Kada sam išao na groblje, Čumićansko, a nije baš blizu od naše kuće, pa i put nije baš lep, pešice sa korpama i baštenskim sveže ubranim cvećem u rukama, doživljavao sam to vrlo ozbiljno.

Poseta precima, nije mala stvar. Zapaliti sveću, meni to dođe tako svečano.

Zamišljao sam ih, kako li su izgledali, kako su se ponašali, kako su se nosili. I zapitkivao starije šta oni znaju o tome.

Znali su po nešto, odgovarali sa "pričaću ti sutra", "ne sećam se" i tako nisam ništa posebno saznao. Zašto mi nije rečeno a obećavano mi je bilo, ne znam.

Nije ni važno, neka oni sada počivaju u miru.

Iz današnjeg ugla gledano, pretpostavljm da se nije mnogo govorilo o tome zato da se ne bi dirala i prizvala sva ona muka i nesreća koju su oni morali da prođu.

Bolesti, ratovi, nemaština, glad.

Govori se često da naš narod slabo pamti, brzo zaboravlja.

Tačno je to ali ja računam da je to zato što, kao što već rekoh, ružno pamtiti nije neko zadovoljstvo. A i da je pamćeno, ubila bi nas tuga i bol. Zato, verovatno sada već genetski, brzo  zaboravljamo, naročito sve loše što nam se događalo. Sahranimo ga zajedno sa mrtvima koje pokopamo, godinu ožalimo i idemo dalje.