Da bismo mogli adekvatno funkcionisati, potrebno je znati usmeravati svoje emocije. Što više emocionalnog tereta držimo u sebi, to je veća mogućnost da ćemo pre eksplodirati. Kad dođe do trenutka eksplozije mnogi od nas smatraju da je do toga došlo zbog spoljnih okolnosti. Međutim, pravi uzrok leži u nama, u našoj sopstvenoj emotivnoj bombi.
Kad nismo svesni šta nosimo u sebi tj. kakve emocije u nama prevladavaju, uvek će nam se ono što nam se događa činiti kao slučajnost i nešto što nema veze s nama. Dokle god se pravimo slepi na naše emotivno stanje, dotle će se ono postepeno pogoršavati. Mnoge bolesti kojima smo podložni svoj uzrok imaju u našem emotivnom stanju. Upravo na takav način telo nam ukazuje na neravnotežu koja se nalazi u nama.
Osim putem bolesti, svoju emotivnu neravnotežu iskazujemo putem depresije, konstantnog žaljenja, kroz plakanje, kritikovanje, odbacivanje ili putem ljutnje, agresivnosti i nasilja. Telo je vrlo inteligentni mehanizam koji, ako nismo svesni neravnoteže koju nosimo u sebi, pokušava naći najbolje načine da nam ukaže na nju. Pritisak se na neki način mora ispoljiti, a telo zna pronaći najbolji ventil za to.
Česti razlog zašto nismo svesni emotivnog pritiska kojeg nosimo je zato što ne želimo da osetimo bol. Iz tog razloga i potiskujemo sve što u nama hukti. Mnogima od nas je mnogo lakše prebaciti fokus na neke druge stvari kako se ne bismo suočili s istinom, s našom pravom realnošću. Ponekad smo i svesni šta se u nama događa, ali činimo istu stvar kao da i nismo svesni samo da ne bismo patili.
Da bismo se zadržali naboj emocija u prostoru koji se nalazi u nama, potrebni su nam mehanizmi koji će nas u tom prostoru i zadržati. Takvih mehanizama je mnogo. Neki od nas beže od sebe tako što previše jedu, previše konzumiraju alkohol i cigarete ili čak i droge.
Najbolji način ne suočavanja s emotivnim pritiskom tj. sa samim sobom jeste da pobegnemo od sebe. U svetu ljudi beže od sebe na bezbroj načina, ali svima je osnova ista – prebaciti fokus na nešto drugo, na nešto izvan nas. Kad nam je um zaokupiran drugim stvarima, nemamo vremena razmišljati o sebi. I tada je sve jednostavno. Narocito ako je taj fokus takav da nam daje privid da nesto korisno radimo.
Da bismo mogli osloboditi impulse koje imamo u sebi, one koji nam ne donose nikakvu dobrobit, potrebno je hrabrosti i snage. Nije jednostavno pogledati sebi u oči i videti istinu koja se tamo krije. Mnogi zbog toga upravo to i ne čine. Svi smo mi sami sebi savršeni i najbolji, ali pitaJmo nekoga sa strane šta misli o tome, pa ćemo se iznenaditi. Svaka transformacija u životu, svaki pomak prema kvalitetu vodi preko katarze kroz koju moramo proći, a do katarze dolazimo kroz emocionalnu transformaciju.
Za početak najbolji način koji nam može poslužiti u osveštavanju onoga što se uopšte nalazi u nama, jeste da svakodnevno odvojimo minimalno 20 minuta za sebe. U tom periodu trebali bismo biti okrenuti prema sebi, tacnije, treba istraživati sve ono što se krije ispod naše površine. Ono što u ovom procesu možemo videti može nas iznenaditi i na pozitivan i na negativan način. Istina o nama samima je najteža istina koju ikada možemo primiti.
Kad odlučimo početi sa suočavanjem sa svojim emotivnim nabojem, potrebno je paziti da ne preteramo. Sadržaj koji istražujemo taložio se u nama godinama, pa ako odjednom pokrenemo lavinu emocija to može ostaviti nepoželjne posledice i za nas i za okolinu. Zato je potrebno ići korak po korak. Znaćemo kad je dosta jer osetićemo koliki deo možemo izdržati. Nigde nam se ne žuri. Bitno je samo započeti emocionalnu transformaciju.
Budući da smo vrlo vešti u odbrambenim mehanizmima, potrebno je napomenuti koji mehanizmi još postoje, jer nam oni mogu biti vodilja do naših emocija:
- pušenje cigareta jedne za drugom
- laganje
- intelektualiziranje
- gledanje filmova
- neprestano čitanje knjiga
- ne ostavljanje vremena za sebe
- maštanje
- radoholija
- ćutnja
- preterana potreba za snom…
Lista je velika i raznovrsna koliko su veliki i raznovrsni naši potisnuti emotivni sadržaji.
Ono što je svakom od navedenih i ne navedenih mehanizama zajedničko je to da nas udaljavaju od nas samih, da čine beg od realnosti. Taj beg se ogleda u preterivanju. Sve činimo previše i preterano te u ničemu od toga nismo uravnoteženi. Kako otkriti svoje mehanizme? Pa tako da pogledamo u čemu preterujemo, šta činimo više nego što je potrebno. Sve što nam odvlači pažnju od nas samih možemo odmah povezati s tim da nešto nije u redu, da od nečega bežimo te da nešto izbegavamo.
S obzirom da velika većina nas živi sa velikim emotivnim nabojem u sebi, pitanje je koliko kvalitetan život možemo imati? Odgovor ne može nikako biti zadovoljavajući. Budući da su emocije pokretači i motivatori u životu, naše životno blagostanje je u ovakvoj situaciji jako ugroženo. Zašto? Zato što, kako možemo biti sretni u životu ako smo kao kipuća voda koja se svakog trena može preliti preko rubova posude u kojoj vri? Nikako.
Problem većine je što očekuje trenutke kad će im se život poboljšati sam od sebe. Takodje je problem, sto svi ocekuju da promena bude trenutna i odmah vidljiva. Ali realnost pokazuje da se za kvalitetan način življenja treba potruditi, da on ne dolazi sam od sebe i ne odmah. Ispunjen život dolazi iz emocija entuzijazma i zadovoljstva, a ako smo emotivna bomba koja samo što ne eksplodira teško da ćemo iskusiti te emocije. Ako smo emotivna bomba, tada iskušavamo samo frustraciju, ne uživamo u životu niti smo s njim motivisani.
Život je prekratak da ga živimo neispunjeno ili da čekamo trenutak ispunjenja. Zato treba preuzeti stvar u svoje ruke.
«Uživaj u poziciji u kojoj si sada jer kad dođeš u poziciju gde želiš biti opet ćeš biti gde si i sada.»
Objavio
melem u 23:22 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (14) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (14) | Pošalji komentar
))))))) Ajde samo opusteno 