...ovaj bas sada, bas ovde, bas ovako.
Pretvoren u jednu zelju, pretocenu u jednu rec, toliko puta istakanu i pretakanu iz fonta u font, iz misli u misao, iz daha u uzdah. Gledam kroz prozor. Zvezdano je nebo. Ulicna svetiljka ne radi, pa pogled puca na vedru tminu prosaranu sjajnim zvezdama, koje su podjednako daleko kao i ti.
Volela bih da te imam u ruci sada, da setamo kroz park i cutimo. Ja ne znam da cutim. Pricali bi. Pricao bi mi.
Samo tako mogu cutati, ako te slusam kako mi svojim vrelim dahom pricas pricu kroz koju se ja provlacim kao zlatna nit kroz sav na rubu princezine vencanice. Tek te povremeno pogledam, dopustim da nam se sudare pogledi, da me probodes modrom neznoscu koja zapecice me iznutra i razbuktati vatru koja tinja jos od onog dana, kada sam se prvi put vratila posle nestanka.
I ostala.
Pa ponovo otisla na sigurnu udaljenost.
Ne Izdrzala. Vratila se.
Da sedim tu kod tebe u dusi, tako iznurenoj, a ipak mekanoj poput maslacka koji salje pisma sirom sveta i prenosi poljupce na najudaljenija mesta na kugli zemaljskoj.
Volela bih da sam ona cudna biljka koju zovu "maca", tako lagana i nezna da me prevlacis po sebi i uzivas u laganosti moga postojanja bas u tom trenutku, bas na tom mestu i tako sebicno, bas za tebe.

Mogla bih ti pisati jos i jos i jos, ali necu.
Grejes mi ruku u dzepu...istopices me svojojm ljubavlju...
...i posle, sta cu?