...isti osecaj slabosti koji penje se uz kicmu.
Isti osecaj nemoci koji prozima vrat.
Isti osecaj zelje, koja biva sve veca sa svakim odlozenim susretom.
Isti krevet u kome se sklupcam i prepustim se hiljaditom zamisljenjom suretu Vatre i Leda, mnogima nezamislivog, po led, naravno, pogubnog.
Spustenim kapcima pocinje projekcija u glavi, scenarija uvek novog i sa puno iznenadjenja i preokretanja radnje, smenjivanja smeha i suza, suzdrzavanje jecaja zbog ocekivanog kraja.
Zavesa se spusta, a njegov obraz naslonjen na moj dlan, mirno odmara, dok oci polusklopljene analiziraju stepen zelje u mojim ocima.
Ta zamisljanja su moja oaza mira.
Ta preslikavanja objekta iz viseg reda u nizi red, me smiruju i dovode u balans emocije koje besno divljaju zbog nemoci da se pokrenem i izadjem iz caure, da se otkrijem i dam vatreno toplim rukama usplamtelim od zelje.
Za Ledom.
Za malo hladnog traga po telu koji polako ce se otopiti i hidrirati kožu.
I usne.
A onda nestati...

S ljubavlju,

- Led -