godinama, koga želim da pripremim da jednog dana bude građanin sveta i da može da živi u bilo kojoj zemlji, kaže:

- Mama, jesam li ja preskočio treću godinu?

- Nisi, išao si po redu - prva, druga, treća…

- Dobro, onda ću preskočiti sedmu godinu, imaću odmah osam.

- Zašto?

- Pa to oko polaska u školu, ne sviđa mi se baš mnogo….

 

Šta biste vi učinili da saznate obilje ovako korisnih informacija?

 

 

Malo ću i da linkujem na ovu temu: moj omiljeni buntovnički blog Mooshema.com

i basselakopamti.com.

 

Kada sam išao na groblje, Čumićansko, a nije baš blizu od naše kuće, pa i put nije baš lep, pešice sa korpama i baštenskim sveže ubranim cvećem u rukama, doživljavao sam to vrlo ozbiljno.

Poseta precima, nije mala stvar. Zapaliti sveću, meni to dođe tako svečano.

Zamišljao sam ih, kako li su izgledali, kako su se ponašali, kako su se nosili. I zapitkivao starije šta oni znaju o tome.

Znali su po nešto, odgovarali sa "pričaću ti sutra", "ne sećam se" i tako nisam ništa posebno saznao. Zašto mi nije rečeno a obećavano mi je bilo, ne znam.

Nije ni važno, neka oni sada počivaju u miru.

Iz današnjeg ugla gledano, pretpostavljm da se nije mnogo govorilo o tome zato da se ne bi dirala i prizvala sva ona muka i nesreća koju su oni morali da prođu.

Bolesti, ratovi, nemaština, glad.

Govori se često da naš narod slabo pamti, brzo zaboravlja.

Tačno je to ali ja računam da je to zato što, kao što već rekoh, ružno pamtiti nije neko zadovoljstvo. A i da je pamćeno, ubila bi nas tuga i bol. Zato, verovatno sada već genetski, brzo  zaboravljamo, naročito sve loše što nam se događalo. Sahranimo ga zajedno sa mrtvima koje pokopamo, godinu ožalimo i idemo dalje.

    Evo, po mom misljenju, dobrog primera govora mrznje. procitah ga nocas na:

     http://www.pressonline.co.yu/vest.jsp?id=28646&sectionId=62

ali vas molim da ne idete odmah na tu adresu, procitajte prvo moj post do kraja.

    Posle par meseci apstinencije od letimicnih citanja blogova na b92.net (a ni pre toga ih se nisam bas nacitao tamo, uglavnom gledam neke druge stvari na tom sajtu, uredjivacka politika koju vodi kuca B92 mi se odavno ne dopada), vodjen nekim impulsom, kliknuh na blog Biljane Srbljanovic i bejah prijatno iznenadjen onim sto je napisala u poslednja dva posta sa udesom ministra Jocica kao temom, kao i njenim reakcijama na neke komentare koji su ostavljeni tamo.
    To je zaista prvi put da sam mogao u potpunosti da se slozim sa njenim stavom, oni koji bolje prate moje pisanje na Blogoyu, znaju da je nisam bas mazio par puta kad je pominjah, da budem precizniji, bio sam i bezobrazan, jer njeno pisanje smatram uglavnom prilicno isfoliranim.
    No, medjutim, ostavi ona tamo i ovu gornju adresu kao link ka mestu gde su je izvredjali, pa ja skoknuh i tamo, bas da vidim sta se kaze, kad tamo...
    Voleo bih da prvo procitate ta dva posta (pretposlednji je vazan, poslednji se samo nadovezuje kao reakcija) kod Biljane, kao i komentare i njene reakcije na neke ostavljene komentare ( komentara ima gomila, odmah da vam kazem, ali ih vredi procitati) pre nego odete da vidite sta je o Biljani i njenom postu imao da kaze Dragan J. Vucicevic.
    Posto sam procitao mudre misli gosn. Dragana, pozeleh i pokusah da ostavim svoj komentar na to pisanje, ali neka cenzorska glava je izgleda smatrala da moje misljenje nije vredno objavljivanja na Press-ovom portalu ( to sto nisam registrovan tamo mislim da nije bio bitan faktor, neregistrovani Draganovi obozavaoci nisu imali problem da pomazu u pljuvanju), pa cu taj komentar ostaviti ovde, da olaksam sebi, a voleo bih, ponavljam, da procitate I Biljanu, njene reakcije na neke komentare kod nje, a zatim i gosn. Dragana.
    Toliko za sada, sledi moj neobjavljeni komentar na Press-ovom portalu.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

E, pa Dragane, procitah kompletan post i sve komentare kod Biljane, i prosto sam bio iznenadjen, da se po prvi put njeno i moje misljenje poklapaju, do sada, njeno pisanje me je prilicno iritiralo i odavno sam prestao da pratim njen blog.
Ovo hocu da ti kazem, cenim da ona ima svoje probleme,i  o tome sam lajao na mom blogu na drugom portalu, ali u poredjenju sa onim koji tebe muce, to je maciji kasalj.
Ako si procitao njen post, onda si svestan i sam da masno lazes.
Ako nisi, kakav si to "novinar"?
Kako god bilo, los si i novinar a jos gori covek, to je jasno, posle ovog sto si napisao o Biljani i njenom postu o Jocicu.
I Sramota za Srbiju.

    Dobar dan.

    Prvo bih koju o tome sta ja trazim na ovom blogu.
    Kroz razgovore sa nekoliko prijatelja koji bloguju ovde, dodjosmo do dogovora da svako od nas, kada oseti potrebu i nadje vremena, napise nesto o raznim problemima koji muce i razjedaju ovo drustvo i nas pojedinacno, kao pripadnike tog drustva.
    Imam dva cilja kojima cu teziti u svom pisanju, jedan je da svojim glasnim razmisljanjima pokusam da motivisem druge da razmisljaju i sami potraze neke odgovore na pitanja koja ih zanimaju, drugi je moja zelja da i sam ucim, dobijam nove ideje od vas koji budete ovo citali i pozelite da podelite vase misljenje i znanje sa nama.
    Ne zanosim se velikim ocekivanjima da ce ovaj blog promeniti svet, ali pokusacemo da kresnemo koju iskru, i odrzimo plamicak, a ako jednog dana bude dovoljno plamicaka, ukupnim doprinosom, mozda i promene nase drustvo na bolje.
    Kako bilo, osecam se bolje, samim tim sto pisem, i iako pretpostavljam da ce moje pisanje ponekad nekog i zaboleti, iako to ne zelim, pogotovo bilo koga da uvredim, zelim da ukazujem na neke lose pojave.
    Sam sam daleko od sveca, ali ovome pristupam cista srca i time sebi dajem pravo na to.

    Verovatno sam izabrao Mrznju, kao moju pocetnu temu, zbog sve cesceg pominjanja govora mrznje, sto je postao popularan termin poslednjih godina, a sam sam sto na mom, a sto na tudjem blogu pre par dana, govorio malo o tome.
    Niti sam strucnjak, niti se osecam sposobnim da zahvatim sve aspekte mrznje, ali i kad bih pisao i o svim onim koje mogu da sagledam, ovaj post ti verovatno oborio rekord u duzini na Blogoyu, a i najuporniji citaoci bi digli ruke od citanja, pa cu se fokusirati samo na neke.
    Smatram da mrznja u osnovi predstavlja produkt borbe dobra i zla u nama, produkt koji nastaje kada lose pobedi u toj borbi.
    Ta borba se uglavnom odvija na nesvesnom nivou, i evo sta ja smatram motorom te borbe, u kratkim crtama.
    Mislim da svi imamo taj unutrasnji konflikt izmedju dobrog i zelje za napredovanjem, rastom i razvojom sa jedne strane, i loseg, slabog, zelje za stagnacijom, inertnoscu, straha od promena, straha od bola i napora koje te promene mogu da nose sa sobom.
    Verovatno po prirodi, ako ne svesno, nesvesno sigurno, dobro pravimo razliku izmedju ta dva pola.
    I kada god primetimo da je neko bolji od nas u necemu, onaj dobar deo u nama nas podseti da bi i sami mogli da budemo bolji nego sto jesmo.
    Ako se pri tom javi i zelja za promenom, onda na te druge, bolje, gledamo pozitivno, i zahvalni smo sto postoje, sto nas motivisu.
    Ako se ne javi zelja za promenom, dobar deo u nama se buni, ne zeli da se pomiri sa time, ali ako je los deo dovoljno jak, dace nam "lek" za to.
    Grizu savesti sto ne zelimo da ulozimo napor da se menjamo, "ubijacemo" time sto cemo nesvesno poceti da mrzimo te druge, bolje, jer nas podsecaju gde bismo i kakvi mogli mozda i sami da budemo, da smo pokusali.
    Mrznja naravno ne dolazi odmah, ona se razvija iz blazih oblika, zavisti pre svega.
    Postoji i drugi aspekt mrznje.
    On se javlja kada postoji neki realan problem koji nas tisti, ali ne zelimo da ulozimo trud i sagledamo gde zaista lezi uzrok tome, vec potrebu za olaksanjem trazimo tako sto cemo frustraciju pokusati da ispraznimo besom, pa zatim i mrznjom, prema pripadnicima odredjenih grupa, sto je samo izraz nemoci.
    Dacu konkretan primer.
    Ovaj put necu imenovati blog i osobu o kojoj govorim (a uglavnom necu pricati o nekome a da ga ne imenujem), jer je tamo sama izrazila zelju da ljudi citaju drugi, noviji, a ne post koji sam poceo da komentarisem, a indirektno sam zamoljen da ne nastavljam sa komentarima na tu temu, pa to i postujem.
    Ako ta osoba cita ovo, dobrodosla je da nastavimo polemiku ovde, ja cu je privatnom porukom i obavestiti o ovome.
    Govorilo se u tom postu o Romima, generalno, u losem kontekstu, a u istom kontekstu pomenuti i "arnauti".
    Ja sam to okvalifikovao kao govor mrznje, a evo i zasto.
    Problemi o kojima govori autor tog posta zaista postoje, samo, ja ne vidim krivicu tih Roma, pogotovo ne vecim delom, a tek pogotovo ne generalnu, za takvo stanje.
    A prica je bila o tome kako su neradnici, lenji, kako zive na grbaci drzave, to jest nas ostalih, a u komentaru kasnije, pripisuje im se i lopovluk kao karakterna crta.
    Ako pojedinac zloupotrebljava slabosti drustva, pa se to jos razvije u vecem obimu, po meni, krivica je drustva sto to dopusta, i treba menjati drustvo, da sprecava te zloupotrebe, a generalizacija i pripisivanje karakteristika pojedinca, citavoj grupi kojoj on pripada, ili narodu, izaziva mrznju, koja onda, ako bukne, svoje posledice siri neselektivno, a obicno stradaju oni koji to najmanje zasluzuju.
    Secate se primera od pre par godina, kada su se po Beogradu, a i sire, kao reakcija na desavanja na Kosovu, palila dzamija (sto je, usput, kulturni spomenik svih nas, a ne samo verski objekat), lomili izlozi poslasticarnica (koje, usput, uglavnom drze Goranci i Makedonci, toliko o logici) i demolirali lokali za koje se pretpostavljalo da pripadaju Albancima?
    Sta se postiglo time?
    Jesu li Srbi na Kosovu time dobili ista dobro, sem dodatnog povoda ostrascenim Albancima da jos gore reaguju na ono sto se desavalo u Beogradu?
    Brani li se tako Kosovo?
    Smatram da mrznja razara pre svega onog ko mrzi, a nasilje koje se javlja kao izliv te mrznje radja novu mrznju i novo nasilje, a taj krug se vrti bez prestanka koliko istorija pamti.
    Na srecu, postoji i dovoljan broj primera pametnog izlaska iz tog kruga, i voleo bih da pricamo ovde i o tome, i da dozivimo vladavinu pameti i na nasim prostorima.
    Toliko za sada, da ne preteram u duzini, a imam jos dosta toga sto bih mogao da kazem na ovu temu, ako se zivot ovog bloga bude tako razvijao, i recu cu.

   

Valjda je to kod mene tako, zato što sam nastao od ljudi koji su bili svoji pa sam i ja postao svoj.

I već svima znan moj Deda, za koga mogu da kažem da je bio moj učitelj života a ja sam ga sam odabrao, nije mi nametnut bio, niti se on nametao, bio je pre svega svoj.

Zatim, moja Mama i moj Tata, svoji na svome, živeli su kako su hteli.

U vreme kada su bili mladi, osnovali porodicu, moj Tata je bio privatnik.

Pedesete godine prošlog veka bile su jako teške za takav izbor. Iako je Tata mogao da dobije državnu službu pa čak i da nas odvede u Nemačku i tamo bude poštovani zanatlija on je izabrao da ostane svoj na svome.

Nije se po cenu lakšeg i boljeg života odrekao onoga  kako je učen i vaspitavan.

Išao je u crkvu, slavio  Krsnu slavu, Božić i Uskrs.

Nije bio trn u oku komšiluku, nije mu smetalo što  su oni izabrali drugi put. Nije se niko nikome nametao i sudio o tuđim postupcima.

Ako si dobar i dobro radiš, dobro će ti se vratiti.

 

Boraveći u selu, video sam kako teško žive ti ljudi. I o tome sam pisao više puta. I o tome i kako i koliko ih volim. Ostavili su duboku brazdu na mojoj ličnosti. A sa njima sam delio sve i žuljeve i hleb i radost i tugu.

Od njih sam naučio da život treba prihvatiti takvav kakav jeste, da je Bog dobar i da ga nikada ne treba pitati zašto je nešto uradio. On to najbolje zna. I ja se zaista, kada mi je bilo teško, nikada nisam pitao "Bože, zašto mi ovo radiš, kakav si to", već sam sebi rekao "ova muka ili je iskušenje za bolje ili sam ovo zaslužio".

Tako sam lakše podnosio muku i teret. Između ostalog, mislim da je to pravi razlog za naš pravoslavni post. Jačanje duha. Kada naučiš da trpiš, lakše je podneti muku. Nije život samo lepota i radost, ima pola i gorčine.

Verovatno se pitate, zašto ja ovo ovako naširoko. Ovo je uvod u nešto što bih želeo da podelim sa svim ljudima dobre volje. Sa ljudima dobrog srca. Ljudima koji žele da se izdignu iznad naše sive svakodnevnice.

 

Braćo i Sestre Srbi i Srpkinje, u teškoj smo situaciji. Naša zemlja je u velikoj krizi. A mi smo njeni žitelji. I ne možemo da očekujemo da nas to mimoiđe.

Trudimo se da budemo dobri, da se volimo i poštujemo.

 

Kada su došle devedesete prošlog veka, za nas Srbe došlo je vreme velikog iskušenja, vreme velikih promena, nažalost na gore.

Šta da kažem, svako je te godine živeo kako je znao i umeo.

Ja sam bio prilično spreman za tako nešto. Čvrst, svestan loše situacije, rešen  da zlo istrpim na svoj način. Istrpeo sam mnogo uvreda od ljudi koji nisu vredni da trpim od njih, ali ja sam im opraštao. Nikada se nisam prihvatio sumnjivih poslova, nikada nisam poželeo 'leba bez motike. Poštovao sam svakog i, ako sam bio u prilici, pomagao sam. Onda je sitnica bila velika, ali malo njih se te svoje sitnice lišavalo.

 

Mnogi su se hvatali za slamke. Jedna od tih slamki bila je crkva.

Odlazili su tamo i sve prihvatali zdravo za gotovo, a bez iskrenosti u srcu. I vidi, postajali su veliki vernici i počeli okolo da proklamuju  post, crkvenu službu,obavezan rukoljub svešteniku, slavu, Božić, Uskrs.

 

I da okolo kritikuju, zameraju i gnjave pošten narod. Recimo mene. Mene koji sam postio sa mojim seljacima još ihahaj, kada sam bio dete od desetak godina i pričešćivao se na Petrovdan u Čumićanskoj crkvi koja i nosi ime Sv. Petra i Pavla, pa posle pričesti sedeo sa njima u porti na letnjoj travi i doručkovao iz kotarica.

Takvi su meni prebacivali što ne postim, da sam jeretik itd. Oprosti im Bože, u neznanju su, molio sam se za njih i  nisam se ljutio na njih, a nisam se ni objašnjavao jer bili su ostrašćeni.

 

Sledeći put o novoj ostrašćenosti, recimo o ostrašćenosti politikom, koja je meni bila beskrajno smešna J)