Odgađanje nije jednostavan obrazac već vrlo složena mešavina emocija, misli, stavova, uverenja i niza drugih činioca kojih nismo svesni. Uzroci i oblici ostavljanja po strani važnih ali neugodnih zadataka variraju od osobe do osobe, od zadatka do zadatka za istu osobu, ali posledice su uvek iste: stres, neorganizovanost i neuspeh.
Proces odgađanja je obično ovakav:
1) čovek želi učiniti nešto što drugi ili/i on sam visoko vrednuje;
2) odgađa razmišljajući o stvarnim ili izmišljenim prednostima tog
odgađanja, da bi zaključio da će početi sutra (ili kad već) jer će
imati više vremena ili iz nekog drugog razloga;
3) i dalje odgađa, ali sad počinje sam sebe kritikovati ("Trebao sam
početi ranije.") ili se opravdavati ("Zaista nisam mogao ostaviti
neraščišćenu garažu, već je postalo neizdrživo u njoj."). Često se
uverava da ima druge obaveze koje nikako ne mogu čekati;
4) odgađa i dalje, sve do trenutka kada posao konačno mora biti
uradjen, a onda ga uradi u žurbi ("Samo neka je napravljeno!")
ili ga ne napravi uopšte ("Ne mogu ja to!");
5) okrivljuje se i obećava sam sebi da više nikad neće odgađati, ili
umanjuje važnost posla;
6) ponavlja proces gotovo odmah na drugom zadatku.
Premda je najpametnije neugodne zadatke obaviti što pre, dok još ima dovoljno vremena da se zadatak obavi kako treba i da se nakon toga opustimo, većina produžava agoniju. Odgađanje se najbolje može razumjeti ako identifikujemo emocije povezane s njim. Jer je i odgađanje još jedan od načina da prikrijemo emocionalne reakcije. U ovom slučaju te su emocije najčešće strah od uspeha ili neuspeha (uključujući paniku kad postavljamo nerealne ciljeve), bes (uključujući pobunu protiv kontrole), ali mogu biti i mnoge druge emocije. Zato ljudi skloni odgađanju imaju dva zadatka: 1) prepoznati oblike odgađanja kod sebe i 2) pronaći rešenja za specifične emocionalne reakcije.
U osnovi postoje dva tipa ljudi koji odgađaju: napeti i opušteni tip. Napeti tip često oseća pritisak u želji da uspe i strah od neuspeha. Opušteni tip često ima negativan stav prema poslu i glumi kako mu je sve to nebitno. Ovaj se tip temelji na nećkanju, nastojeći izbeći što je moguće više stresa omalovažavajući zadatke i usmeravajući se na zabavu. Ako mu odrambeni mehanizmi dobro rade, može nakratko izgledati da ima srećan život. Napeti tip je stalno pod pritiskom, nerealnog odnosa prema vremenu, nesiguran prema ciljevima, nezadovoljan dostignućima, neodlučan, okrivljuje druge ljude ili okolnosti za neuspeh, nedostaje mu samopouzdanja, a često je i perfekcionista.
Ispod svega ovoga leži strah od neuspeha i nesposobnosti, zatim osećaj nedoraslosti zadatku. Ovaj tip misli da mu vrednost zavisi o obavljenom poslu, što se odražava na njegov stepen sposobnosti.
Čest je i strah od uspeha. U prvi mah može izgledati apsurdno – zašto bi se čovek bojao uspeha? Razlog je u onome što uspeh povlači za sobom, a to je odgovornost. Mnogo je lakše odgađati i živeti s filosofijom „Hoću jednog dana”. No češći je strah od neuspeha. Ako je čovek samokritičan i oseća se inferiorno, izbegava mnogo toga, a naročito takmičarske zadatke. Ne pokušavati je oblik neuspeha, ali mnogo bezbolniji od neuspeha nakon pokušaja. Ako su postavljeni vrlo visoki ili nerealni ciljevi, kao što to čine perfekcionisti, vrlo je verojatan osećaj nemoći.
Stoga perfekcionisti često imaju vrlo nisko mišljenje o vlastitim sposobnostima. Ako se čovek užasava toga što će otkriti o vlastitim sposobnostima i što će drugi otkriti o njima, čini mu se daleko lakše izbeći sve to i jednostavno biti prosečan. Takav tip veliku važnost pridaje mišljenju drugih ljudi i ojećaju prihvaćenosti od njih. Međutim, niko nije savršen pa i on mora pre ili kasnije pogrešiti uprkos svim odgađanjima i izbegavanjima, što će dovesti do toga da se oseća užasno i očekuje teške i dosadne zadatke koje će i ubuduće izbegavati. U ovom slučaju potrebno je najviše raditi na samopouzdanju.
Neki odgađaju da bi postigli kontrolu ili da bi se oduprli tuđoj kontroli. Takvo se odgađanje temelji na ljutnji (često prema roditeljima, učiteljima i šefovima). Pasivna agresivnost je vrlo snažan izraz negodovanja. Čoveku se može činiti da je „svoj čovjek” ako odbija nešto učiniti ili čini suprotno od onoga što traži izvor kontrole, a ustvari taj izvor na taj način i upravlja njime – daleko je to od slobode!
Jedan od tipova odgađanja usmeren je na održavanje određenog odnosa. Ako bi čovek prevladao odgađanja i postao nezavisniji, uspešniji, odlučniji i samopouzdaniji, to bi ga lišilo zavisničkog odnosa prema nekom. U osnovi, odgađanja uzrokuju strahovi; u mnoštvu različitosti, svi se bojimo suočavanja sa stvarnošću i životnim izazovima. No, možemo se dvoumiti ili se suočiti s njima. A odgađanje je beg.
Postoji i mogućnost da čovek nikad nije naučio organizovati svoje vreme ili je bio nagrađivan za odgađanja ako mu je neko dopuštao da izbegava svoje obaveze ili ih pak obavljao umesto njega. Ovo se može proveriti i promeniti stvaranjem liste zadataka, dnevnih, nedeljnih i mesečnih planova, zatim sistemom samonagrađivanja za obavljene zadatke. Ako to ne pomaže, uzroci su puno dublji.
Odgađanje je dobro naučeni obrazac; odvija se poprilično nesvesno. Kad odgađamo, brzo prebacimo pažnju sa zadatka koji treba da obavimo na tako automatski i gladak način da se osećamo sasvim dobro izbegavajući posao, sve dok ne prođe neko vreme. To je nećkanje.
Jedino rešenje je suočavanje sa stvarnošću. Iz trenutka u trenutak trebamo pratiti šta se događa i prestati se zavaravati. Moramo preuzeti odgovornost za svoj život. Ne sutra, ne večeras, već UPRAVO SADA.
Objavio
melem u 08:46 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar