michelizfrancuske

Najdraži Ričarde,

Tako je teško znati kako i odakle da počnem. Razmišljala

sam dugo i mnogo o nekim stvarima pokušavajući da nadjem način...

Konačno mi je na pamet pala jedna misao, muzička metafora,

kroz koju sam bila u stanju da razmišljam jasno i da pronađem

razumevanje, ako ne i zadovoljstvo, i želim da je podelim sa tobom.

Zato te molim da ostaneš sa mnom na još jednom času muzike.

Najčešća forma koja se koristi za velika dela klasične muzike

jeste sonata. Ona je osnova skoro svih simfonija i koncerata. Sastoji

se iz tri glavna dela: ekspozicije ili uvoda, u kom se izvode male ideje,

teme, delovi i delići upoznaju jedni sa drugima; razvojnog dela, u kom

se te male ideje i motivi istražuju do maksimuma, proširuju, često

prelaze iz dura (srećno), u mol (tužno) i natrag, razvijaju se i sve

složenije prepliću dok na kraju ne dodju do: rekapitulacije, u kojoj

se sve ponavlja, u veličanstvenom izrazu potpune, bogate zrelosti u

koju su izrasle male ideje u procesu razvoja.

Možda se pitaš, kako se ovo odnosi na nas, ukoliko nisi do

sada pogodio.

Ja nas vidim zaglavljene u večitom uvodu. U početku je to

bila prava stvar, čista očaranost. To je deo veze u kom se pokazuješ

u najboljem svetlu: zabavan, šarmantan, uzbudljiv, uzbuđen, zanimljiv,

zainteresovan. To je vreme kada se osećaš najudobnije i najvoljenije

zato što ne osećaš potrebu da mobilišeš svoju odbranu, tako da tvoj

partner ima priliku da se mazi sa toplim ljudskim bićem, umesto sa

ogromnim kaktusom. To je vreme radosti za oboje, i nije ni čudo

što toliko voliš uvode i trudiš se da tvoj život bude serija uvoda.

Ali počeci ne mogu da se produžavaju u beskonačnost; ne

mogu stalno da se ponavljaju. Moraju da se kreću i razvijaju – ili

umiru od dosade. Nije tako, ti ćeš reći. Ti moraš da odeš, da napraviš

promenu, da vidiš druge ljude, druga mesta, da bi mogao da se vratiš

u vezu kao da je ona nova, i da tako stalno doživljavaš nove početke.

Mi smo stigli do produženog niza ponovnih početaka. Neki

su bili neophodni, prouzrokavani rastancima zbog posla, ali nepotrebno

surovi i oštri za dvoje koji su tako bliski kao mi. Neke si ti stvorio da

bi obezbedio što više prilika da se vratiš u novo koje toliko želiš....

Mi smo nesumnjivo otišli dalje nego što si ti imao

nameru da ideš. Zaustavili smo se mnogo dalje od onoga što sam

ja videla kao naše logične i divne korake. Videla sam da je period

razvoja kod tebe zaustavljen, i poverovala da nikada nećemo otići

dalje od sporadičnih pokušaja da bez obzira na sve naše potencijale

za učenje, sve neverovatne sličnosti naših interesovanja, bez obzira

koliko je još godina pred nama – zato što nikada nećemo biti

neprekidno zajedno. I tako odrastanje koje toliko visoko oboje

vrednujemo i za koje znamo da je moguće, postaje nemoguće...

Kada si mi rekao da je nemoguće da otkažeš sastanak da bi

mi pomogao u trenutku krize, istina se obrušila na mene kao lavina.

Suočila sam se sa činjenicama najiskrenije što sam mogla i

shvatila sam da ne mogu ovako dalje, bez obzira koliko to želela;

ne mogu više da se savijam.

Nadam se da nećeš ovo shvatiti kao nepoštovanje dogovora,

već kao nastavak mnogih, mnogih rastanaka koje si započeo. Oboje

znamo da je nešto ovako moralo da se desi. Moram da priznam da

nisam uspela u pokušaju da te upoznam sa radostima voljenja...

U ovom kasnom trenutku, pada mi na pamet da bih mogla

da upotrebim i šahovsku metaforu. Šah je igra u kojoj svaka strana

ima svoj sopstveni cilj čak i kada on podrazumeva uključivanje

druge starne; srednji deo igre u kome se borba razvija i pojačava

i svaka strana gubi delove i deliće, a obe slabe; i kraj igre u kom

jedna strana zarobljava i parališe drugu.

Mislim da ti na život gledaš kao na partiju šaha; ja ga vidim

kao sonatu. I zbog ovih razlika, i kralj i kraljica su izgubljeni, a

pesma je ućutkana...

Lesli

(odlomak)Ričard Bah

U moje vreme nije bilo Kiki bombona sa raznim ukusima. Bile su Kiki bombone i tačka! Nikakvi ukusu. Doduše tekstura im je ista. Lepe se za zube i nepce, ali su opako slatke i odlične za žvakanje. Ovo je kao seks, Tita mi.Taman misliš “još samo ovaj put” i posle idem da spavam, al' šipak. Desi se još jednom i još jednom ( u oba slučaja me boli vilica ). E tako i sa ovim bombonama. Još samo žutu, pa zelenu pa crvenu i onda još jedan krug. Zarazne su.

Stajala sam na terasi dok mi obrazi i nos nisu utrnuli a onda sam ušla i zalepila se guzicom za radijator. Što je to dobro! Kakav antri stres. Hladno dupe na vreli radijator, a ovi greju kao da je besplatno. Mmmmmm. I like it. Kad je već počelo da me peče, onda sam upala u sado mazo varijantu ( još samo malo ).

Pošto je sve mrtvo, gledala sam film ( na poslu of kors ). A i ja umem da odaberem!

ogiogi -ruža iz vrta

Istres istres

Dragi Pedja,

neces verovati sta mi se sve isdesavalo ovde. Sinoc sam bas premotavala film, dok sam slusala pesmu koju smatram nasom i pokusavala da ti napisem nesto poetsko. Ali nisam uspela. Mislim da je to zbog toga sto si ti pre lik za neki roman, u stilu Dzeka Keruaka, nego za liriku. Zapravo, ono vece kad smo igrali uz Valerie, kad smo radili znas vec sta, mislim kad smo radili sve, tada sam vec smislila naslov knige o tebi - Red Panama. Mozda je nekada i napisem, ko zna. Za sada samo gotivim da smisljam nazive.

Prvo i najvaznije - bila sam uhapsena. Uhapsena u Meksiku, haos. Potukla sam se sa I. Mislim, to nam je bio drugi put da potezemo za fizickim nasiljem, posto smo se prethodno verbalno isamarale, samo sto je ovoga puta bilo u gluvo doba, na sred ulice. Ali sve je proslo ok, ziveli korumpirani policajci koji ti ne traze ni dokumenta na uvid, ni aresu ni ime, vec samo pare. I malo pipkanja. Ali boze moj.

Drugo, malko sam naucila spanski. I malo salsu. Uh kakva je to igra. Brzi ritam, blizina drugog tela, nagli okreti, stisak oko struka, predvorje spavace sobe. Najvise volim da igram sa jednom Meksikankom. Mnogo je lepa, visoka i zgodna, za razliku od vecine njenih sunarodnica. Ima cvrste butine, i posto stalno nosi suknju mogu da ih osetim kako se njisu dok igramo. O da, ovo ti pisem jer znam da volis te lezbo fore. Mada je sve istina. Dok ovo kucam, ona igra u staklenoj basti, sa nekim ili sama, njoj je svejedno. Mislim da je zbog toga tako gotivim, mislim da je zbog toga tako dobra riba.

Trece, malo sam se zaljubiskala.
Ima plave oci i svelo smedju kosu. Nije tamni Arapin kao ti. A znas kako je snazan, moze da me podigne (za razliku od nekih) i to sa zapanjujucom lakocom. I lepo radi to sto treba da radi. Mada, zna se ko je tu nenadmasan. Ne mogu da te izbacim iz glave, a cudno je to. Ejmi Vajnhaus je kriva za sve. Ili mozda C?

Cetvrto, probala sam meksicku gandzu. Kakav trip. Ako bih poredila travu sa picem, ova je bila kao crno vino. Pusis, pusis i nista ne osecas, i onda te izneneda sastavi. Odjednom moras da prodjes kroz vrata, kroz komode, kroz zidove. Mesaju se culni utisci, zvuci se savijaju i skupljaju kao staklici kaleidoskopa, a sve boje i predmeti su zamuceni. I na kraju te Grkinja i Slovenka smestaju u taksi i vode do sobe, i ceo sledeci dan ne smes da izadjes od blama. A najsmesnije je sto ne smeju da motaju dzoint, vec duvaju iz neke male lule-prveska u obliku cipele. Haos.

Jednom sam uspela da ne jedem nista dva dana. Nisam imala ni prebijene pare, sve banke su bile zatvorene za vikend. Ali nahranio me je Dijego Rivera. Krcala su mi creva, ceo stomak mi se prevrtao kao prazan bubanj ves masine kada sam usla u Palacio Nacional. Ogromne stepenice sa obe strane, a iznad njih preko celog zida ispisana celokupna istorija meksika bez ijedna reci. Boje koje drece, skacu, tuku se i maze, koloritni sklop koji evropsko slikarstvo do tada nije videlo prica pricu jednog naroda. I neosvareni san samog umetnika o komunizmu koji ce osloboditi radnicku klasu. Umesto potpisa. I kako neko da se ne zaljubi sad.

Eto i on je bio debeo crn i ruzan. Ali znao je da slika. I mnogo vise od toga, prica se.

Nedostajes mi mnogo. Zbog tebe C. i moje mame zelim da se vratim. Inace bih ostala ovde. Uzela bih jedan mali stancic u Kojoakanu, to je poslednja stanica plave linije, blizu plave kuce Fride Kalo, prodavala bih voce na pijaci, ili sladoled ili knjige. Ili bih samo bila lepa rubia, posto je ovde plavusa svetsko cudo, mozda bih malo pisala i bilo bi mi cakum pakum.

A onda bih prosla ulicom, i cula radiohead (koji inace ovde neprestano pustaju, nisam li baksuz) i sta onda? I sta onda?

Nemam pojma. Uh kad bih znala sta sad radis. Ako jebes neku ribu nek ti sluzi na cast. Ali kapiram da ne, ipak je kod vas osam ujurtu. U svakom slucaju, dolazim uskoro. Dolazim po tebe i vodim te sa sobom.

$%/#$%"$/&($&%#%$#"!%#!

Crtice

Pili smo vino i slušali no name jazz na no name radiju. Napolju je padao sneg i sve je izgledalo kao slika uhvaćena u nekoj sasvim drugoj, nepoznatoj dimenziji. Pokazivao mi je knjige sedeći pored police, vadeći jednu po jednu. Svaka je imala svoju priču. Moja loša navika da čitam tuđe knjige, od sredine i malo na kraju, pa uvod, zaptivale su njegove reči na samom ulazu u moj audio svet. Bio je nema slika. Mrdao je punim usnama i treptao. Onom rukom na kojoj je imao debeli, srebrni prsten, dugim, dugim prstim, nešto je objašnjavao. Da, razumela sam ga i kad ga nisam čula.

Tačno je 23h. Ona me grli malim ručicama, i pospano mi spušta glavu na mesto između vrata i ramena. Vlaži moju kožu svojim dahom i tiho ponavlja „mama“. Vodim je u toalet, obavljamo osnovnu potrebu pišanja, peremo ruke i ponavljamo isti proces. To malo telo u mojim rukama je moje biće. Deo mene. Moja krv. Ljubim je u premekani obraz, spuštam je u krevetić i pokrivam je.

Danas nisam želela da se probudim. Otišla sam na počinak s teškim mislima. Setila sam se nekih davnih vremena, a onda sam se bavila matematikom. Oduzimala sam i sabirala. Bilans je bio jednačina sa mnogo nepoznatih. Probudila sam se na zvonjavu komšijinog mobilnog telefona, mnogo pre planiranog vremena za buđenje. Ogrnula sam se debelim bade -mantilom, otišla sam na terasu i vrisnula sve nepoznate iz sinoćne jednačine.

Sreća je izvikano stanje zadovoljstva koje traje kratko kao cigareta, kafa, orgazam. Postoji u raznim oblicima. Nalazi se u očima nepoznatih i dlanovima poznatih.

RED

Odvozili su me mjesecima kolima hitne pomoći iz škole. Gušila sam se i povraćala. Ugurali bi mi u injekciju i problem bi bio riješen. Nekada nisam mogla hodati potpuno izdrogirana i tupa. Sušila su mi se usta toliko da sam imala kraste koje su bile gnojne i krvave. Mjesecima su se svakog tjedna vozili samnom onom smrdljivom autobusu do psihijatra koji je bilo izdrogiran više nego ja. Mislim da je umro nakon nekoliko godina.

Ja još uvijek živim. Nekada drhtim kao prut. Nekada suspregnem mučninu. Ali kunem se mogu osjetiti njegove ruke kako se penju po mojim bijelim čarapama, skidaju mi gaćice i diraju me tamo gdje nitko nije. Valjda sam svaki put dobro upamtila. Tada povratim. Bude nakon toga dobro, prazno i tupo.

Mogu i voljeti ponekad. Ne volim kada netko viče, ne volim ni agresivne filmove. Bojim se bliskosti. Tek sam s 18 godina imala prvo iskustvo. Gorak okus. Plakala sam. On nije shvaćao zbog čega. Malo krvi između mojih nogu blago je obrisao. Meni se gadilo. Željela sam mu darovati svoje tijelo. To je sve što sam imala. Nije išlo. Nisam imala snage priznati mu. Kasnije me ostavio. Rekao je : «Ne mogu protiv tog mraka u tebi. Ponekad mi se čini da si mrtva.» Bio je dobar dečko. Umorio se. Mislim da je oženjen i ima djecu.

Nekada poželim onaj starački vrat zadaviti rukama. Sada je bolestan. Kažu da umire od raka.

Krmenadle u sosu od pečuraka

Krompir sa ruzmarinom

Buba

Buba je žena srednjih godina, kratke, ondulirane, vrlo crvene kose, prošarane blajhanim pramenovima. Izrazito zelenih očiju, buckastih, vrlo, vrlo buckastih obraza. Nije mnogo visoka, ali je vrlo široka, onako bačvanski. Kockaste, isturene guzice i malih sisa. Obično dolazi ujutru po ovo ili ono. Direktno iz kreveta. Još miriše na posteljinu, očiju blago krmeljivih. Usne su joj oivičene pljuvačkom slatkog sna, ali, Bubi niko i ništa ne može stati na put.

Buba ima dečka, građevinca. Sama ga tako zove. Ima i sina, velikog momka koji završava fakultet i živi sam. Ona mu je kupila stan. Kupila je i sebi. Puno radi. Ne voli da kuva, hranu naručuje ili kupuje u domaćem izdanju „drive trough" restorana. Buba, iz nekog potpuno nepoznatog razloga voli da mi priča o svom životu. Svaki put se desi nešto novo, zanimljivo. Buba uvek nosi one starinske suknje na faltne, koje pucaju po šavovima i džemperiće sa tigrastim printom ( ili nekim drugim ). Ono što me najviše, u stvari, fascinira na njoj, su njene jako lepe oči i tona zlatnog prstenja sa osušenim testom. Ima šiljate nokte, vrlo. Liže prste kad okreće stranice, moje stranice, a ja joj uvek ponudim ono jastuče sa vlažnim sunđerčićem. Izjavila je da neće taj sunđer pun bakterija, radije liže prst. I liže ga. I liže.

Buba je žena građevinarskih snova. Ne priznaje da voli Grand paradu, ali znam da voli, jer vrišti iz nje, iz njenog telefona koji zvoni na neke Grand poskočice. Netačna je. Uvek kasni, za šta uvek ima i dobar razlog: uspavala se. Na Bubi se uvek vide tragovi neskinute šminke, jedan joj je zub sivkast. Predpostavljam da je tamo umrtvljen živac.

Buba ima debele resice na ušima. Tamo se fokusiram kad mi priča o svom seksualnom životu, jer ja volim seks, ali nerado slušamo o njemu. Ne želim da mi se slike Bubinog seksualnog života mešaju sa fantazijama u najboljim „evo sa'će orgazam" momentima. Ne smem to sebi da radim, jer ne želim da posećujem psihoterapeute, ne zato što to nije dobro, nego neću stići.

Jutros je Buba svratila kod kolegenice. Dugo sam čekala njen poziv. Morala je da sasluša sve Bubine priče. I jeste. I nazvala me i rekla:"Ja više ne želim da se seksam, bar nekih mesec dana. Ne mogu. Sanjaću ovu ženu!"

Hladno bez snega

Hladno mi je i od toga pravim čitavu filozofiju, jer, kad mi je hladno, a kod kuće sam, onda sedim sklupčana na krevetu i kuckam u nemogućoj pozi. Razmišljam. Gledam u svoje prste. Vrtim pramen kose na temenu koji polako izumire pod mojom rukom. Gledam kišu kako pada. Pitam se: kome je tako glupom palo na pamet da sve zgrade oboji u žuto? Čitav kvart sa žućkastim zgradama i crvenim krovovima a odmah preko puta: čitav kvart sa zelenim zgradama. Tu sam ja. U zelenom.

Kad mi je hladno, želim ( oh kako to želim ) da se ušuškam. Negde. Nekako. Meko. Toplo. Preko potrebno. Neophodno. Želim da isključim vreme i da sve traje tako dugo. Bajkovito. U momentima kao što je ovaj, želim da mi se sve što želim desi odjednom: da mi je knjiga odštampana i u prodaji, da mi dete ima petnaest godina i da mi James Spader masira tabane dok maštam o tome.

Tražim samo da se ugrejem! Vratite mi cirkualiciju. Vratite mi godine. Živce. Nokte. Zanoktice. Zategnutu kožu. Perky tits. Sve to. Odjednom.

****

O Božice, molim te za još ovakvih popodneva. Ako već pada kiša, besomučna i hladna, onda daj, o draga moja, da ostane ovako mirno, svako mračno, do kraja sedmice - popodne.

Ako želiš, možeš slobodno da me koristiš za neki duboki uzdah ili vlagu nečijeg poljupca. Biraj. Danas sam raspoložena da se dam na žrtvu dok mi popodne treperi kao paučina u uglu sobe.

Smesti me u međunožje čovečuljka životnog, pusti me da se topim po njemu kao mlečni sladoled po staklu. Predstavi me.

Pogačice sa sirom

Mozak o'klin, kako to dobro zvuči

Ponosna sam vlasnica daljinskog upravljača. Tako se opuštam posle napornog dana na poslu. Tako pokušam da se isključim i sebi pripremim blanko mozak, inače, od spavanja će mi ostati samo prevratanje po krevetu. Dobar osećaj. Međutim, mozak i ja nekad ne sarađujemo, prosto ne prihvata moje naredbe. On ( ona ) i dalje radi.

Opuštanje tako počinje što izaberem dve serije ili dva filma koje istovremeno pratim. Komada dva zbog reklama. Na svim kanalima reklame traju večnost. Elem, sinoć, budući ponedeljak, u vreme mog opuštanja nije bilo filmova, ali je bilo serija. Izabrala sam „Očajne domaćice“ na RTS-u 2 ( reprizirane po 209787897 puta ) i „Grey’s anatomy“ na Fox life-u. Silom prilika, duže sam se zadržala na medicinskoj seriji.

Udobno zavaljena, ispruženih nogu, pratim „ozbiljnu“ radnju. U kadar ulazi neki mlađahni doktor koji neodoljivo podseća na... na... na... jednog dosadnog klijenta. O klijentu ne želim da razmišljam, međutim, doktor se prečesto pojavljuje u kadrova, da ga mozak, isterorirsan prisustvom tog klijenta, ne zameti.

Oči su mu toliko blizu da me svaki njegov pogled malko uplaši. Deluje strogo zbog toga, a u stvari je... spineless. Komlitli. Kad pokušava da dobije nešto preko reda, obavezno naglasi kako voli žene sa kratkom kosom. Like I care. Ja ne volim. Taj isti klijent, dok i ako čeka kad dođe kod nas, seče nokte grickalickom. Ubeđen je da ima super – hiper smisao za humor, ali, samo se on smeje svojim „šalama“, koje su brutalno glupe. Kad sam baš, baš ali baaaaš raspoložena, nasmejem se i ja. On sačeka da završim smejanje, pa nastavi da se smeje. Vrhunac nečeg, meni nepoznatog. Možda neka nova vrsta egoizma. Najbolje su mu fore o homesksualcima. Do sada je pola grada proglasio homoseksualnim. To ga jako veseli, latentni jedan. Jednom sam ga prilikom pitala da li ima decu, rekao je da nema i pitao zašto? Rekla sam mu da pazi šta priča, jer nikad ne zna kakvog će seksualnog opredeljenja biti njegova deca. Prvo je bio blago prestravljen a onda je pokušao da me ubedi da je sve do vospitanja!!! Mene da ubedi u tako nešto? Rekao je da svom sinu nikad neće dati da probuši uvo, ide na balet ili pusti kosu ( i tako će ga sačuvati od te „pošasti“). Samo fudbal. To je sport za muškarce for Božica’s sake!

Uglavnom, taj ogavni seljo mi se muvao po seriji. Onda sam otišla na počinak i čitala. Tamo ga nije bilo. Nije bilo ni one žemske sa jako narumenjenim obrazima, ni one što uvek smrducka na crni luk. Nikog. Samo ja i ja. Ja i moj Halter ego. Jupi.

Most Preko Večnosti

!