Dobar dan.

    Prvo bih koju o tome sta ja trazim na ovom blogu.
    Kroz razgovore sa nekoliko prijatelja koji bloguju ovde, dodjosmo do dogovora da svako od nas, kada oseti potrebu i nadje vremena, napise nesto o raznim problemima koji muce i razjedaju ovo drustvo i nas pojedinacno, kao pripadnike tog drustva.
    Imam dva cilja kojima cu teziti u svom pisanju, jedan je da svojim glasnim razmisljanjima pokusam da motivisem druge da razmisljaju i sami potraze neke odgovore na pitanja koja ih zanimaju, drugi je moja zelja da i sam ucim, dobijam nove ideje od vas koji budete ovo citali i pozelite da podelite vase misljenje i znanje sa nama.
    Ne zanosim se velikim ocekivanjima da ce ovaj blog promeniti svet, ali pokusacemo da kresnemo koju iskru, i odrzimo plamicak, a ako jednog dana bude dovoljno plamicaka, ukupnim doprinosom, mozda i promene nase drustvo na bolje.
    Kako bilo, osecam se bolje, samim tim sto pisem, i iako pretpostavljam da ce moje pisanje ponekad nekog i zaboleti, iako to ne zelim, pogotovo bilo koga da uvredim, zelim da ukazujem na neke lose pojave.
    Sam sam daleko od sveca, ali ovome pristupam cista srca i time sebi dajem pravo na to.

    Verovatno sam izabrao Mrznju, kao moju pocetnu temu, zbog sve cesceg pominjanja govora mrznje, sto je postao popularan termin poslednjih godina, a sam sam sto na mom, a sto na tudjem blogu pre par dana, govorio malo o tome.
    Niti sam strucnjak, niti se osecam sposobnim da zahvatim sve aspekte mrznje, ali i kad bih pisao i o svim onim koje mogu da sagledam, ovaj post ti verovatno oborio rekord u duzini na Blogoyu, a i najuporniji citaoci bi digli ruke od citanja, pa cu se fokusirati samo na neke.
    Smatram da mrznja u osnovi predstavlja produkt borbe dobra i zla u nama, produkt koji nastaje kada lose pobedi u toj borbi.
    Ta borba se uglavnom odvija na nesvesnom nivou, i evo sta ja smatram motorom te borbe, u kratkim crtama.
    Mislim da svi imamo taj unutrasnji konflikt izmedju dobrog i zelje za napredovanjem, rastom i razvojom sa jedne strane, i loseg, slabog, zelje za stagnacijom, inertnoscu, straha od promena, straha od bola i napora koje te promene mogu da nose sa sobom.
    Verovatno po prirodi, ako ne svesno, nesvesno sigurno, dobro pravimo razliku izmedju ta dva pola.
    I kada god primetimo da je neko bolji od nas u necemu, onaj dobar deo u nama nas podseti da bi i sami mogli da budemo bolji nego sto jesmo.
    Ako se pri tom javi i zelja za promenom, onda na te druge, bolje, gledamo pozitivno, i zahvalni smo sto postoje, sto nas motivisu.
    Ako se ne javi zelja za promenom, dobar deo u nama se buni, ne zeli da se pomiri sa time, ali ako je los deo dovoljno jak, dace nam "lek" za to.
    Grizu savesti sto ne zelimo da ulozimo napor da se menjamo, "ubijacemo" time sto cemo nesvesno poceti da mrzimo te druge, bolje, jer nas podsecaju gde bismo i kakvi mogli mozda i sami da budemo, da smo pokusali.
    Mrznja naravno ne dolazi odmah, ona se razvija iz blazih oblika, zavisti pre svega.
    Postoji i drugi aspekt mrznje.
    On se javlja kada postoji neki realan problem koji nas tisti, ali ne zelimo da ulozimo trud i sagledamo gde zaista lezi uzrok tome, vec potrebu za olaksanjem trazimo tako sto cemo frustraciju pokusati da ispraznimo besom, pa zatim i mrznjom, prema pripadnicima odredjenih grupa, sto je samo izraz nemoci.
    Dacu konkretan primer.
    Ovaj put necu imenovati blog i osobu o kojoj govorim (a uglavnom necu pricati o nekome a da ga ne imenujem), jer je tamo sama izrazila zelju da ljudi citaju drugi, noviji, a ne post koji sam poceo da komentarisem, a indirektno sam zamoljen da ne nastavljam sa komentarima na tu temu, pa to i postujem.
    Ako ta osoba cita ovo, dobrodosla je da nastavimo polemiku ovde, ja cu je privatnom porukom i obavestiti o ovome.
    Govorilo se u tom postu o Romima, generalno, u losem kontekstu, a u istom kontekstu pomenuti i "arnauti".
    Ja sam to okvalifikovao kao govor mrznje, a evo i zasto.
    Problemi o kojima govori autor tog posta zaista postoje, samo, ja ne vidim krivicu tih Roma, pogotovo ne vecim delom, a tek pogotovo ne generalnu, za takvo stanje.
    A prica je bila o tome kako su neradnici, lenji, kako zive na grbaci drzave, to jest nas ostalih, a u komentaru kasnije, pripisuje im se i lopovluk kao karakterna crta.
    Ako pojedinac zloupotrebljava slabosti drustva, pa se to jos razvije u vecem obimu, po meni, krivica je drustva sto to dopusta, i treba menjati drustvo, da sprecava te zloupotrebe, a generalizacija i pripisivanje karakteristika pojedinca, citavoj grupi kojoj on pripada, ili narodu, izaziva mrznju, koja onda, ako bukne, svoje posledice siri neselektivno, a obicno stradaju oni koji to najmanje zasluzuju.
    Secate se primera od pre par godina, kada su se po Beogradu, a i sire, kao reakcija na desavanja na Kosovu, palila dzamija (sto je, usput, kulturni spomenik svih nas, a ne samo verski objekat), lomili izlozi poslasticarnica (koje, usput, uglavnom drze Goranci i Makedonci, toliko o logici) i demolirali lokali za koje se pretpostavljalo da pripadaju Albancima?
    Sta se postiglo time?
    Jesu li Srbi na Kosovu time dobili ista dobro, sem dodatnog povoda ostrascenim Albancima da jos gore reaguju na ono sto se desavalo u Beogradu?
    Brani li se tako Kosovo?
    Smatram da mrznja razara pre svega onog ko mrzi, a nasilje koje se javlja kao izliv te mrznje radja novu mrznju i novo nasilje, a taj krug se vrti bez prestanka koliko istorija pamti.
    Na srecu, postoji i dovoljan broj primera pametnog izlaska iz tog kruga, i voleo bih da pricamo ovde i o tome, i da dozivimo vladavinu pameti i na nasim prostorima.
    Toliko za sada, da ne preteram u duzini, a imam jos dosta toga sto bih mogao da kazem na ovu temu, ako se zivot ovog bloga bude tako razvijao, i recu cu.