Tajne tinejdžerskog mozga

Piše: Jadranka Žiliæ Džeba, dr. med., spec. psihijatrije - psihoterapeut, grupni analitièar,    Dom zdravlja Zagreb - Centar

Može li preplavljenost hormonima i niz strukturalnih promjena u mozgu objasniti ponašanje koje èini adolescenciju tako uzbudljivom i tako oèajnièkom? Zbog ubrzanoga tjelesnoga i intelektualnog razvoja koji su, meðu ostalim, posljedica promijenjenih životnih uvjeta u suvremenoj civilizaciji, smatra se da pubertet i adolescencija poèinju sve ranije. U svakodnevnom govoru èesto nailazimo na neke nejasnoæe vezane uz pojam adolescencije i puberteta, koji naizgled oznaèavaju iste razvojne pojave, ali izmeðu njih ipak postoji bitna razlika.

Pod pojmom puberteta podrazumijeva se naziv koji oznaèava biološke (anatomske i fiziološke) promjene koje se pojavljuju na poèetku drugog desetljeæa ljudskog života i završava punom spolnom zrelošæu i sposobnošæu razmnožavanja. Dobni poèetak i trajanje variraju od osobe do osobe, što ovisi o brojnim èimbenicima (genetskim predispozicijama, socioekonomskim uvjetima, naèinom prehrane, klimatskom podruèju). Kronološka dob poèetka i trajanja puberteta mijenja se od osobe do osobe, ali slijed fenomena kod svih je isti i može se podijeliti u tri faze:

• prepubertet koji karakterizira ubrzan rast i pojava sekundarnih spolnih karakteristika
• pubertet u užem smislu koji karakterizira pojava menarhe (prve menstruacije) kod djevojèica i prve ejakulacije kod djeèaka
• poslijepubertet, èiji je završetak teško odrediti, a njegova su obilježja zastoj u rastu, dok se fiziološko sazrijevanje spolnih organa nastavlja; puna seksualna zrelost i sposobnost za oplodnju završno je stanje ove faze.

Pubertet je vrijeme kada se tjelesne promjene zbivaju velikom brzinom. Ova brzina promjene uzrokuje snažan psihièki nemir. Pubertetske promjene pokreæu velike promjene liènosti. U tom razdoblju testira se koliko je dijete sposobno zadržati svoje osjeæaje pri èemu velika individualna razlika potièe od jaèine hormonskih promjena te socijalnih i obiteljskih pritisaka.

Adolescenciju dakle obilježavaju psihièke promjene koje prate tjelesni razvoj u razdoblju puberteta. Adolescencija zapoèinje s poèetkom puberteta, a završava formiranjem identiteta. I ovo razdoblje, kao i pubertet, možemo podijeliti u tri faze:

1. preadolescencija je èesto karakterizirana drskim, buènim ponašanjem i prkosnim suprotstavljanjem pa se zato èesto naziva i fazom opozicije
2. adolescencija u užem smislu obilježena je traženjem neovisnosti u svim podruèjima
3. poslijeadolescencija je vrijeme kada adolescent ulazi u svijet odraslih, poèinje bolje prihvaæati uloge odraslih, formira svoj spolni i profesionalni identitet.
   

Adolescencija je jedinstveno razdoblje u ljudskom životu kada mlada osoba jednu životnu etapu (djetinjstvo) zamjenjuje drugom (odraslom dobi). Adolescent se susreæe s nizom poteškoæa koje svladava da bi se ostvario kao jedinstvena liènost. U svakom adolescentu kao da postoje dvije osobe: potisnuto dijete i izranjajuæa odrasla osoba.

Dr. Jay Giedd, direktor za istraživanja o mozgu na odjelu djeèje psihijatrije pri Državnom institutu za mentalno zdravlje amerièke države Utah nastoji otkriti kako se mozak razvija od djetinjstva preko adolescencije do rane odrasle dobi. Gieddovo istraživanje pokazalo je ono što vaki roditelj jednog tinejdžera zna: mozak adolescenta ne samo što nije ni blizu zrelosti, veæ i siva i bijela masa prolaze kroz velike strukturalne promjene dugo nakon puberteta. Istraživanja razvoja mozga magnetskom rezonancijom pokušavaju objasniti kako novootkrivene fiziološke promjene mogu objasniti adolescentska ponašanja koja roditelji tako dobro poznaju: emotivne izljeve, nepromišljeno preuzimanje rizika, kršenje pravila, istraživanja neobuzdanog seksa, droga...

Sve više se ponašanje za koje su se nekad krivili "podivljali hormoni" percipira kao posljedica dva èimbenika: višak hormona da, ali i pomanjkanje kognitivnih kontrola potrebnih za zrelo ponašanje.

Razvoj mozga teèe u etapama, uglavnom od stražnje strane prema naprijed. Dio mozga koji je posljednji sveden na svoju odraslu dimenziju je prefrontalni korteks koji upravlja izvršnim funkcijama kao što je planiranje, uspostavljanje prioriteta, organiziranje misli, kontrola impulsa, vaganje posljedica svojih postupaka. Drugim rijeèima posljednje podruèje mozga koje odrasta je dio koji nam omoguæuje odluèiti: najprije æu napisati zadaæu i iznijeti smeæe, a tek potom pozvat æu prijatelje.

Uzburkani hormoni

Hormoni su važan dio prièe o tinejdžerskom mozgu. Nova istraživanja nude dokaze i objašnjavaju kako adolescenti aktivno traže iskustva koja stvaraju intenzivne osjeæaje. Važno je shvatiti da postoji poseban utjecaj hormona na mozak koji pridonosi želji za avanturom, jakim osjetima i uzbuðenjima. To može dovesti tinejdžera u riskantne situacije, pogotovo jer se podruèja mozga koja koèe rizièno, impulzivno ponašanje još razvijaju.

Tinejdžerske "pogreške"

Pokus u kojem su tinejdžeri i odrasli prepoznavali emocje pokazane na fotografijama ljudskih lica pokazao je da se adolescenti, za razliku od odraslih, veoma oslanjaju na amigdalu / emocionalni centar mozga koji udomljuje strah i bijes / podruèje koje je povezano s emocijama i impulzivnim reakcijama. Djeca mlaða od 14 godina èesto èine pogreške tako što npr. zastrašen izraz lica percipiraju kao ljutit, zbunjen ili tužan. Mlaði adolescent èesto pokušava mišljenje zamijeniti djelovanjem, predominira projektivni naèin rješavanja mentalne patnje (karakteristièno je oslobaðanje neugodnih osjeæaja optužujuæi za to druge), a njegovo apstraktno simbolièko mišljenje tek je znatnije poèelo mijenjati konkretno mišljenje ranijih razdoblja.

Sam adolescent može biti sklon pokoravanju ili pobuni, što je naèin procesiranja mentalne boli, zbrkanosti i konflikta pobuðenih nastalim fizièkim promjenama. U adolescenata èešæe postoji sklonost izbacivanju mentalne boli, nego njezinu zadržavanju. To se temelji na negiranju razmišljanja, èime mlada osoba pokušava sprijeèiti ukljuèivanje u trenutaèno postojeæe osjeæaje radi izbjegavanja unutarnjeg sukoba. Sklonost dramatiziranju i pretjerivanju èesto je pokušaj prikrivanja osjetljivosti, osjeæaja straha i krivnje. Iza vidljivog šepirenja èesto se krije povrijeðenost, a nanošenje boli drugome traženje je oduška za vlastite povrijeðene osjeæaje.

Adolescentni nemir može se izbjegavati i pseudoodraslošæu s prividom mišljenja, a zbog samozaštite. Skloni su osamljenosti, osjeæaju vlastite zaglavljenosti, razlièitosti od drugih, pitaju se: "Tko sam to ja". Èeste promjene stila odijevanja, glazbe, osobito u ranim godinama adolescencije govore o istraživaèkoj neizvjesnosti - potrebi da privremeno budu netko drugi kako bi pronašli što im odgovara. U tom razdoblju dolazi do rascjepa izmeðu razlièitih dijelova selfa (vlastito Ja) - zbrkanost oko dobar - loš, odrastao - dijete, muško - žensko, ljubav - mržnja.

Rascjep je usmjeren i na ono što je adolescent ranije doživljavao kao sigurne granice života u obitelji. Stoga grupa vršnjaka dobiva veliku važnost u pogledu podržavanja, a simboliziraju i razlièite aspekte njihovih vlastitih liènosti, bilo željenih, bilo odbacivanih. Kada su ti razni aspekti smješteni u grupu, adolescent može ostati u doticaju s njima kao da na neki naèin pripadaju njemu, a da ga jako ne uznemiruju. Grupa može postati sigurno mjesto u kojoj se mogu zbiti razni dijelovi liènosti.

Razvojno napredovanje tijekom adolescencije može se karakterizirati od pokretanja sa stanja uma dominiranog sebiènim i narcistièkim interesima prema onom u kojem postoji istinska briga za osjeæaje i doživljaje drugih. Postizanje unutarnje sposobnosti za bliskost važno je postignuæe na kojem adolescenti rade cijelo vrijeme trajanja adolescencije. Jedna od glavnih zadaæa adolescencije jest odvajanje od roditelja i izgraðivanje identiteta.

Naš mozak nije potpuno formiran još dugo nakon adolescencije, a to može objasniti zašto su tinejdžeri tako èesto u kaosu i zašto tako uspješno izluðuju svoje roditelje.

Što roditelji mogu uèiniti ?

Dr. Giedd procjenjuje da je mozak zaista zreo u 25-toj godini života. Veæina roditelja svjesna je problema koje tinejdžeri imaju s donošenjem odluka i razumijevanjem posljedica svojih èinova. Roditelji bi mogli pomoæi adolescentima nositi se s onim što njihovom mozgu još nedostaje pomažuæi im u organizaciji vremena i donošenju teških odluka te primjenjujuæi roditeljske vrline: strpljivost i ljubav.

Prof. psihologije Laurence Steinberg u svojoj knjizi "Deset osnovnih naèela dobrog roditeljstva" nudi sljedeæe savjete roditeljima tinejdžera:

1. Vaši postupci imaju utjecaja

Mnogi roditelji pretpostavljaju da ne postoji više ništa što bi mogli uèiniti. To je pogrešno. Kvalitetno roditeljstvo i dalje pomaže tinejdžerima da se razvijaju na zdrav naèin, ne upadnu u probleme i da dobro funkcioniraju u školi.

2. Ne može im naštetiti vaše pokazivanje ljubavi

Nemojte se suzdržavati kada ih hvalite ili pokazujete ljubav zagrljajima. Ne postoji dokaz da adolescentima imalo štete roditelji koje se ne srame svoje ljubavi. Naravno sve dok ih ne postidite pred njihovim prijateljima.

3. Ostanite ukljuèeni

Mnogi roditelji koji su aktivno sudjelovali u životu svog djeteta dok je ono bilo malo, povlaèe se kada dijete postaje tinejdžer. To je pogreška. Jednako je važno sudjelovati i sada - možda èak i više. Upoznajte prijatelje svog djeteta. Provodite vrijeme zajedno.

4. Prilagodite svoje roditeljske strategije

Mnoge strategije roditeljstva koje su uspješne u jednoj fazi odrastanja djeteta više to nisu u sljedeæoj fazi razvoja.

5. Postavite granice

Najvažnija stvar koju djeca trebaju od roditelja je ljubav, ali odmah poslije toga dolazi struktura. Èak i tinejdžeri trebaju pravila i granice. Budite strogi, ali pravedni. Opuštajte postupno svoja pravila kako vaše dijete poèinje pokazivati veæu zrelost. A ako se on/a ne može nositi sa slobodom, pojaèajte kontrolu i pokušajte je ponovno oslabiti za nekoliko mjeseci

6. Njegujte neovisnost

Mnogi roditelji pogrešno poistovjeæuju potrebu za neovisnošæu koju pokazuje njihov tinejdžer s pobunjenièkim duhom, neposlušnošæu ili nepoštovanjem. Za adolescenta je zdravo boriti se za autonomiju. Dajte svojoj djeci psihološki prostor koji im treba kako bi bili samostalni i odolite porivu za upletanjem u njihove aktivnosti.

7. Objasnite svoje odluke

Roditelji imaju oèekivanja, ali kako bi ih vaš tinejdžer mogao ispuniti, vaša pravila i odluke moraju biti jasni i odgovarati situaciji. Kako vaše dijete postaje sve vještije u raspravljanju, više nije dovoljno dobro reæi: "Zato što Ja tako kažem."

• Muž treba da se potrudi da svoju ženu razveseli neoèekivanom pažnjom i nepredvidljivom nežnošæu;

• Pred drugima muž treba da govori samo u prilog svojoj ženi i bez kritikovanja, nipodaštavanja itd;

• Muž mora da razume ženino promjenljivo raspoloženje, nervozu, umor i klonulost i pomoæi joj da ih prebrodi;

• Muž mora da ženu ukljuèi potpuno u svoj život i barem polovinu svoga vremena mora posvetiti svojoj ženi;

• Muž mora da osluškuje srce i dusu svoje žene;

• Treba da joj pomogne da se oseæa slobodnom i da ne mora da polaže raèune o svakoj sitnici;

• Blaga reè zahvalnosti za žrtve koje ti èini iz ljubavi ili kad napravi neki lepi ugodjaj u porodici: skuva dobar ruèak, uredi stan, lepo se obuèe, brine o deci …;

• Uvek se ponašaj tako da je ona sigurna, da ništa nije važnije od nje i onoga što je važno za zajednièki život.

Iako je teško distancirati se od svojih želja, radujte se ako kod svoje djece primijetite njihova sopstvena, potpuno drugaèija interesovanja. To pokazuje da ste vaspitali jednog nezavisnog, samostalnog èovjeka

Piše: Zorica Miniæ, psiholog

Èesto æete sresti uèenike ili odrasle osobe koji izražavaju otpor, nepovjerenje, pa i neprijateljstvo prema svakom autoritetu (nastavniku, direktoru, šefu...). Podaci æe vam pokazati da je ta osoba u djetinjstvu imala negativna iskustva sa roditeljima kao nosiocima autoriteta, tako da se osjeæanja nesvjesno prenose na sve autoritete. Taj negativan prenos (a postoji i pozitivan) može se manifestovati i prema ostalim èlanovima kolektiva (razreda). Ljubomora na braæu i sestre prenosi se na druge èlanove kolektiva jer æe misliti da nastavnik više pažnje njima posveæuje. Ako je neka osoba bila razmažena, u centru pažnje u porodici - isti takav odnos oèekivaæe i u kolektivu. Buduæi da tu neurotiènu potrebu ne može zadovoljiti u zdravom kolektivu, ona æe reagovati agresivno, ili depresivno.

Neki roditelji smatraju da èine dobro pokušavajuæi da isplaniraju život djeteta do najsitnijih detalja, pa i igru i vrijeme odmora. Ne samo da tako kod djeteta guše stvaranje sopstvene inicijative, samostalnosti i odgovornosti koje su djetetu neophodne nego mu nameæu stil života koji uglavnom ne odgovara ni djeèijem temperamentu ni njegovim potrebama.

Roditelji bi željeli da to poslušno, potèinjeno, "model" dijete istovremeno bude snalažljivo, spontano, hrabro, da zna da se nametne.

Ovakvi autoritativni roditelji, koji previše zahtijevaju, na izvjestan naèin su nervozni roditelji. To što nameæu tako striktno odreðen naèin ponašanja, u stvari je želja da se izbjegnu brige, problemi, nerazumijevanje, sumnje i svakodnevne dileme svih - šta dozvoliti a šta zabraniti. Najèešæe "brižna" majka nametne "strogom" tati ulogu sudije umjesto prave oèinske uloge, i iz tog razlièitog pristupa vaspitanju raðaju se kasnije mnogi problemi.

Roditelji koji mnogo zahtijevaju èesto se sreæu, ali je vrlo rijetko da sebe smatraju takvima. Žale se na neposlušnost djeteta, na ljenost, na laži, na djeèiji otpor i "neæe ništa da radi", mada sami kažu: "Pa od njih se ništa ne zahtijeva". Smatraju da ne zahtijevaju ništa pretjerano zbog toga što najveæi broj svojih zahtjeva smatraju sasvim normalnim i uobièajenim. Ambicioznost se manifestuje u vidu pretjeranih zahtjeva - izrièito izvršavanje naredbi, želja, potpuna perfekcija, brzina, ponašanje koje ne odgovara moguænostima i dobi djeteta. Svo slobodno vrijeme biæe tako ispunjeno i isplanirano. Dijete ne može da se prepusti sebi, "da ljenèari i stièe loše navike, da se igra na ulici gdje ima mnogo loše djece, neæe praviti buku i tako ometati susjede". Sa svih strana postavljene su ograde koje mu ogranièavaju slobodu, samostalnost u organizovanju slobodnog vremena, igre i istraživanja.



Tipovi roditelja (skoro isto bi moglo da važi i za nastavnike):



- Prebrižni - mogu biti dobri saradnici, èešæe ih treba upoznavati sa primjerima rada i ponašanja vršnjaka njihovog djeteta da bi uvidjeli šta sve mogu djeca tog uzrasta;

- Prestrogi - mogu biti dobri saradnici, govoriti im podjednako i pozitivne i negativne rezultate djeteta;

- Preambiciozni - mogu biti dobri saradnici, predoèiti im da dijete koje ne može da ispuni njihove planove gubi vjeru u sebe, postaje bezvoljno;

- Prezaposleni - najteži za saradnju, jer nemaju vremena za dijete za koje tvrde da im je najvažnije;

- Demokratski tip - najbolji saradnici, prihvataju uspjeh i neuspjeh bez prigovaranja i okrivljavanja, razumiju razvojne probleme.



Posebno je opasno ako, svjesno ili nesvjesno, naumimo da dijete ostvari ono što nama nije pošlo za rukom. Ako neko želi da od svog sina ili æerke napravi fudbalsku zvijezdu ili primabalerinu, on æe 99% doživjeti neuspjeh, a u najgorem sluèaju uništiti djetinjstvo.



Reakcije na ocjenu



Mnogi roditelji doživljavaju neuspjeh djeteta kao svoju, liènu sramotu i ne shvataju da se njihovo dijete ne osjeæa nimalo sreæno zbog sopstvenog neuspjeha i da oèekuje njihovo razumijevanje. Dijete mora znati da su roditelji, uprkos lošim ocjenama, uvijek uz njega, da se u njih uvijek može pouzdati. Umjesto grdnji, prijekora i kazni, bolje je sa djetetom izvršiti analizu ocjena, sliènu onoj koju sportski timovi prave nakon gubitka bodova. Najprije se treba pozabaviti dobrim ocjenama, jer to uèvršæuje samopouzdanje i kod djeteta doprinosi opuštanju.

Ako dijete dobije lošu ocjenu iz nekog predmeta i saopšti je roditeljima, od njihove reakcije zavisi njegov buduæi stav prema istini i lažima. Ako ga kazne, ne treba se èuditi ukoliko ih sljedeæi put bude slagalo, pa se onda problemi množe poput snježne lavine.

U istraživanjima su uoèena tri naèina reagovanja roditelja na ocjene u knjižici, koja dijete guraju na još veæi neuspjeh u sljedeæoj školskog godini:

1. intenzivno uzbuðenje roditelja praæeno psovkama, prijetnjama i izricanjem kazni;

2. ravnodušnost i nezainteresovanost za ocjene i uspjeh, kao i omalovažavanje djeteta i njegovih sposobnosti;

3. nagraðivanje dobrih ocjena prema unaprijed dogovorenoj pogodbi.

Uèenici koji pokazuju trend poveæanja uspjeha u sljedeæim razredima, imaju roditelje koji dobre ocjene hvale i istièu kao lièni uspjeh djeteta, a kada je u pitanju slaba ocjena, bodre i nude pomoæ.

Djeca koja pridaju pretjerano veliki znaèaj uspjehu, npr. školskim ocjenama, najèešæe bivaju puna straha, anksioznosti, ne mogu se koncentrisati na gradivo, i postižu definitivno lošije rezultate od moguæih. Naroèito ih optereæuje oèekivanje roditelja, odnosno boje se da ne izgube ljubav, zaštitu i naklonost roditelja. Roditelji su najèešæe razoèarani lošom ocjenom, što kod djeteta dovodi do gubitka samopouzdanja i povlaèenja u sebe ili do agresije kao odbrane od svega ovoga. Èesto roditelji obeæavaju djetetu nagradu ako donese dobru ocjenu iz škole, ne sluteæi da time kod djeteta izazivaju strah da obeæanu nagradu ne izgubi. Strah može nastati kada roditelji neopravdano oèekuju od svog djeteta uspjeh koji ono ne može da ostvari s obzirom na svoje sposobnosti, kada njegujuæi "porodièni narcizam" obavezuju dijete na uspjeh po svaku cijenu jer "svi su u našoj familiji bili veoma uspješni pa što ne bi i ti". Onda krene èuveno prepucavanje: "Po kome ti je došlo".



Profesionalno usmjeravanje



Mnogi roditelji usaðuju djetetu shvatanje da, ukoliko ne završi neki fakultet, neæe biti "priznat" èovjek, biæe graðanin drugog reda i sl. Upisujuæi se na fakultete samo zbog želje roditelja i straha od buduænosti, mladi naravno zapadaju u emocionalne krize jer ne mogu da ostvare želje koje, u stvari, i nijesu njihove. Treba poštovati osobenosti svakog djeteta i znati da èovjek može ostvariti svoje potencijale kroz razna zanimanja i hobije u kojima se ne traži visoka struèna sprema. Takva psihièki zdrava i zrela osoba može i bez fakultetske diplome dati društvu i porodici više nego jedan fakultetski obrazovan èovjek koji je emocionalno "osakaæen" usljed prisilnog studiranja.

Naša djeca odrastaju u potpuno drugaèijim životnim uslovima nego mi. Zar je onda èudno što imaju svoj sopstveni stil života i svoje sklonosti? Koliko je onda deplasirana svaka naša pridika: "E kako sam ja radio i zaraðivao i uèio, kako sam išao bos, kako sam jeo mast i hljeb a ova današnja omladina..."

Iako je teško distancirati se od svojih želja, radujte se ako kod svoje djece primijetite njihova sopstvena, potpuno drugaèija interesovanja. To pokazuje da ste vaspitali jednog nezavisnog, samostalnog èovjeka. Ne postoji ništa bolje od toga. Djeca koja su drugaèija nude roditelju fantastiènu priliku da upoznaju nešto novo, da saznaju stvari koje inaèe nikada ne bi saznali. To život u porodici èini zanimljivim. Jer, zamislite da ste u braku sa samim sobom - pa razlièitosti nas uvijek bogate.

Savjet: Smanjite svoje zahtjeve. Pravila svedite na minimum ali ostanite dosljedni u njihovom poštovanju. Pružite djetetu malo više slobodnog vremena. Shvatite da stalni zahtjevi kod djeteta stvaraju otpor i napetost. Pretjerani zahtjevi su, u stvari, negiranje djetinjstva i trpanje u okvire koje postavljaju odrasli, iz kojih dijete želi da izaðe po svaku cijenu.

Kako izaci iz nasilne veze

Izdavac: Autonomni zenski centar

Ovaj tekst je nastao adaptacijom brosure "Kako izaci iz nasilne veze" Autonomne zenske kuce Zagreb.
Zahvaljujemo se na podrsci i zenskoj solidarnosti.

Da li je ova brosura namenjena vama?

Da li vas vas partner zlostavlja psihicki, fizicki ili seksualno?
Tuce vas ili vas vreda, omalovazava, potcenjuje, okrivljuje?
Zabranjuje vam izlaske?
Ne dozvoljava vam da imate svoj krug prijatelja?
Govori vam da ste glupa, luda ili bezvredna?
Preti vam ako zelite da napustite stan, potrazite pravnu pomoc ili da se obratite policiji? "
Prisiljava vas na nezeljene seksualne radnje?
Osecate se bespomocnom i slabom?
Osecate se uvek lose, bez obzira sta cinite?
Osecate da ste pod stalnim pritiskom ili ste vrlo nervozni?
Osecate potrebu za alkoholom, drogama ili lekovima?
Imate smetnje pri spavanju?
Imate smetnje s apetitom?
Imate fizicke smetnje za koje ne postoji medicinsko objasnjenje?

Ako ste na neka ili sva pitanja odgovorili potvrdno - vi niste jedina.

Svaku trecu zenu partner fizicki zlostavlja, a svaku drugu psiholoski.Mnoge zene budu ozbiljno povredene ili cak ubijene.

Nasilje se dogada nezavisno od prihoda, socijalnog polozaja, obrazovanja ili vere zena.

Opasno je ako se nasilje ignorise.

Vec je prva situacija nasilja razlog za zabrinutost, jer se ono po pravilu ponavlja. Ako je situacija takva da ste godinama u nasilju, nemojte se predavati. U ozbiljnoj ste opasnosti. Skupite hrabrost i snagu za novi pocetak.

Nasilje nad zenama uvek se smatra zlocinom. Nasilje je zakonom zabranjeno, smatra se krivicnim delom i postoje zakonske kazne za njega.

Za vase samopouzdanje i osecaj samopostovanja psihicko nasilje je jednako stetno kao i fizicko.

Mnoge zene nemaju sopstvene prihode, nemaju gde da se sklone ili ih je strah samostalnog zivota. Medutim, poslednjih godina poboljsale su se mogucnosti za pomoc zlostavljanim zenama.

U ovoj brosuri mozete naci informacije i adrese institucija koje vam mogu
pomoci.

Zlostavljane zene cesto ostaju da zive sa svojim partnerima jer zbog dece zele da zadrze celu porodicu na okupu. Medutim, dokazano je da deca koja zive u okruzenju nasilja i sama, cesce od druge dece, postaju pocinitelji ili zrtve nasilja. Za pozitivan razvoj vase dece, vazno je nauciti da je nasilje neprihvatljivo.

Imate puno pravo da se suprotstavite psihickom, fizickom ili seksualnom
nasilju.

Kako trenutno izgleda vas zivot?

Bez obzira da li ste psihicki ili fizicki zlostavljani, verovatno se osecate bezvredno i bespomocno. Osecate se krivo i mislite da vi sebe morate promeniti kako bi zlostavljanja prestala. Medutim, ovo samoosudivanje nije dobro za vas i ne pomaze vam.
Dokle god vas partner nije spreman da promeni svoje nasilno ponasanje i da sam potrazi pomoc za sebe, nasilje ce se nastaviti!

Vi se ne smatrate sposobnom da promenite situaciju. Mislite da nema izlaza iz te situacije. Razlog tome moze biti omalovazavanje vaseg partnera, stalno okrivljavanje i optuzivanje - izgubili ste samopouzdanje.

U tom slucaju - ne verujte vasem partneru.

Iz svake situacije nasilja postoji izlaz.

Nasilni muskarci su vecinom vrlo sumnjicavi i stalno pokusavaju da kontrolisu svoje partnerke. Mozda vas vas partner sprecava da posecujete svoju porodicu ili prijateljice i prijatelje i zabranjuje vam izlaske. Tako dospevate u sve vecu izolaciju i sve vise postajete zavisni od njega.

Kada odnos izmedu zene i muskarca ne funkcionise, zena oseca krivicu, sramotu ili se boji da drugi ljudi ne pomisle kako nije ispunila ocekivanja. Cesto se zbog toga ne usudi da se obrati nekome za pomoc.

Vi niste odgovorni za ponasanje vaseg partnera i zato ne treba da je vas
sramota.

Mnoge zene su nesigurne kada primete da moraju da izmene svoje ciljeve i ocekivanja. Medutim, vaznije je sopstveno prezivljavanje, nego ocuvanje veze po bilo koju cenu. Vi nikome ne pomazete time sto i dalje istrajavate u vezi koja vise ne funkcionise.
Kada odlucite da preuzmete odgovornost za svoj zivot i zahtevate da vas postuju, osecacete se bolje.

Ako ponovno preispitate mogucnosti za samostalan zivot, primeticete da su se za zene neke stvari promenile. Vise nije tako neuobicajeno i tesko kada zena (s decom) zivi bez partnera. Poslednjih godina zenama se nude sve vise raznih oblika podrske i pomoci, tako da je sada puno lakse preduzeti korake za izlaz iz nasilja.

Razmisljate li ponekad na ovaj nacin:

Ja sam kriva i ja to zasluzujem.
Ja sam sve zapocela jer stalno prigovaram.
Ima toliko mnogo razloga zbog kojih treba da sam mu zahvalna; trebalo i da sam u stanju da se ne osvrcem na neke njegove mane.

Ne mogu njega smatrati odgovornim za takvo ponasanje; on se, ipak, mora brinuti o toliko mnogo stvari.
Kada bih samo... (ili kada ne bih cinila, rekla), onda me sigurno ne bi udario.
Sigurno postoji neki razlog za takvo njegovo ponasanje i kad ga pronadem, on ce se sigurno ponasati drugacije.

Vi ne mozete uticati na njegovo ponasanje!
Vi niste krivi!
Vi ne zasluzujete zivot u nasilju!

Govorite li samoj sebi:

On je bolestan, nije on kriv.
Kada ne bi pio, onda ne bi gubio kontrolu nad sobom.
On me ne bi zlostavljao kada bi radio (ili kad ne bi imao tako naporan posao).
Kad deca ne bi bila tako nesnosna, ne bi smo se tako cesto svadali.
Nije vise mogao da se savlada i izgubio je zivce.
Barem nije tako grozan kao njegov otac.

On je odgovoran za nasilje koje je izvrsio.
On je time pocinio krivicno delo koje je zakonski kaznjivo.

Izgledaju li vasi strahovi slicno ovome:

Ja sam vec toliko godina u braku, pa bih se osecala kao apsolutna nula
da sada napustim supruga. Izgledala bih samoj sebi kao neko ko nije ispunio ocekivanja. Ne mogu nikome da ispricam sta mi je ucinio. Sramota me je. Niko mi ionako ne bi verovao. Osim toga, ne znam hocu li uopste imati dovoljno novca za sebe i svoju decu. A i deca bi bila vrlo tuzna kad bi morala da se rastanu od svojih prijatelja i sredine u kojoj zive.

Istina je da ce vas zivotni standard biti verovatno nizi, ali ce se zato vase
psihicko i fizicko zdravlje, kao i emocionalno stanje veoma poboljsati. Zivot bez nasilja vredan je takve vrste promene. Osim toga, vi cete finansijsku situaciju drzati u sopstvenim rukama i tako uvek imati kontrolu nad svojim novcem.

Mnoge zene ostaju da zive s nasilnim partnerima jer ih je vise strah od novog i nepoznatog, nego sto se boje zivota na koji su navikle.
Kada donesete odluke koje odgovaraju vasim potrebama, bice vam bolje
nego pre.

Materijalne stvari su nadoknadive, ali vasa licnost, sigurnost i zdravlje
nisu.

On je svuda uvazen i omiljen. Ljudi misle da je jako fin. Bojim se da mi niko nece verovati ako ispricam istinu. Mozda ljudi cak pomisle da sam luda. Ako to nekome ispricam, a moj partner to sazna, bice samo jos gore. Ja ne mogu da zivim sama, a ako ostanem kod njega samo ce me jos vise zlostavljati. Kako mi uopste iko moze pomoci? Ne, ja ga jos uvek volim i moja je duznost da ostanem s njim.

Ako naucim da mu budem bolja zena, mozda i prestane da me zlostavlja. Nakon poslednjeg zlostavljanja molio me je da mu oprostim i obecao da ce se popraviti. Cak mi je doneo i cvece. Ali sada se opet ponasa kao pre...

Nije u vasem interesu da krijete da vas partner zlostavlja.

Ako ni s kim ne govorite o vasoj vezi, to znaci da ste sasvim sami sa svojim mislima i osecanjima. Ta usamljenost je teska. Govorite o vasoj vezi s prijateljicama i s ljudima koje poznajete.

Zivot s nasilnim muskarcem je opasan za vase psihicko i fizicko zdravlje. Vas partner ima cesce priliku da vas fizicki ili psihicki povredi ako ostanete da zivite s njim, nego ako ga napustite.

Vase prezivljavanje i vase samopostovanje su najvazniji. Vi zasluzujete da zivite bez nasilja i zasluzujete da budete postovani!

Od drugih ljudi mozda cujete sledece izjave:

Mora da si ga provocirala.
Histericna si (glupa, luda).
Zasluzila si to.
Moras biti bolja supruga.
On je bolestan i potrebna mu je pomoc.
Cim ostajes sa njim, zlostavljanje ti se u stvari svida.
Sama nikada neces uspeti.
Svaka zena mora da zna ko je gazda u kuci.
Ti si njegova supruga i zato je tvoja duznost da mu oprostis.
Sa tobom sigurno nesto nije u redu.
Ti se ipak moras vise potruditi da popravis odnose.
Pa on materijalno dobro zbrinjava porodicu - sta jos hoces?
Pomiri se s tim. Druge zene moraju da trpe mnogo vise.
Od cega ti i deca mislite da zivite ako ga napustite?
Moras da ostanes s njim zbog dece.
Ti si ga sama takvog izabrala, moras da stojis iza svoje odluke.

Ove izjave su netacne!

Ponekad je tesko verovati u sebe kada drugi ne veruju u vas.
Pokusajte zato da pronadete barem jednu osobu koja bi vas podrzavala u vasoj zelji da zapocnete zivot bez nasilja.

Vi ste vredna osoba!
Imate pravo na zivot bez nasilja!

Da li ste razocarani? Pitate li se uvek iznova: "Zasto sa mnom tako postupa?"
Jeste li godinama gajili nadu i toliko ulagali u vezu, a sada morate da ustanovite da ste se razocarali u vaseg partnera i da se vas odnos nikad nece popraviti, koliko god vi radili na tome?

Tesko je prestati nadati se, posebno kad stvarno pokusavate uciniti sve, i to na najbolji nacin. Tuzno je kad morate prihvatiti cinjenicu da se ponasanje vaseg partnera nece promeniti i da ne mozete uticati na njega.

Mnogi muskarci misle da poseduju svoje zene kad se ozene. Oni rebacuju svojim zenama jer one ne odgovaraju njihovoj slici savrsene zene. Koliko god vi pokusavate da promenite svoje ponasanje kako bi odgovarali toj slici, osecate se bespomocno i zbunjeno, jer vidite da se nasilje nastavlja, sta god vi cinili.
Vi mozete izbeci osecaj sramote i precutkivanje tako sto cete preuzeti odgovornost za svoj zivot (a ne tako sto pokusavate da budete odgovorni za njegov).

U tome vam mogu pomoci informacije u ovoj brosuri i razgovori s drugim ljudima. Ne treba da se osecate krivom ako se informisete ili razgovarate o svojim iskustvima, a da vas partner ne zna za to. Imate prava na to. Razgovori su za vas jedan od nacina prezivljavanja i pocetak resavanja vaseg zivotnog problema.

Dugo sam verovala da ce se promeniti. Bio je tako divan kad smo se vencali. Cula sam u crkvi da moramo oprastati onima koji nas povrede. To sam cinila godinama. U jednom trenutku mi je, medutim, postalo jasno da moram da volim sebe kako bih mogla da volim druge. Ali ja sam ocigledno nedovoljno cenila sebe kad sam dozvoljavala da me zlostavlja. U jednom trenutku mi je postalo jasno - ili ja ili on. Bilo mi je dosta da vise izigravam mucenicu. Ali ja ga jos volim! Jedino zelim da prestane da bude nasilan!

Ponekad vas razmisljanja o ljubavi i oprastanju ometaju u tome da izadete iz nasilja.Ulazete mnogo snage kako bi smirili partnera i preziveli jednu od brojnih kriznih situacija i zato vise nemate snage ni za sebe, a ni za druge. A kada zanemarujete druge odnose (s rodbinom, s prijateljicama...), sve vise se bojite da ostavite vaseg partnera.

Mozda cak i osecate da sami nista ne vredite, pa ste zato zadovoljavate time sto je barem on s vama. Kad god vas partner nije pored vas, vi osecate u sebi prazninu koju tesko podnosite.
Ovo stanje mnoge zene mesaju s ljubavlju.

Takva praznina nastaje kada niste zadovoljni svojim zivotom. Vazno je da shvatite koja se osecnja kriju iza tog osecanja praznine.

Zene koje zive u nasilju cesto osecaju ljutnju i/ili tugu. Tu svoju ljutnju usmeravaju prema sebi (mozda se cak i mrze), umesto da je usmere prema partneru.

Zamislite da ste sami sebi najbolja prijateljica. Cestitajte sebi kad uradite
nesto dobro. Razmislite kako biste savetovali prijateljicu kad bi se ona nalazila u vasoj situaciji. Npr., kada bi moj partner tako lose postupao s mojom najboljom prijateljicom kao sa mnom, bila bih besna na njega.

Kako biste doprineli promeni situacije, potrebno je da prihvatite svoja osecanja. Osecanja mogu biti protivrecna i zbunjujuca. Moze se dogoditi da istovremeno i volite i mrzite. Ne trebate odlucivati izmedu osecanja - prihvatite ona koja imate.

Kako biste lakse analizirali vasa osecanja, napisite na papiru sa jedne strane sve sto volite kod svog partnera, a sa druge strane ono sto ne volite. Tada cete lakse razumeti zasto imate tako suprotna osecanja.

Verovatno postoje i dobri i losi trenuci u vasoj vezi. Ponekad dobri trenuci slede odmah nakon nasilja jer se, na primer, vas partner pokaje i zeli to da popravi. Mnogo je teze prekinuti vezu koja ima uz lose i svoje dobre strane.

Vi sami morate odluciti jesu li lepi trenuci vredni toga da trpite nasilje.

Postavite sebi sledeca pitanja:

Kako se osecam kad me zlostavlja?
Sto se dogada s mojim osecanjem samopostovanja?
Kako cu se osecati ako se ucestalost i intenzitet zlostavljanja poveca?
Hoce li doci trenutak kada vise necu moci da se branim?
Potrebna sam mu. On nema prijatelje. On ne moze da ide ni u kupovinu bez mene.
Bojim se da ce propasti ako ga napustim. Ne mogu da ga ostavim tako bespomocnog.
Ako pokusam nesto da uradim da bi meni bilo bolje, bojim se da ce se zlostavljanje pojacati. Osecam se kao da sam u klopci.

Mnogi nasilni muskarci zavisni su od svojih veza. Potrebne su im za sopstveni osecaj vrednosti i za pokrivanje svojih dnevnih potreba. Strah ih je da ne ostanu sami.
Svaki korak partnerke koji omogucuje njenu nezavisnost budi u njima strah pa ih cesto cini jos nasilnijima. Oni zele da partnerke budu zavisne od njih jer su oni zavisni od partnerki.

Ne zaboravite da je svako odgovoran za svoj zivot. Podrzavamo vas da se pobrinite najpre za sebe samu.

Zlostavlja li vas vas partner seksualno?

Mnogi nasilni muskarci su bezrazlozno ljubomorni. Neki muskarci zele seks odmah nakon svade ili fizickog zlostavljanja zene. Kada zene u toj situaciji ne zele seksualni odnos, muskarci cesto pokusavaju da ih na taj cin nateraju fizickom silom, pretnjama ili ucenjivanjem.

Da li se u takvoj situaciji bojite da odbijete seksualni odnos jer vas je strah od jos vecih ponizavanja ili nasilja?

Pokusajte da se ne osecate krivom kada ga odbijete. To ne znaci da nesto nije u redu savama.

Kod zena osecaj seksualnog zadovoljstva nastaje samo onda kada zele seksualni odnos.

Vas partner nema pravo da vas prisili na seksualni odnos!

Za pomoc se mozete obratiti Zenskom centru, na broj telefona (011)2645.328, radnim danom od 12-20 sati.

Ako vam je potrebna medicinska pomoc, ispricajte svojoj lekarki ili lekaru da vas je partner seksualno zlostavljao. Ukoliko se kasnije odlucite da podignete krivicnu prijavu protiv vaseg partnera, lekarska dokumentacija moze vam biti korisna na sudu u cilju dokazivanja silovanja.

Silovanje u braku je zlocin!

Pazite na svoje fizicko i psihicko zdravlje!

Sledeci podsticaji na razmisljanje mogu vam pomoci da stvorite sebi ugodan zivot. Time cete poboljsati i svoj osecaj samopostovanja.

Slika o sebi
Nemojte verovati da ste takvi kakvom vas smatra vas partner.
Pitajte prijateljice i prijatelje sta oni misle o vama, pa njihova misljenja uporedite s misljenjem vaseg partnera.
Vama trebaju prijateljice i prijatelji koji vas vole onakvu kakva jeste.

Odgovornost
Imajte na umu da ste odgovorni samo za svoje postupke, a ne za postupke vaseg partnera.

Niko nema pravo da vama prebacuje za njegovo ponasanje. Vase je pravo da ispricate nekome da on s vama lose postupa - cak i kad se on zbog toga ljuti.

Negiranje/poricanje
Mozda govorite sebi da nasilje koje prezivljavate nije tako strasno i da ce prestati. Dokle god ste prisiljeni da zivite u situaciji nasilja, negiranje je jedna od strategija prezivljavanja, ali vas ono moze dovesti do toga da godinama ostanete s nasilnim partnerom. To je za vas opasno jer nasilje po pravilu vremenom postaje ucestalije i intenzivnije.

Kako biste izbegli mehanizam negiranja, napisite na papiru sve pojedinosti fizickog i psihickog nasilja.
Pokusajte da otkrijete kako se sve osecate u vezi sa takvim partnerom.

Razmislite kako vam je bilo u dobrim i losim trenucima vaseg zajednickog zivota.
To ce vam pomoci da procenite kvalitet vase veze.

Seksualnost
Razmislite kakvi su vasi seksualni osecaji prema partneru. Nije vasa krivica ako u seksualnom odnosu osecate malo ili nikakvo zadovoljstvo. Ne pristajte na seks pod prisilom. Ukoliko raniji razgovori o vasim seksualnim zadovoljstvima nisu uspeli, nece uspeti ni u nasilnim situacijama.

Sprecavanje trudnoce
Mislite na mogucnost nezeljene trudnoce.

Ako vas partner ne razmislja o sredstvima za sprecavanje trudnoce, to je znak da on ne preuzima odgovornost za vas zajednicki seksualni zivot, vec iskljucivo gleda na svoje potrebe.

Vecina muskaraca se protivi upotrebi kondoma iako oni nisu stetni, jednostavni su za upotrebu i sigurno su sredstvo za zastitu od trudnoce.

Ako s vasim partnerom ne mozete da razgovarate o toj temi, raspitajte se kod vase ginekoloskinje/ginekologa koja vrsta kontracepcije bi za vas bila najpogodnija.

Polne bolesti, AIDS (SIDA)
Pokusajte da se zastitite od polnih bolesti. Najsigurnija zastita je kondom. Ako naslucujete da vas partner ima polne odnose s drugima, zahtevajte da upotrebljava kondom - radi se o vasem zdravlju!

Trudnoca
Neki muskarci dozivljavaju trudnocu i rodenje deteta kao pretnju. Moguce je da vas partner za vreme trudnoce ili nakon rodenja deteta pocne intenzivnije da vas zlostavlja. Ako sumnjate u vasu vezu, pokusajte da sprecite da zatrudnite. Trudnoca bi vam mogla jos vise zakomplikovati vezu i zivot, i tada bi vam bilo jos teze da je okoncate.

Ne verujte da dete moze da promeni vaseg partnera ili da popravi problematicnu vezu naprotiv, potpuno je obrnuto.

Ako ste vec trudni, to nije razlog da ostanete s vasim partnerom koji je nasilan. Raspitajte se u Centru za socijalni rad u opstini u kojoj zivite koje vam mogucnosti stoje na raspolaganju i na kakvu pomoc imate pravo kao samohrana majka.

Bes
Zlostavljane zene cesto prihvataju partnerovo lose misljenje o njima. One
prigusuju bes prema njemu i usmeravaju ga na sebe. Posledice mogu biti depresija, pa i razmisljanje o samoubistvu.

Ne verujte partneru ako vas omalovazava. Mislite o sebi kao vrednoj osobi. To je vazno za vas osecaj samopostovanja.

Samoodbrana
Postoje kursevi gde mozete nauciti kako da se odbranite. Oni vam mogu pomoci da razvijete vise poverenja u sebe i da se osecate jacom.

Suocavanje
Vrlo je vazno da svom partneru kazete sta zelite i da mu objasnite da su vam vase potrebe bitne. Jasno mu pokazite da necete trpeti njegovo nasilje.

Ako je nasilje ucestalo i ako se do sada jos nikada niste branili, za vas bi moglo biti opasno suprotstaviti mu se. Vas partner ce se mozda u tom slucaju osvetiti jos vecom brutalnoscu buduci da nije navikao da mu se suprotstavljate. Mnoge zene izjavljuju kako je nasilje bilo posebno strasno kada su prvi put pokusale da se odbrane.
Druge zene, pak, izjavljuju da je njihova samoodbrana i suprotstavljanje to zlostavljanje zaustavilo. Pokusajte da svesno planirate vase suprotstavljanje. Trazite podrsku od prijatelja, vase porodice i u Autonomnom zenskom centru.

Predvidite situaciju da u slucaju narocito velike opasnosti morate pobeci. Smislite nacine na koje to mozete uciniti.

Svaka odbrana jaca vase samopouzdanje. Na vama je da odlucite kako cete se postaviti. Sledite pri tome vasu intuiciju!

Precutkivanje
Cutanje je opasno. Razgovarajte o vasoj vezi s drugim ljudima. Pronadite osobe koje ne odobravaju nasilje.

Vama je potrebna podrska. Za razgovore zato izaberite osobe koje vas razumeju.
Mozete se obratiti Autonomnom zenskom centru na telefon (011) 2645.328. Tamo cete anonimno i besplatno dobiti pomoc, podrsku i razumevanje.

Izolacija
Izolacija je jedan od nacina kontrole koju vrsi nasilan partner nad zenom koju zlostavlja. Razgovarajte sa svojim prijateljicama/prijateljima o tome sta prozivljavate.
Probajte da sklapate nova poznanstva. Razmislite o pristupanju jednoj od zenskih grupa samopomoci u Autonomnom zenskom zenskom centru (011) 2435.455, svakog radnog dana od 10 do 16 casova, gde se mozete raspitati za grupe samopomoci. U grupama samopomoci mozete anonimno i besplatno dobiti pomoc, podrsku i razumevanje od zena koje se nalaze u slicnoj situaciji.

Trazite pomoc
Ako se osecate ugrozenom, zamolite nekoga da vam pomogne. Obratite se ljudima koji vas ne smatraju odgovornom za ponasanje vaseg partnera. Mozete pozvati Autonomni zenski centar.

Ako ste odlucili da potrazite podrsku i pomoc to ne znaci da ste nesposobni.
Vi zasluzujete bolji zivot - zivot bez nasilja.

Samopouzdanje
Za osecaj samopostovanja bitno je da verujete u sebe. Obratite paznju na vasa osecanja krivice, straha i nesigurnosti. Oprostite sebi greske i ucite iz njih. Pohvalite samu sebe za dobro obavljene stvari.

Ako samu sebe ne omalovazavate, ojacace vasa vera u sebe i u buducnost i dobicete vise samopouzdanja.

Novac
Pokusajte da ustedite nesto novca. Mozete otvoriti stednu knjizicu na svoje ime ili cuvati novac na sigurnom mestu, gde ga partner nece naci. Ta ustedevina pomoci ce vam ako morate da hitno napustite nasilnog partnera.

Nezavisnost
Nemojte odmah traziti nekog drugog partnera koji bi vas b__spasiob__, potrebno vam je vreme da vratite svoje samopouzdanje i prepoznate da mozete sami. Inace, lakse vam se moze dogoditi da se nadete u nekoj novoj vezi s istim problemima.

Planirajte vas nezavisan zivot. Tek kada ste se osvestili da mozete ziveti samostalno, u stanju ste da stvarno slobodno odlucujete (zelite li vezu ili ne).

Odluke
Pokusajte da svesno odlucite za ili protiv veze s vasim partnerom i dobro preispitajte tu vasu odluku.

Procenite prednosti i nedostatke vase veze:

Imate vise mogucnosti:

o Mozete ostati i nadati se da ce se vas partner promeniti
o Mozete se odluciti za raskid
o Mozete se obratiti bracnom savetovalistu

Veza s nasilnim partnerom

Ako zelite da vasem partneru date jos jednu sansu da se promeni, onda vam je potrebna podrska drugih ljudi.

Nasilje je njegov problem!

Ako vas partner tuce ili je okrutan prema vama, njegovo ponasanje je pogresno a ne vase.
Trazite od partnera da izrazi svoja osecanja i iskaze svoje potrebe, a da pri tom ne bude nasilan.
Vecina nasilnih muskaraca ima problema da preuzme odgovornost za svoje ponasanje.
Recite partneru da ne zelite da zivite sa njim ako ne promeni svoje nasilnicko ponasanje. Predlozite mu da ode u bracno savetovaliste ili da se podvrgne terapiji.
To bi za njega mogla biti sansa da razmisli o svom ponasanju i da ga promeni.
Kada najavite partneru da cete ga napustiti, objasnite mu da ste tu odluku doneli zbog njegovog nasilnog ponasanja i da je to razlog vaseg odlaska. Objasnite mu da je vasa odluka da zivite zivot bez nasilja konacna.
Imajte na umu da ova najava moze u vasem partneru izazvati bes i strah. Ako se bojite da ce vas tada jos vise zlostavljati, ne govorite mu o tim planovima, vec ih zadrzite za sebe.
Pokusaj da ipak ocuvate vezu s nasilnim muskarcem i da je promenite iziskuje od vas izuzetno veliki napor, ali i veliku hrabrost. Pod teretom nasilja, neke zene pocinju da uzimaju sredstva za smirenje kako bi mogle da izdrze takvu situaciju i prezive.
Druge zene u takvoj situaciji obole fizicki i/ili psihicki ili cak izvrse samoubistvo.

Da li savetovanje pomaze?

Statistike pokazuju da fizicko i psihicko nasilje ne prestaje, vec da u vecini slucajeva postaje jos gore sve dok sam pocinitelj ne uvidi:

da je on sam odgovoran za svoje ponasanje
da mora da prestane sa nasiljem
da mora da pronade nove nacine kako da se obracuna sa svojim besom
da mora da postuje partnerku
da ne sme partnerku smatrati odgovornom za svoje ponasanje
Neophodno je da vas partner prvo ide sam na savetovanje i terapiju (barem dok ne shvati da on sam snosi odgovornost za svoje ponasanje). Tek tada, ako i vi to zelite, mozete se odluciti za zajednicku terapiju koja je moguca u bracnom savetovalistu.

Strucnjaci koji tamo rade ponekad imaju razlicite predstave o vrednostima (npr. brak smatraju svetinjom), tako da ponekad nisu podobni za pomoc zlostavljanim zenama. Oni vas ni u kojem slucaju ne smeju smatrati odgovornom za nasilje vaseg partnera i ne smeju traziti uzroke nasilja u vasem ponasanju. Ako se to ipak dogodi, obratite se za pomoc Autonomnom zenskom centru, gde rade zene posebno obucene za
pruzanje podrske i pomoci zenama koje su u situaciji nasilja.

Ako vas partner pristane na savetovanje ili terapiju, uverite se da on to ne radi samo zato da bi vas zadrzao u vezi ili vas ponovno osvojio. Nemojte mu nista garantovati ni obecavati. Odluku o tome da li cete ostati s njim u vezi moci cete da donesete tek kada on stvarno promeni svoje ponasanje. Mozda mu ni tada vise nikada necete moci verovati. Ne dozvolite da vam to predstavlja moralni problem. U svakoj vezi postoje granice. Kada se ta granica prede, nije vise moguce ponovno uspostaviti poverenje i ljubav.

Uvek se iznova pokaze da nasilni muskarci mogu da promene svoje ponasanje tek kada stvarno shvate da imaju ozbiljan problem, te kada pristanu da se podvrgnu terapiji na duze vreme. Trajace dugo dok vas partner ne promeni svoj nacin ponasanja i dok ne stekne nove stavove. Zbog toga terapija treba da traje nekoliko godina, a garancije za promenu i uspeh nema.

Promislite da li vama to odgovara i zelite li pristati na to. Sada je vreme da pocnete da mislite o svojim potrebama i zeljama.

Priprema za odvajanje od nasilnog partnera

Zajednicki zivot postaje nemoguc

Ako ste vise puta pokusali da poboljsate vezu i uvek iznova prozivele zlostavljanja, onda je raskid s partnerom mozda neizbezan.

Za vas moze biti zastrasujuce kada primetite da vise nema smisla nastavljati vezu i da morate da napustite partnera. Uprkos vasem strahu, pomocice vam ako znate sta moze da uradite i kome mozete da se obratite za pomoc.

1. Prvi korak
Vazno je da prihvatite vasu odluku o raskidu veze i da se suocite se s osecanjima koja nastaju u vama. Pokusajte da ta osecanja svesno prozivete, iako vam mogu zadati bol.

Sve sam pokusala i tako vise ne ide. On nece promeniti svoje nasilno ponasanje. To me rastuzuje, ali ne mogu odlucivati umesto njega, vec samo za sebe.

Ova brosura moze vam pomoci da lakse donesete odluku. Mozda vam informacije koje se nalaze u njoj smanje strah od nepoznate buducnosti.

Nista se nece promeniti u vasem zivotu dok vi ne ucinite prvi korak: slobodno izrazite svoju zelju za promenom i prozivite sve strahove. Verujte u sebe i svoju snagu.
Raskidi cesto ne uspeju iz prvog pokusaja. Dozvolite da vam drugi pomognu. Niko ne moze raskinuti vezu umesto vas, ali vam moze pri tome pruziti podrsku. Mnogi ljudi vam mogu pomoci. Morate im samo reci kako. Pazljivo izaberite osobe koje ce vam pomoci i nemojte odustati ako vam zatrazena pomoc jednom bude uskracena.

Ako ne dobijete dovoljnu podrsku od vase porodice ili vasih prijateljica i prijatelja, obratite se Autonomnom zenskom centru. Vi donosite odluku i postupate prema njoj, ali uvek mozete traziti pomoc i prihvatiti je.

Prvo morate odluciti da cete nesto uciniti. Za to vam je potrebna hrabrost, kao i podrska drugih.
Bolji zivot za vas u buducnosti sigurno je vredan tog truda.


2. Drugi korak
Da li vam partner preti ili pokusava da vas uceni?

Napustila sam ga tek onda kada vise nije mogao biti gori. Bila sam potpuno ocajna, ali imala sam osecaj da moze biti bolje.b__

Vas partner ce biti ljut, povreden, i verovatno ce postati jos nasilniji kada mu kazete da ga napustate. U takvoj situaciji fizicka zlostavljanja postaju sve gora ili se tada javljaju po prvi put. Njegovo nasilje je pokusaj da vas zadrzi i kontrolise. On se nada da ga necete napustiti jer zna da imate osecaj krivice, da vam je zao ili da je vas strah od njegovog nasilja prevelik.

Mnogi muskarci prete samoubistvom kako bi svoje partnerke naveli da ostanu uz njih. Budite odlucni i razmislite da li zelite da ostanete sa njim iz sazaljenja, zbog osecanja krivice ili zbog straha.

Ako mislite da bi to moglo biti opasno za vas, nemojte reci svom partneru da ga napustate. Izadite kada on nije kod kuce. Kasnije mu se mozete javiti telefonom, ako to zelite i smatrate potrebnim.

Stavite svoju sigurnost na prvo mesto. Oboje cete s vremenom preboleti raskid i, dugorocno gledajuci, biti srecniji.

3. Treci korak
Pripremite sebe za raskid
Pokusajte razmisliti o prednostima i losim stranama vase veze i ispisite ih na papiru.

Napisite kako se osecate nakon zlostavljanja ili pretnji:

Strah od nepoznate buducnosti jedan je od mogucih razloga zasto zene tako dugo ostaju u vezi s nasilnim partnerom. Preuzmite odgovornost za novi zivot, razmisljajte o nepoznatim i novim situacijama u vasem buducem zivotu. Pocnite da planirate kako se mogu resiti nadolazeci problemi. Bice vam mozda tesko da donosite vazne odluke i pri tome cete se osecati usamljeno. Obratite paznju na svoja osecanja i potrebe. Dajte
sebi dovoljno vremena za vase odluke, opustite se i prepustite se masti. Zamislite da ste vec samostalna i nezavisna zena koju vise ne trpi nasilje.
Kako ce izgledati vas novi zivot?

Zamislite sve u detalje, a pre svega pozitivne promene.
Gde cete ziveti?
Sta cete raditi?
Kako cete se osecati?
Hocete li mozda drugacije govoriti, hodati, smejati se ili cete se drugacije oblaciti?
Hoce li vas interesovati nesto novo i hocete li drugacije postupati?
Setite se planova i snova koje ste imali u svojoj mladosti ili u prethodnoj vezi.
Setite se svog zivota pre ove veze.
Pokusajte da to mastanje ostvarite.
Pocnite da slobodno razmisljate, delujete i osecate.
Vezbajte to u situacijama u kojima se osecate sigurnom.

Ono sto se do sada cinilo nemogucim postaje ostvarljivo, ali samo ako se
usudite da ucinite pravi korak u pravo vreme. Jedan takav korak je da izadete iz dosadasnje uloge zrtve, da razvijete novo samostalno ja i da preuzmete odgovornost za svoj zivot.

Verovanje u sebe znaci da sebe volite i da mislite na svoje zelje i potrebe. Ako ste svesni sopstvenih potreba, onda mozete donositi i odgovarajuce odluke.

Postavite sebi sledeca pitanja kako bi bolje upoznali svoje potrebe:

Sta zelim da postignem u svom zivotu?
Sta zelim trenutno (u svom zivotu)?
Sa kojim ljudima zelim da budem?
Sta zelim da ucinim sa svojim novcem?
Kako zelim da se oblacim?
Kuda zelim da idem?
Gde bih rado zelela da zivim?
Sta cu raditi za godinu dana?
A za 5 godina?
A za 10 godina?

Kada postanete svesni svojih potreba i zelja, pokusajte da isplanirate svoju buducnost. Ne morate odmah sprovesti u delo ceo plan. Neka se izvodenje plana sastoji od malih pojedinacnih koraka, a za svaki od njih dajte sebi dovoljno vremena za njegovo ostvarenje (npr. sledece godine ce deca ici u vrtic, a ja cu ici na neki kurs jezika ili kompjutera).

Dobro se informisite i razmislite o posledicama vasih postupaka. Za konsultacije mozete se obratiti Autonomnom zenskom centru gde cete dobiti besplatne informacije i podrsku. Pravnu pomoc mozete dobiti svakog radnog dana od 16 do 20 casova, tel. (011) 2656.178.

Napisite listu svih problema s kojima morate racunati kad napustite vaseg partnera. Sta mozete uciniti da te probleme smanjite?

Problemi Plan Pocetak Kraj
usamljenost novi prijatelji ove nedelje neodredeno
novac naci cu posao sutra za dve godine odmah

Iza svake odluke koju donesete sledi nova odluka. Te odluke predstavljaju nove korake -oni su put prema vasoj nezavisnosti. Sa svakim korakom sticete nova iskustva.
Pri tom je mozda potrebno promeniti ranije donesene odluke.

Nije lako imati tacan cilj pred sobom, a ipak treba biti otvorena za promene plana ukoliko je to potrebno.

4. Cetvrti korak
Donosenje odluka
Kada donesete neku odluku, razmislite o svim za i protiv razlozima. Ne zaboravite pri tom vasa iskustva i sledite svoja osecanja.

Postavite sebi sledeca pitanja:

Sta mi je najvazniji cilj?
Koji su moji ostali ciljevi?
Sta je pozitivno kod tih ciljeva, a sta je negativno?
Sta mogu, a sta moram da ucinim da bih te ciljeve postigla?
Sta mi je potrebno da svaladam sve prepreke? (na primer: vise informacija, strucno obrazovanje, novac, pomoc drugih ljudi, vise poverenja u sebe)
Sta je moj prvi korak u postizanju cilja?
Sta mi je potrebno za prvi korak?
Gde to mogu naci?
Sta cu konkretno uciniti i kako?
Kada cu zapoceti?
Koliko mi je vremena potrebno za to?

Mozda vam je vrlo tesko da donosite odluke, kao uostalom i mnogim drugim zenama. Nije ni cudo, buduci da imate vrlo malo poverenja u sebe nakon dugogodisnjih ponizavanja. Bice vam potrebna pomoc osoba koje razumeju vasu situaciju i koje ce vas ohrabriti u vasim odlukama.

Nemojte ocajavati ako odmah ne uspete da ostvarite ono sto ste odlucili. Svaki pokusaj vam donosi jedno novo iskustvo. Pri sledecem pokusaju bicete bolje pripremljeni za moguce prepreke i prevladacete ih lakse i sa vise samopouzdanja.

5. Peti korak
Priznati da postoje protivrecnosti
U svakoj vezi postoje dobre i lose strane. U fazi raskida, odnosno u prvo vreme nakon raskida, obicno prevladavaju secanja na lepe trenutke. Nadanje i prizeljkivanje da ce se ipak jos sve dobro zavrsiti deluje na zene tako da se one vrlo brzo vrate svojim partnerima. To se dogada pogotovo onda kada su muskarci narocito uporni u tome
da ponovo pridobiju naklonost svojih partnerki. Oni cesto tek onda, po prvi put nakon dugog vremena, pokazuju da zele da ostanu sa njima.

Mnogi muskarci zele da izazovu sazaljenje svojih partnerki. Izjave, npr. ne mogu ziveti bez tebe zvuce vrlo zavodljivo, a vi lako zaboravljate sta se dogadalo pre toga.

Ako vec pre samog raskida dobro razmislite o pozitivnim stranama vase veze, ali istovremeno ostavite mesta i za tugu, bice vam kasnije mnogo lakse da prebrodite osecaj gubitka.

Pokusajte da gledate na vreme koje dolazi kao na sansu koja je pred vama. Sada mozete upoznati svoje sposobnosti i zelje i to nezavisno od odredenog muskarca i njegovih potreba.

Vrlo je bitno upoznati sopstvene potrebe i u podrucju seksualnosti: vecina zlostavljanih zena kaze da seksualni odnosi s muskarcem nisu bili zadovoljavajuci, a cesto su bili praceni i gadenjem. Zene se cesto prilagodavaju seksualnim zeljama muskaraca kako bi dobile toplinu i bliskost. Mnoge zene i ne poznaju svoje seksualne potrebe.
Kada se rastanu od svog partnera, verovatno, barem u prvo vreme, nece imati redovne seksualne kontakte s muskarcima. Uprkos tome, pokusajte da upravo tada upoznate svoje telesne zelje.

Seksualnost je uvijek razlicita i zavisi od raspolozenja, osecanja, perioda u zivotu, itd. Pokusajte da spoznate vase vlastite seksualne potrebe.

Vrlo je bitno da u vremenu u kojem se pripremate za raskid dozvolite svojim osecanjima da se ispolje i da se prema sebi odnosite s mnogo ljubavi.

6. Sesti korak
Odvajanje od nasilnog partnera postaje sve stvarnije
Priblizavate se trenutku da zauvek napustite partnera ukoliko za vas vazi
sledece:

Pocinjete da detaljno planirate buducnost bez vaseg partnera i raspitujete se o ustanovama koje vam mogu pruziti podrsku. Stedite novac za vase planove.
Sticete sve vise samopouzdanja i uocavate da niste zasluzili nasilje. Ne napustate svog partnera da mu pokazete, vec jer to sami zelite.
Vise se ne osecate odgovornom za zivot svog partnera ako ga napustite.
Buduci da je nasilje vaseg partnera nad vama sve cesce i intenzivnije, postaje vam jasno da ste vi i vasa deca u ozbiljnoj opasnosti i da zbog toga morate otici.
Informisati se, suociti se sa svojim strahovima, prestati osecati krivicu, sticati vise samopouzdanja, imati objektivni stav o vasem partneru (zameniti idealnu predstavu sa stvarnoscu) - sve su to stvari za koje je potrebno i vreme i snaga.

Ako vas je jako strah, idite korak po korak. Budite ponosni na svaki vas napredak. Postujte tempo koji vam odgovara, cak i ako to traje dugo.

Neke zlostavljane zene planiraju odlazak mesecima, pa i godinama, a sve to vreme ostaju sa svojim partnerima. Cekaju dok ne pronadu posao, dok ne ustede novac ili dok deca ne odrastu. Ova dugorocna planiranja su, naravno, moguca samo onda ako im ne preti neposredna opasnost.

7. Sedmi korak
Odlucili ste se za konacni odlazak
Pazljivo planirajte svoj odlazak i ako je moguce u tajnosti.

Cuvajte vasa dokumenta i dokumenta vase dece, novac i ostale vredne predmete na sigurnim mestima koja su vam na dohvat ruke. Razmislite o tome koje stvari su potrebne vama i vasoj deci i kako ih mozete preneti. Planirajte detaljno kuda cete ici.

Ne treba da imate grizu savesti da uzmete novac i vredne predmete iz kuce. Te stvari pripadaju jednako vama kao i vasem partneru. Raspodela zajednicke imovine
ce ionako slediti u procesu razvoda, pa bi bilo dobro da imate sa sobom barem deo te zajednicke imovine.

Ako morate pobeci glavom bez obzira, uzmite sa sobom dokumente i novac.
Tako ce vam novi pocetak biti laksi.

8. Osmi korak
Sta treba da ponesete sa sobom?
Svoja dokumenta i dokumenta vase dece: licne karte, drzavljanstva, izvode iz maticne knjige rodenih, vencani list, pasose, zdravstvene knjizice, itd.Novac, odnosno broj racuna, stedne knjizice, cekovne kartice itd.
Kljuc od kuce/stana.
Vazne lekove.
Odecu i higijenski pribor za par dana.
Najvazniji skolski pribor dece, najdraze igracke.
Mislite i na male vredne predmete koji vam pripadaju, licne stvari, kao npr. fotografije, koje bi vas partner mogao unistiti u besu.

Ako morate odmah pobeci zbog trenutne opasnosti, ne trosite vreme koje vam mozda zivot znaci na pripremanje stvari! One su zamenljive - a vas zivot ili zivot vase dece nije!

Ukoliko je policija prisutna u trenutku kad napustate stan, zamolite policajce da pricekaju dok ne spakujete najvaznije stvari.

Vrlo je vazno da decu povedete sa sobom. Oba roditelja imaju pravo na starateljstvo nad zajednickom decom. U slucaju da decu ostavite kod partnera, moracete dokazati da vam je pretila opasnost, tako da policija i nadlezne institucije za zastitu maloletnika odmah povedu istragu.

Bolje je, ali ne i neophodno, da su deca s vama prilikom donosenja konacne odluke za starateljstvo nad decom.
Naravno da se moze dogoditi i situacija da ne mozete da organizujete odlazak jer vas je trenutno nasilje prisiljava da jednostavno pobegnete iz kuce.

Ali, ako ipak imate vremena, pripremite odlazak u miru. Svaki novi pocetak bice vam laksi ako imate sa sobom vazne stvari, ali i one za koje ste emocionalno vezani.

Vasa deca

Vasa deca ce se drugacije ponasati nakon rastanka s ocem. Deca reaguju vrlo razlicito, neka se povlace u sebe, neka postaju agresivna, neka imaju poteskoce u skoli. U svakom slucaju, vasem detetu je u takvoj situaciji potrebna sto veca sigurnost i zastita.

Uverite ih da ih stvarno volite.
Razgovarajte s njima o trenutnoj situaciji koliko god je moguce vise. Bolje je da su deca upoznata s vasim odlukama i da se osecaju ukljucenima, nego da im nista ne kazete ili da ih lazete. Razgovarajte sa decom o tome sta mislite. Tako ce ona imati jos vise poverenja u vas.
Pokusajte da objasnite deci:

Da niko nema pravo da zlostavlja druge ljude.
Da vi niste krivi za to sto vas je partner zlostavljao.
Da je svaki covek odgovoran za svoje ponasanje.
Da vise ne mozete ziveti zajedno s nasilnikom.
Dozvolite deci da izraze svoja osecanja.
Moguce je da su deca ljuta na vas jer moraju da napuste prijatelje i okolinu na koju su navikla. Pokazite deci da ih razumete. Nemojte se suprotstavljati njihovim osecanjima iako vas boli kad vidite da su tuzna ili ljuta. Shvatite kao izraz poverenja to sto vam deca neposredno poveravaju svoja osecanja. Deca su u takvoj situaciji izlozena
dvostrukim osecanjima. Ona vole svog oca, a istovremeno ih odbija njegovo nasilje i boje ga se.

Ona vole svoje majku, ali nekada zele da porodica ostane zajedno i zbog toga bojkotuju majcinu zelju za razvodom.

Pokusajte da objasnite deci da cete uvek ostati njihova majka i da ce vas partner uvek ostati njihov otac, bez obzira gde i kako ziveli.

Razvod bitno menja situaciju u porodici. Deci nije jasno kakva ce pravila vaziti u novoj porodici. Zbog toga je narocito vazno da sada postavite smernice prema kojima ce se deca lakse orijentisati:

Recite deci sta smeju da rade, a sta ne.
Ne tucite decu!
Deca ce mozda pokusati da se postave izmedu vas i vaseg partnera kako bi uspela da dobiju ono sto zele. Budite dosledni u svojim pravilima, nezavisno od pravila koja postavlja vas partner.
Ne koristite decu kako biste se osvetili partneru.
Nemojte davati deci lazne nade. Ako ste sigurni da cete prekinuti vezu s parnnerom, podelite to sa svojom decom. Svaki covek, pa i dete, moze se pomiriti s necim neizbeznim, ma kako to bilo bolno. Medutim, vrlo ih opterecuje kada se uvek ponovno razocaraju u nadanjima.

Cesto je otac taj koji ima vise novca na raspolaganju. Razumljivo je da se ljutite kada vas partner pokusa da kupi dete. Ali, nemojte da zaboravite da je mnogo vaznija stalna ljubav i paznja koju pruzate deci jer je osecaj da ste voljeni i prihvaceni nenaplativ. Nadite redovno vreme koje cete posvetiti iskljucivo deci, kada cete raditi ono sto raduje i vas i vasu decu. Mozda mozete da pronadete i druge samohrane majke s
kojima mozete da se druzite.
Deca pokusavaju da shvate kako svet funkcionise i veruju da za sve postoji uzrok:

Mozda misle da su ona kriva za sva zlostavljanja.
Mozda osecaju da su ona sama uzrok nasilju.
Mozda se osecaju krivima jer nisu mogla da vam pomognu.
Mozda stoje na strani jacega jer se tako osecaju sigurnije.
Objasnite im da ne postoji takvo ponasanje koje moze da opravda zlostavljanje:

Kontaktirajte s drugim ljudima kako bi deca upoznala i druge oblike resavanja konfliktnih situacija.
Ne trazite od sebe da budete savrseni. Nijedna zena nije savrsena majka. Ali, pokusajte da imate razumevanja za zelje vase dece.
Ne zaboravite da su deca zavisna od vas. Nemojte, medutim, da vas zivot i vase odluke zavise samo od dece. Ne smatrajte ih kao zamenu za partnera, odnosno kao zamenu za odraslog sagovornika.
Ohrabrite decu da nadu prijatelje i da se bave slobodnim aktivnostima izvan kuce. I njima je sada potrebno prijateljstvo i potvrdivanje izvan porodice kako bi stekla vecu sigurnost.
Informisite se o tome kako se vasa deca ponasaju u vrticu ili u skoli. Objasnite vaspitacicama i uciteljicama/uciteljima promenjenu situaciju kako bi postupali s vise razumevanja.
Ako vam je potrebna podrska, kontaktirajte centar za socijalni rad u vasoj opstini.

Odvajanje od nasilnog partnera

1. Donosenje odluke o odvajanju od nasilnog partera
Proces donosenja odluke o odvajanju od nasilnog partnera propracen je mnogim frustracijama, razocarenjima i moze da traje dugo. Mnoge stvari dugo nece profunkcionisati ili uopste nece funkcionisati onako kako ste zamislili.
Neki rodaci i prijatelji pruzice vam podrsku, dok drugi mozda nece razumeti koliko vam je bilo strasno i pokusace da vam nametnu osecaj krivice.

Moji prijatelji su mi okrenuli leda kada ih je ganulo zalosno lice mojeg
partnera koji im je ispricao kako sam ga ostavila bez razloga.

Razmislite ozbiljno ko vam je stvarno podrska i prihvatite cinjenicu da ne misle svi isto kao vi. Vrlo je bitno da sada mislite na sopstvene potrebe.

Ako odlucite da se iz bilo kog razloga vratite vasem partneru, znajte da sada imate dovoljno snage da ponovno odete. Ne gubite nadu predvidanjima: Nikad necu otici od njega. Imajte na umu da ste prilikom prvog napustanja stekle nova iskustva i dobile na snazi.

Pokusajte da donesete jasne odluke i da ih se drzite. Ne smatrajte druge ljude ili sudbinu odgovornim za vase postupke.

Ako se trenutno ne zelite ili ne mozete rastati, to ne znaci da morate zauvijek trpeti tu situaciju.

Nemojte previse olaksati vasem partneru time sto mu se odmah vracate na njegove prve molbe ili pretnje. On mora razumeti da zaista mislite da ga napustite. Jasno mu saopstite sve vase zelje i uslove pod kojima ste spremne da opet budete sa njim.

Sami odredite tempo odvajanja od nasilnog partnera!

Usredsredite se na stvari koje su vam sada vazne. Ne dozvolite drugima da odreduju vas zivot. Oni vas, na primer, mogu nagovarati da se partneru osvetite ili da mu oprostite.

Sakupite snagu i pocnite nov, samostalan zivot.

Neke zene nakon raskida ustanove da se zapravo secaju samo lepih stvari jer imaju poteskoca sa samostalnim zivotom. Ako ste ispisali na papir kako se osecate nakon zlostavljanja, procitajte to ponovo kako bi se svega setili. To ce vam pomoci da objektivno sagledate vasu vezu. Kada vam se pojavi pred ocima sve ono negativno sto ste proziveli, videcete da je dobro sto ste se odlucili za raskid, iako nije jednostavno
prebroditi posledice.

Setite se u teskim trenucima da je najgore proslo.

2. Kako cete se osecati nakon odvajanja?
Odvajanje od partnera nije jednostavno. Meseci mogu proci dok se ne snadete u
novoj situaciji, a mozda cak i godine dok stvarno ne prebrodite taj raskid.

Cak i kad ste svesni da je odvajanje bilo jedino resenje, to ne menja vasa osecanja. Ona mogu postati jaca.

Dogodice se da osecate tugu, bes, radost, slobodu, nemoc i snagu -ponekad cak sve u isto vreme. Mozda se bojite da ne poludite zbog svih tih protivrecnih osecanja.

Vi niste ludi! Nakon jedne intenzivne veze protivrecna osecnja su sasvim
uobicajena pojava, dozvolite im da se ispolje!

S vremenom cete moci da sagledate svoja osecanja pa ona vise nece biti tako jaka.

Racunajte na sledeca osecanja:

Tuga i bol

Tuga i bol su vazna osecanja tokom raskida. Kada osecate bol, onda placete.
Kada placete, oseticete oslobodenje usprkos ogromnoj tuzi. Mozda vas je strah da necete moci da prestanete da placete. Plac ce prestati sam od sebe kad prode najveca
bol. Sve dok ne osetite bol, necete se moci osloboditi veze s partnerom.

Sigurno je bilo i lepih dozivljaja u vezi, a koji vam sada nedostaju i zbog kojih ste sada tuzni. Ali setite se kako ste visoku cenu morali da placate za te lepe trenutke.

Dobro fizicko i psihicko stanje

Neposredno nakon raskida osecate se vrlo dobro jer ste napokon doneli jasnu odluku. Euforija zbog odluke daje vam snagu da ponovno stanete na svoje noge.
Medutim, nemojte se iznenaditi kada nakon nekog vremena opet osetite tugu ili bes.

Potrebno je, i neizbezno, da prode neko vreme u kojem ste tuzni, jer se mnogo toga promenilo u vasem zivotu. Lakse cete svladati posledice raskida ako dopustite da vas svi osecaji preplave i ako trazite podrsku drugih ljudi.

Prva tri meseca nakon razvoda osecala sam se vrlo dobro. Mogla sam ostvariti svoje zelje, slobodno sam se kretala i zivela onako kako sam zelela.
Dok sam bila u braku nisam imala mnogo prijatelja i bila sam mnogo usamljenija nego sada.

Pokusajte da prozivite taj bes tako da se oslobodite iznutra. Upotrebite ga kao izvor snage za novi, nezavisni zivot. Ako prevladaju ljutnja i bes zbog svih ponizenja koja ste doziveli, mislicete mozda i na to kako da se osvetite. Osveta vas, medutim, i dalje vezuje za partnera jer se na taj nacin bavite njegovim sadasnjim zivotom. Svaki postupak iz osvete ce uticati na vase samopostovanje. Ako vec i mastate o osveti, cinite samo ono sto je neophodno za vas vlastiti zivot. Usredsredite tu svoju energiju
na vasu trenutnu situaciju i na vasu buducnost.

Nakon nekog vremena mozda cete moci da oprostite muskarcu koji vas je zlostavljao. Neposredno nakon raskida bitno je da dozvolite sebi da osecate bes i bol, a ne da potisnete ta osecanja jednim prividnim oprastanjem.

Poteskoce s identifikacijom

Vi ste se identifikovale s ulogom supruge ili partnerke, posebno ako je veza trajala duze vreme.

Proces u kojem napustate ulogu supruge ili partnerke i postajete nova, samostalna osoba, bolan je i dugotrajan. Vazno je suociti se sa slikom o sebi i svojim identitetom koji se menja od supruge do samostalne zene.

Ovo preusmeravanje ce vam biti lakse ako razgovarate s drugim zenama koje su prosle kroz slicnu situaciju.

Gledajuci unazad, vidim da se moj zivot uvek okretao oko njega. Bez obzira na to s kojim prijateljima se druzila, kako se oblacila, kuda isla ili sta radila - uvek sam se bojala njegove reakcije jer mu nikad nije odgovaralo.

Sada ste upuceni na sebe samu. To je istovremeno uzbudljivo i zastrasujuce.
Mozda je to prvi put u vasem zivotu da ste slobodne da samostalno odlucujete. S jedne strane nije bas jednostavno, ali s druge je svakako zadovoljavajuce kad mozete preuzimati odgovornost za svoj zivot.

Strah i nesigurnost

Verovatno ste nauceni da svoje ponasanje prilagodavate ponasanju vaseg partnera. Prepoznavale ste njegove signale, tumacile njegovo raspolozenje i onda ste znale kako je najbolje da reagujete da izbegnete svadu.

Sada kad tih znakova odjednom nema, zastraseni ste i nesigurni jer vise ne znate kako tacno treba da se ponasate.

Kad je on ovde, barem znam sta da ocekujem.

Mnoge zene se sastaju s bivsim partnerom u periodu svoje nesigurnosti kako bi se opet mogle orijentisati prema njemu. Vi ste sigurniji kada znate sto on misli. Ali imajte na umu da svaki oblik kontakta vodi ka staroj vrsti odnosa. Bes u partneru se ponovno moze pojacati i dovesti i do novog nasilja. Zbog toga je sigurnije da se u prvo vreme drzite podalje od vaseg partnera. Ako je kontakt neophodan, nalazite se samo
na javnim mestima ili neka neko drugi bude uz vas.

Potpuno je prirodno da ste nesigurni u prelaznom periodu u kom mnogo toga izgleda drugacije nego pre. Pre ste navikli da vas partner kontrolise, a sada morate kontrolu preuzeti sami. To je istovremeno oslobadajuce i zastrasujuce, a osim toga traje dosta vremena.

Gubitak orijentacije

Kad sam jos zivela sa svojim suprugom mislila sam da je nas brak usprkos svemu dobar i zaboravljala sam lose trenutke. Sada se secam samo onog negativnog. Zar sam sama sebe lagala? Kako je stvarno izgledao moj zivot? Ako je moj zivot zaista bio drugaciji nego sto sam onda verovala, kako onda uopste mogu verovati sama sebi ubuduce?

Ako vam, gledajuci unazad, vas zivot izgleda drugacije nego sto ste ga pre dozivljavali, imacete osecaj da gubite orijentaciju.

Sasvim je razumljivo da sada drugacije vidite svoj dosadasnji zivot, vaseg partnera i sebe, nego pre raskida. Sada se mozete prepustiti osecanjima koja ste pre skrivali ili potiskivali.

Usamljenost

Nakon raskida, moze se promeniti i vas krug prijatelja. Mozda se vasi dosadasnji prijatelji boje vase nove uloge ili se ne slazu s raskidom. Neki ce mozda stati uz vaseg partnera. Povredice vas ako vas vasi prijatelji ili porodica sada odbiju. Mozda cete otkriti da neki nisu ni dorasli nekoj krizi. S drugima cete postati blizi. Prijateljstva su vrlo bitna nakon raskida. Narocito dobre prijateljice mogu pruziti utehu i toplinu.

Vazno je da ne cekate da neko pozove vas, vec da vi imate inicijativu za
druzenjem.

Nakon raskida ce biti potrebno neko vreme dok ponovo ne steknete poverenje i skupite energiju za nova poznanstva. Dajte sebi vremena. Sledite svoj instinkt s kime se zelite sprijateljiti, a s kim ne. Budite oprezni u kratkim poznanstvima s muskarcima da ne budete opet povredeni. Ne zaboravite da je na vama da kazete ne.

Kada ponovno steknete poverenje u sebe, moci cete verovati i drugima.

Cim se osecate dovoljno jakom da mozete podneti razocarenja i povrede, moci cete da se opet otvarate drugim ljudima.

Savladavanje usamljenosti

Zene se mogu nositi s usamljenoscu na razlicite nacine. Ako vasi nacini samo jos vise pogorsavaju problem, pokusajte da pronadete nove oblike savladavanja koji vam nece stetiti. Pokusajte da prepoznate prve znakove usamljenosti kao npr. cesto gledanje televizije, preterano uzimanje hrane itd. U periodu dobrog raspolozenja isplanirajte sta cete raditi u kriznim trenucima kako biste sto bolje mogli da svladate problem samoce.
Sta radim kad sam usamljena? Sta bih mogla da radim?
npr. Jedem celo vece npr. Da se prosetam ili citam dobru knjigu

Obratite paznju na vreme kada vam vas partner posebno nedostaje. Tada pokusajte da planirate neke aktivnosti s drugim ljudima.

Radite cesce ono sto vam dobro ide od ruke i u cemu se osecate prijatno!

U kakvim god prilikama ziveli, ljudi nakon raskida neko vreme pate od samoce.
Najbolji nacin da svladate samocu je da se sami pobrinete za svoje dobro
raspolozenje.

3. Pocetak nove veze
Pre nego sto se odlucite da zapocnete novu vezu, treba da budete sigurni da mozete ziveti samostalno. Tada imate velike sanse da ne ponovite greske iz vase bivse veze.

Nove veze bi vam mogle buditi secanja na bivse i moze vam biti potrebno neko vreme pre nego sto opet pocnete da verujete nekom muskarcu.

Razgovarajte sa zenama koje su usle u novu vezu.

Pokusajte da saznate kako im je u njihovim vezama.

U svakoj vezi postoje problemi, medutim, nositi se s njima moze biti konstruktivno ili destruktivno.

Razmislite sta trazite od novog partnera pre nego sto udete u novu vezu.

Sta zelim od muskarca?
(Napisite i one stvari za koje mislite da na njih "nemate pravo")

Razmislite koje osobine smatrate neophodnim, a kojih se mozete odreci:

Razmislite sa kakvim muskarcima treba da budete oprezni. Iskoristite svoje prethodno iskustvo.

Ako upoznate muskarca koji vas privlaci, posebno gledajte da li se lako razbesni i da li razbija pri tome predmete, umesto da svoj bes izrazi recima.
Preterana ljubomora nije znak ljubavi, vec posesivnosti i potrebe za kontrolom!

Probajte da govorite samoj sebi:

Nisam kriva za nasilje koje sam prezivela.
Nisam odgovorna za to sto me je tukao ili psihicki zlostavljao.
Ne zelim da me bilo ko zbog bilo cega zlostavlja.
Ne moram da trpim zlostavljanja.
Ja sam vredna.
Zasluzujem da budem postovana.
Mogu sama da odlucujem o svom zivotu.
Mogu sama da odlucim sta je dobro za mene.
Mogu da promenim svoj zivot ako to zelim.
Nisam sama i mogu da trazim pomoc od drugih.
Pokusajte da dugorocno razmislite o svojim stavovima u ovim oblastima:

Koja su moja prava?
Koje uloge se ocekuju od mene, a koje od mog partnera?
Sta ja ocekujem od veze, a sta od mog partnera?
Kakav uticaj na mene imaju moja proslost i moja porodica?

Vazno je da:
VERUJETE SEBI
VOLITE SEBE
VREDNUJETE SEBE

Sagledajte svoj zivot:
Pokusajte da tacno shvatite koje su vase zelje i potrebe i zatim postupajte prema njimakako biste nasle za sebe najprikladniji put u zivotu. I ne zaboravite: uvek mozete promeniti odlukeako se pokaze da vam ne odgovaraju. Zena ima pravo da se predomisli.

kratkorocni ciljevi: dugorocni ciljevi:
npr. zastita, sigurnost npr. novi stil zivota
smestaj obrazovanje
novac posao
pravni koraci druzenje

Poznajete li neku zlostavljanu zenu?

Da li se ta zena zali na npr. glavobolje, nesanicu itd.?
Da li je ponekad ocajna ili uznemirena, a da pri tome ne kaze zasto?
Da li uzima mnogo lekova i da li pije alkohol previse?
Da li vidite na njoj modrice?
Da li se krece kao da je povredena?
Da li radi previse kod kuce, da li je previse okupirana brakom ili brigom za svog partnera/supruga?
Cini li vam se da je cesto umorna ili potistena?
Da li se povlaci sve vise i vise u sebe, naizgled bez nekog povoda?
Izvinjava li se cesto u poslednjem trenutku kad je pozovete?

Sta mozete vi da ucinite?

Pitajte zenu da li se boji svog partnera ili da li je on zlostavlja psihicki, fizicki ili seksualno.
Ohrabrite je da govori o nasilju.
Verujte joj kad vam kaze za nasilje!
Recite joj da je opasno ako ignorise nasilje i da ono najcesce postaje jos gore.
Ispricajte joj sta ste procitali u ovoj brosuri.
Uverite je da nije ona kriva za nasilje i da je ona jedna od mnogih zena koju partner zlostavlja.
Podrzite je da donese odluku, ali je nemojte nagovarati.
Pruzite joj podrsku sta god odlucila.
Razgovarajte s njom koje sve korake moze preduzeti kako bi promenila svoju zivotnu situaciju.
Dajte joj do znanja da su njena osecanja razumljiva i uobicajena za situaciju u kojoj je.
Idite sa njom ako joj je potrebna pomoc da negde ode.
Pomozite joj da pripremi odlazak od partnera ako je to njena odluka.
Nemojte se suocavati s njenim partnerom.
Pokazite joj da verujete da ona moze da promeni svoju situaciju i da ima pravo na zivot bez nasilja.

Da li ste vi muskarac koji zlostavlja svoju zenu?

Vi ste odgovorni za svoje postupke.
Vasa partnerka nije kriva!
Vi niste neuracunljivi, vec ste pocinili zakonom kaznjiva dela.
Nasilje kao izraz besa ili razocaranja je nauceno, pogresno ponasanje. Vi se ponasate pogresno.
Postoje i drugi nacini da izrazite strahove i razocaranja.
Ako vas partnerka napusti, to je zato sto se boji za svoju sigurnost.
Kajanje i izvinjenja nakon nasilja nisu dovoljni. Vama je potrebna pomoc da naucite kako mozete da se bolje nosite sa svojim osecanjima i da prekinete nasilje koje vrsite.
Ne suprotstavljajte se intervenciji policije. Ona je pozvana kako bi osiguirala sigurnost svima.
Pokusajte da razgovarate s nekim o vasoj situaciji. Potrazite druge muskarce koji razumeju vase probleme i koji su prepoznali da promena u muskom ponasanju donosi prednosti.
Vi niste jedini.
Ako imate problem s alkoholom ili drogama, obratite se za to posebnim
savetovalistima.
Razmislite o raskidu. Obema osobama ponekad pomaze i privremen raskid, kako bi bolje prepoznali u kakvoj se vezi nalaze i kako bi promenili medusobni odnos.
Potrazite savetodavca koji ce vam pomoci da promenite svoje ponasanje.

http://www.womenngo.org.yu/

Istorijski gledano brak se, pored biološke osnove (raðanje i podizanje djece) koju je zadržao i danas, razvio pre svega na materijalnoj osnovi, pri èemu subjektivna oseæanja buduæih supružnika nisu imala nikakav uticaj na sklapanje braka. Tek sredinom 18. veka Žan Žak Ruso diže glas protiv vladajuæe materijalne osnove za brak i suprostavlja mu ljubav kao prirodni motiv za brak. Sto godina kasnije polako se pokreæe lavina brakova iz ljubavi, što poèinje da nagriza graðanski moral, izaziva veliki broj skandala i uspostavlja novi vrednosni poredak: danas se na brak bez ljubavi gleda popreko, a brak iz ljubavi je poželjan i prihvaæen.

Meðutim, brak iz ljubavi donosi nove probleme. Integracijom ljubavi i braka, ljubav poèinje da zauzima kljuèno mesto u svim oblastima života koje se oslanjaju na brak i porodicu, a pošto je ljubav nejasna i mistifikovana kategorija ispunjena mnogim zabludama i nerealnim maštanjima, brak i sve ostale oblasti života koje se oslanjaju na brak i porodicu ostaju na klimavim nogama. Naime, ljubav je danas (gotovo jednako kao što je bila i nekad davno) mistifikovana i tajanstvena ideja i pojava, a integracijom braka i ljubavi savremeni brak postaje optereæen zabludama i iracionalnim uvjerenjima.

Nerealna oèekivanja i zahtevi = braèna i ljubavna kriza

Ljudi ulaze u braène i ljubavne krize jer su njihova oèekivanja u vezi sa brakom, ljubavi i zajednièkog života uglavnom nerealna. Proseèan muškarac misli da (zato što je oženjen ili u vezi) njegova partnerka bi trebala biti dosledno ljubazna i uslužna, a proseèna žena misli da (zato što je venèana ili u vezi) njen partner bi trebao biti konstantno nežan i pun razumevanja.

Braène i ljubavne krize nastaju kada jedan od partnera neadekvatno reaguje na normalne frustracije i/ili abnormalne i nerealne zahteve od strane drugog partnera. Na taj naèin ona ili on stavlja ove frustracije i zahteve u prvi plan njihovog odnosa (umjesto da u prvom planu bude ljubav i iskrena privrženost jednog prema drugom uz rad na prihvatanju i prevazilaženu normalnih braènih i ljubavnih frustracija). Ako nakon toga i drugi partner sa svoje strane reaguje neadekvatno na osetljive želje i/ili nerazumne zahteve prvog partnera, smanjuje se meðusobna tolerancija na uzajamne frustracije, a pojaèavaju se eksplozivne reakcije i/ili dolazi do prekida komunakcije, što vodi produbljivanu i uèvršæivanju ljubavnih, seksualnih i drugih braènih problema.

Braèni i ljubavni odnosi retko kad mogu spontano napredovati natprirodnom lakoæom i  zato bi bilo bolje da partneri aktivno rade na održavanju iskrene podrške i privrženosti jedno prema drugom. Krize u ovim odnosima nastaju kad partneri imaju kontinuirano nerealna oèekivanja i zahteve u odnosu na to kakva bi ponašanja njihovih partnera trebala biti. Braène i ljubavne krize æe se uglavnom održavati sve dok partneri ne shvate da se inertnost u partnerskom odnosu jednostavno ne isplati, te da nema drugog puta ka uspešnom braku i ljubavnom odnosu osim upornog i kontinuiranog ulaganja u ljubav.

Inace ovo sam negde skinuo sa interneta, ali nemam pojma odakle. Proslo je dosta vremena.

Ljubomora je kompleksna reakcija na pretnju ugroženosti vrednosti u odnosu ili ugroženosti samog kavaliteta odnosa . Pretnja (isto kao i odnos) ne mora biti realna. Jednako snažno možemo reagovati i na imaginarnu pretnju.

Svi smo ponekad u životu osetili ljubomoru. Veæina ljudi æe reæi da se radi o vrlo bolnom iskustvu. Barem treæina ljudi koji se javljaju za psihološku pomoæ u vezi sa braènim problemima imaju zapravo problem s ljubomorom.

Što se tièe intenziteta ljubomore veæina se ljudi nalazi negde izmeðu dva ekstrema:

VRLO SLABA LJUBOMORA

Žena/muž kaže mužu/ženi da se zaljubila/o, a on/ona na to kaže: kako je to prekrasno! Baš sam sretan/na zbog tebe!

 "patološka tolerancija”

 VRLO JAKA LJUBOMORA

Muž/žena stalno sumnja u ženu/muža premda mu je ona/on verna/veran: špijunira je/ga, sluša njene/njegove tel.razgovore, pregledava njeni/njegov donji veš, kontroliše kilometar-sat u njenom/njegovom autu…

  "patološka ljubomora"

Neke situacije izazivaju oseæaj ljubomore, i normalno je oèekivati takav oseæaj kao reakciju na te situacije. Za veæinu ljudi okidaè za intenzivnu ljubomoru je otkriæe da je njihov partner imao tajnu vezu, dok neki manji dogaðaji kao pogled partnera na atraktivnu osobu obièno ne izaziva snažnu reakciju kod veæine ljudi.

Veæina kaže da ekstremna ljubomora traje par dana i da je retka.
Veæina ljudi može sebe zaustaviti da budu ljubomorni do odreðene granice i zaustaviti ekstremne reakcije.

RIVALI

Najgori je neko koga znaju i zavide mu.

Najbezopasniji je neko koga ne poznaju i o kome imaju loše mišljenje.

Da li je vaš partner/ka nekada bio neveran/na - ako da verovatno je da æete sebe opisati kao ljubomornu osobu.

Jeste li vi bili neverni - onda ste i ljubomorniji.

MUŠKARCI I ŽENE

Najèešæe i muškarci i žene kažu da kada se oseæaju ljubomorno nastoje:

• razgovarati o tome ili iskazati povreðenost
• ignorisati oseæaj i nastojati preæi preko toga

Po èemu se razlikuju muškarci i žene u reakciji na ljubomoru?

Muškarce èešæe uhvati bes i napuštaju situaciju

Žene èešæe oseæaju depresivnost, razoèaranje, samookrivljavanje, sumnju u sebe.

Po èemu se razlikuju muškarci i žene u okidaèima koji izazivaju ljubomoru:

Žene ako znaju da se muškarcu nešto sviða i ako vide to na drugoj osobi oseæaju ljubomoru (Npr. on voli plavuše, ona postaje oprezna i ljubomorna ako on pogleda plavokosu ženu).

Muškarci smatraju rivalima one koji su bolji od njih u podruèjima važnim za njihovu definiciju njih samih. Ne uzimaju u obzir preferencije partnerke.

U simptomima, koliko se èesto javlja, doživljava ljubomora i jaèini se muškarci i žene NE razlikuju.

U srži ljubomore nalaze se dve osnovne stvari:

1. Ono što mislimo o sebi i kako se oseæamo u vezi samih sebe. Ako imamo loše mišljenje o sebi, ako smo nesigurni, ako ne znamo kako zadovoljavati svoje emocionalne potrebe (npr. oseæaj sigurnosti, poštovanja...) i imamo mnoge nezadovoljene potrebe, oslanjaæemo se na druge ljude i trebaæe nam njihova pomoæ u tome (potreba da nam neko govori da smo važni, lepi, pametni - jer sami u to ne verujemo). Što nam je više pomoæi potrebno, više se bojimo izgubiti tu pomoæ, izgubiti ljude koji nam pružaju ono što ne znamo kako pružiti sami sebi.

Što smo sigurniji u sebe, što imamo bolje mišljenje o sebi to æemo biti nezavisniji o drugim ljudima u pogledu zadovoljavanja tih potreba.

Druga važna stvar je naša potreba za kontrolom i posedovanjem. Ako sasvim iskreno sebe zapitamo mislimo li zaista da je moguæe kontrolisati drugog èoveka kako nas ne bi prevario ili slagao znaæemo da je odgovor: naravno da ne. Nikoga ne možemo spreèiti da nas zameni ili ostavi ili prevari. Zaista je važno uvek iznova preispitivati razliku izmeðu onoga što možemo kontrolisati i onoga gde moramo prihvatiti da nešto ne možemo kontrolisati. Tu je potrebno uložiti puno truda. Temelj tog truda je razmišljanje o sebi i svojim nesigurnostima i strahovima. Što više prihvatamo sebe to manje imamo potrebu kontrolisati druge. Nauèiti kako prihvatati druge, znati da ih ne možemo kontrolisati ili prisiljavati na nešto, pustiti ih da budu ono što žele ili moraju biti je životni projekt. To je nešto èemu treba uvek iznova nastojati težiti jer je jedini naèin da postignemo unutrašnji mir shvatiti da ne možemo kontrolisati drugog èoveka.

Na primer: sasvim sigurno neæete moæi naterati muža da doðe kuæi ali æete prihvatanjem i negovanjem sebe i njega i odnosa u kojem jeste vrlo verovatno uèiniti da on želi doæi kuæi.

2. Ono što mislimo o drugima. Ako mislimo da je svet pun varalica i da se ljudima ne treba verovati sigurno je da æemo nastupati s nepoverenjem i tražiti znakove koji upuæuju na to da nas druga osoba vara ili nam nešto skriva. Vrlo èesto, ako smo imali loša iskustva u prošlosti (npr. partner/ka nas je prevario/la) postajemo oprezni i nepoverljivi i prema novim ljudima u našem životu. I opet nepoverenje prema drugim ljudima govori o tome kako se oseæamo prema samima sebi. Ako se oseæamo nesigurno i ranjivo naravno da moramo poveæati oprez prema drugim ljudima kako bi se zaštitili od toga da budemo povreðeni.

LJUBOMORA – Kako sebi pomoæi?

Može li se ljubomora nadvladati?

Ako vidite da ljubomora koju oseæate uništava vaš odnos, ako ste ljubomorni na svaku osobu u partnerovom životu, èak i one koje su bile pre vas, ako imate teškoæa uspostaviti poverenje prema novim ljudima u vašem životu jer vas je preðašnji partner prevario/la možda bi bilo dobro potražiti pomoæ psihologa u rešavanju tog problema. U svakom sluèaju poènite s ovim:

1.      Pitajte sebe zašto se tako oseæate? Koji vas problemi koje vuèete iz prošlosti èine tako sumnjièavima i osetljivima? Jeste li bili prevareni u prošlosti? Jeste li nesigurni i zavisni o partneru? Bojite li se napuštanja jer mislite da neæete moæi ili znati kako sami?
Ako ste stalno u strahu da æe vas partner prevariti može se dogoditi da napravite toliko tenzije i teškoæa u odnosu da zaista neko drugi, ko nudi poštovanje, harmoniju i radost, privuèe pažnju partnera. To su stvari koje su važne. Trebate brinuti o tome šta dajete u odnos.

2.      Ne zaboravite da je ljubomora èesto loše skrivena potreba za kontrolom. Potreba da držimo partnera na kratkom lancu. Razmislite o tome zašto vam je to potrebno? Koje strahove u vama to umiruje?

3.      Izaberite poštovanje. Najmoæniji ste kada volite, poštujete i kada svojom osobnošæu i trudom gradite odnos. To je puno snažnije nego kontrola. Ne zaboravite da ne možete nikoga naterati da doðe kuæi, ali možete uèiniti da ŽELI doæi kuæi.

 

Svako od nas je bar jednom u životu èuo prièu o muškarcu i ženi u èetrdesetima koji su odbacili životnog saputnika. Ovaj se prizor, kojim najèešæe opisujemo previranja, promene i nestabilnost srednjih godina, zapravo ne dogaða baš èesto (postoje razlièita mišljenja o uèestalosti oko promene partnera u srednjim godinama). Ono što je, naprotiv, vrlo èesto, jeste to da se u srednjim godinama dožive neki simptomi krize, u blagom ili pojaèanom intenzitetu. Ti simptomi, uprkos opšte prihvaæenom  mišljenju da pogaða uglavnom muškarce, pogaðaju podjednako i muškarce i žene.

Kriza srednjih godina, u punom smislu reèi, kao i blaži oblici ove tranzicije iz adolescencije u starost, najèešæe se oseti negde izmeðu èetrdesete i pedesete godine. Za neke osobe može poèeti veæ oko 35., a za neke i dvadeset godina kasnije. Kriza može poèeti naglo, okidaè joj može biti neki teški životni dogaðaj, kao što je smrt roditelja ili bliske osobe. Ali, kriza može doæi i polako, "šunjajuæi se", bez nekog dramatiènog i neoèekivanog razloga.
Istraživanja nam ne mogu biti puno od pomoæi kada govorimo o krizi srednjih godina zato jer su vrlo retka. Brojna istraživanja koja se bave razvojem deteta dala su modernim roditeljima odgovore na hiljade pitanja i nedoumica. Utešila su izbezumljene roditelje dvogodišnjaka ili umorne roditelje buènih devetogodišnjaka brojnim i iscrpnim savetima. Adolescencija je takoðe pažljivo sagledana, a roditelji tinejdžera imaju moguænosti saznati puno o tome šta se dogaða tokom adolescencije i zašto. Pogledamo li struènu literaturu primeti æemo prilièno iscrpno dokumentovan razvoj od zaèeæa do 21. godine. I tu, odjednom, pažnja istraživaèa prestaje. Odrasli period shvata se kao vreme koje je nepromenjivo i bez ikakvih naroèitih pojava koje bi bile od interesa istraživaèima. Oni se ponovo bave èovekom tek u starosti, o èemu opet možemo pronaæi dosta zanimljivog materijala. U odraslom periodu, osim leènika, koji se bave prouèavanjem postepenog telesnog starenja, prepušteni smo sami sebi. To je vreme u kojem se oèekuje da budemo stabilni, samostalni i odgovorni, i za razliku od dece, adolescenata ili starih više nemamo nikakvih razvojnih "opravdanja" ako nismo upravo takvi. Nikakva ozbiljna psihološka prilagoðavanja nisu dokumentovana, bar ne na naèin kao što je to uèinjeno s traganjem za identitetom kod adolescenata. Ukratko reèeno, ako niste "složili kockice", niste zadovoljni s ljubavnim životom, niste izgradili karijeru i oformili porodicu te se ne spremate mirno uploviti u teškoæe starosti, s vama nešto nije u redu. Je li to baš tako? Naravno da nije. Zapravo veæina odraslih ljudi doživi neku fizièku, profesionalnu, partnersku ili psihološku promenu za veme srednjih godina. Ta promena može biti u obliku nesretnog braka, preljuba ili razvoda, nezadovoljstva poslom, teskobe bez vidljivog uzroka, depresije, praznine i usamljenosti. Neke osobe dožive simptome promena na vrlo intenzivan naèin, u punom smislu "krize srednjih godina", dok mnogi izbegnu ozbiljnu krizu, ali osete promene u stavovima, oseæanjima i ponašanju. Razmišljanja o vlastitom identitetu, celovitosti, duhovnosti, vlastitom sistemu vrednosti i ciljevima èesto se u ovom periodu javljaju i preispituju, mnoga po prvi put u životu.

Psihološko prilagoðavanje tokom srednjeg perioda života neophodno je za razvoj osobenosti, razvojno je odreðeno i prirodno baš kao i dvoumljenja oko identiteta jednog adolescenta. Uprkos strahu, patnji, nemiru i usamljenosti, tranzicija srednjih godina je neophodni deo puta koji moramo proæi u rastu i razvoju, a donosi nam veæu povezanost sa samima sobom, veæe razumevanje sebe i dublje uživanje u životu nego ikada pre. Otvorenost prema promenama i razumevanje tog procesa, kao i razgovor sa struènjakom psihologom vrlo su delotvorni i pomažu lakše prebroditi krizu, koliko god ona ozbiljna i teška bila. S druge strane, ako propustimo ovu psihološku transformaciju, možemo ostati zarobljeni u hroniènim problemima. Prioritet materijalnim vrednostima, nasilje, nadmoæ i arogancija najèešæi su obrambeni mehanizmi koji se onda ukljuèuju. Štetnost takvih obrambenih mehanizama, jednako kao i štetnost "bega" u depresiju ili zavisnost, nije potrebno posebno naglašavati, iz jednostavnog razloga što svi poznajemo bar jednu osobu koja je u svom životu upravo u tom smeru krenula.

Neki struènjaci smatraju da promene na hormonalnom nivou igraju važnu ulogu u krizi srednjih godina. Testosteron kod muškaraca opada, kao i estrogen kod žena, što može dovesti i do odreðenih psiholoških promena. Poznato je da  srednje godine predstavljaju period velikih individualnih razlièitosti. Neki u tom periodu postaju bake i dede, a neki po prvi put postaju roditelji. Neki postepeno razvijaju svoju karijeru u jednom pravcu, drugi zapoèinju potpuno novu karijeru i rade velike promene u naèinu svog življenja. Neki poèinju oseæati prve znakove starenja, dok su drugi u najboljoj formi ikada u životu. S obzirom na sve te individualne razlièitosti teško je odrediti koliko stvarna životna previranja i moguæe komplikacije možemo "zahvaliti" hormonima, a koliko svim ostalim faktorima, kako spoljnim tako i onim vezanim uz liènost.

Pitanja koja se najèešæe javljaju i obeležavaju poèetak transformacije koja se dogaða tokom srednjih godina mogu biti:

Ko sam ja?
Šta moj život do sada govori o meni?
Jesu li moje oduke u prošlosti bile dobre?
Jesam li napravio/la sve što sam mogao/la?
Šta želim uèiniti s ostatkom života?
Koliko je pametno sada napraviti neke promene i koliko bi me to "koštalo"?

Ako prolazite krizu srednjih godina moguæe je da æete oseæati ili prolaziti kroz nešto od sledeæeg:

• Vidite svoj život ispraznim i zamornim. Sve Vam se èini besmislenim. Retko Vas šta može razveseliti. Ono što Vas je ranije veselilo i ispunjavalo  sada Vam je dosadno.
• Dogodila Vam se važna životna promena nakon koje oseæate da ništa više nije isto. Životna promena može npr. biti smrt voljene osobe, otkaz na poslu ili neka druga promena vezana uz posao, razvod braka, odlazak u penziju. Preispitujete vrednosti ili oseæanja koje nikada pre niste dovodili u pitanje.
• Povukli ste se od prijatelja i porodice. Sve teže delite svoje misli i oseæanja s drugim ljudima. Oseæaj izolacije može biti praæen oseæajem da život “nije bio fer” prema Vama.
• Zapeli ste u jednom naèinu življenja i ponašanja koji Vam je pre bio ugodan, ali Vas više ne èini sretnim.
• Uznemireni ste i èesto Vam se menja raspoloženje. Oseæate da niste u stanju donositi odluke, preoptereæeni i depresivni. Prijaju Vam štetne navike kao što su ispijanje prekomerne kolièine alkohola, prejedanje, prekomerno pušenje jer time privremeno "anestezirate" napetost i neugodna oseæanja.
• Stalno se oseæate nezadovoljno, bez obzira na uspehe koje postižete. Teško primate komplimente jer se muèite s niskim samopoštovanjem.
• Teško se nosite s promenama na vlastitom telu koje dolaze s godinama. Izgubili ste poverenje u vlastitu snagu i sposobnosti. Oseæate se nevoljeno i usamljeno. Oseæate da niste napravili važne stvari u životu koje ste hteli, a vreme Vam izmièe.
• Oseæate intenzivnu potrebu da napravite neke drastiène promene u životu, prekinete odnose koji su postali rutina, rašèistite život, uništite ono što ste godinama gradili kako bi mogli poèeti ispoèetka.
• Poèeli ste se bojati neèega što Vas nikada pre nije plašilo. Bojite se buduænosti. Poèeli ste oseæati ljubomoru prema partneru ili zavist prema kolegama s posla za koje Vam se èini da su prošli u životu bolje od Vas.
• Imate èeste fizièke smetnje kao što su glavobolje, bolovi u želucu , problemi s hranjenjem, problemi sa spavanjem ili seksualni problemi.

Šta možete uèiniti?

Ako je kriza teška i muèite se, potražite pomoæ psihologa. Razgovor sa struènjakom može Vam pomoæi brže da prebrodite krizu, smirite neugodna oseæanja i donesete  ispravne odluke.
U meðuvremenu, nemojte se prepustiti panici. Tokom krize srednjih godina èesto možete biti prestrašeni. Sve na što ste se oslanjali do sada, od vlastitog tela do oseæanja i sistema vrednosti, izgleda kao da je poljuljano i nestabilno. Ako se tako oseæate, prisetite se da je sve to što proživljavate normalno i privremeno. Ne samo da æe doæi lepši dani nego æete ih doèekati kao kvalitetnija i zrelija osoba. Kada smo prestrašeni èesto nam padaju na pamet misli o begu. Beg u vanbraène ljubavne odnose ili sakrivanje u ovisnosti (o alkoholu, sedativima i sl.) može pružiti privremeno olakšanje, ali u konaènom obliku samo donosi patnju. Zaustavljate bol sada ali nakon kratkog predaha sledi puno dugotrajnija i teža bol. Umesto bega budite spremni napraviti neke promene, one su dobrodošle i pomoæi æe u razrešavanju krize. Ono što Vam može poslužiti kao vodilja u tome koje su promene dobrodošle, a koje su maskirani beg, je Vaš sistem vrednosti.Vodite raèuna o tome da promene koje preduzimate budu u skladu sa Vašim sistemom vrednosti.

Nekoliko sugestija kako se bolje nositi s krizom

Shvatite krizu kao deo normalnog razvojnog procesa.
Ignorisanjem krize možete ozbiljno zakomplikovati proces.
Ne nasedajte "lakim" rešenjima. Novi auto ili novi partner done æe samo kratkotrajno, površinsko olakšanje.
Rešenje krize je u vama, prolazak kroz krizu je unutrašnji zadatak.
Gledajte na krizu kao na izazov koji vam pomaže da rastete i razvijate se kao osoba, kao na odskoènu dasku za buduæe pobede.
Kreativnim rešenjima unesite promene u svoj privatni život i posao.
Iskoristite svoju zrelost i iskustvo za redefinisanje svojih ciljeva.
Imajte strpljenja i nežnosti prema sebi.
Podelite svoja oseæanja s nekim ko vas neæe osuðivati. To može biti prijatelj ili psiholog.

Razgovarajte sa svojim partnerom/partnerkom, ako dijalog nije moguæ zbog ne razumevanja, zajedno potražite pomoæ profesionalne osobe.

Tip roditelja

Ne postoji nešto što se zove savršen roditelj, ali mnogi psiholozi koriste termin „dovoljno dobar roditelj“ da bi opisali one koji obezbeðuju mnogo onoga što je potrebno njihovoj deci da izgrade temelj za društveni i emocionalni razvoj.
Vaspitni znaèaj roditelja je nezamenljiv faktor u vaspitanju dece. Deca od roditelja ne primaju samo ljubav i nežnost veæ i pogled na svet, naèin života, odnos prema društvu, prema obavezama...
Istraživaèi koji prouèavaju reakcije roditelja prema svojoj deci došli su do saznanja da postoje tri opšta roditeljska stila ili tipa: diktatorski, blagi i autoritativni. Mada postoji još jedna podela gde se govori o èetiri stila ili tipa roditelja, koji se od prethodnog razlikuje u tome što se spominje i indiferentni ili ravnodušni roditelj.

 

• Autoritarni ili diktatorski roditelji postavljaju stroga pravila i oèekuju da se ona poštuju. Odlike su mu zahtevanje poslušnosti i nedostatak kritiènosti prema odraslima i uopšte nepostojanje kritièkog vrednovanja informacija. Plasiraju deci ono što oni smatraju ispravnim, a što je u skladu s njihovim vlastitim ubeðenjem iako u mnogim sluèajevima njihovo insistiranje na redu i disciplini postaje teret detetu. Odrasli su pri takvom vaspitanju neprikosnoveni autoriteti u èije se odluke ne sumnja. Dete se takvih roditelja plaši i iz straha se njima u svemu pokorava. Takvi roditelji imaju zapovednièko držanje, obièno su kruti, emocionalno siromašni, veoma strogi, a ponekad samoživi i agresivni. Od deteta se zahteva da bude tiho i disciplinovano, da ne pokazuje emocije(pogotovo u javnosti). Roditelji smatraju èesto da upravo takvim vaspitanjem pružaju detetu priliku da oèvrsne i razvije se u zrelu, jaku i samostalnu osobu, ali dogaða se upravo suprotno.

Deca autoritarnih roditelja èesto postaju sramežljiva i povuèena, nesamostalna i zavisna o nekom autoritetu, a ponekad ostavljaju i utisak hladne osobe jer su nauèena da ne pokazuju emocije. Drugi smer  prema kojem može poæi dete autoritarnih roditelja je agresivnost, da bi napakostilo roditeljima i od njih izvuklo i minimum emocija, pa makar se ta emocija zvala ljutnja.

 

• Permisivni ili blagi roditelj, s druge strane, nastoji da bude što popustljiviji, ali je veoma pasivan kad teba da postavi ogranièenja ili da uzvrati na neposlušnost. Takvi roditelji ne postavljaju stroge zahteve, niti imaju jasne ciljeve za svoju decu, verujuæi da im treba omoguæiti da se razvijaju u skladu s prirodnim sklonostima. Detetu se sve dozvoljava, gotovo da nema zabrana, te se može dovesti u situaciju da se oseæa zanemarenim i nevoljenim. Mada roditelji smatraju da izostankom zabrana podstièu samostalnost, postižu upravo suprotno: dete postaje sramežljivo, nesamostalno ili èak u nekim sluèajevima agresivno  samo da bi se osetilo voljenim i u centru pažnje i brige.
• Autoritativni roditelji (ne autoritarni koji su, zapravo, diktatorski), nasuprot diktatorskim i blagim, uspevaju da dovedu u ravnotežu jasna ogranièenja sa intimnom porodiènom atmosferom. Oni daju smernice, ali ne nameæu krutu disciplinu; objašnjavaju svoje postupke i dozvoljavaju deci da imaju uticaja na donošenje važnih odluka. Takvi roditelji uvažavaju samostalnost svoje dece, ali od njih zahtevaju visoki standard odgovornosti prema porodici, drugovima i široj zajednici. Podstièe se i ceni odgovornost. Kod dece ovakvog naèina vaspitanja omoguæuje normalan razvoj samopoštovanja i samopouzdanja, deca se oseæaju i slobodno i zaštiæeno, te postaju samostalni mladi ljudi.

Stavovi roditelja prema vaspitanju deteta

 

·        Prebrižni roditelji:

U prebrižne roditelje, meðu kojima su najèešæe majke, spadaju oni koji žive u stalnom strahu da se njihovom detetu nešto ne dogodi kada oni nisu s njim. Oni ne mogu najèešæe da sagledaju stvarne moguænosti svoga deteta u njegovom osamostaljivanju veæ nepotrebno dugo smatraju svojom odgovornošæu zadovoljavanje detetovih potreba i obaveza. Deca ovakvih roditelja postaju nesigurna, nepouzdana i nesamostalna.
Stalni strah u kome žive ovakvi roditelji èim nisu s detetom, èesto se prenosi i na dete, pa se i ono plaši odvajanja, produžava se njegova zavisnost od roditelja i usporava razvoj.

·         Strogi roditelji:

Mnogi roditelji su u odnosu na svoje dete naredbodavci i strogi presuditelji njihovih postupaka pri èemu èesto ne dozvoljavaju nikakva suprostavljanja. Kod takvih roditelja deca su obièno neèujna, ne ponašaju se prirodno, stalno žive u strahu od kazne i kada jesu i kada nisu kriva, ne govore o svojim postupcima iz vrtiæa ili škole da ih roditelji ne bi pogrešno shvatili...
Uz strogog roditelja dete stièe naviku da postupa kako mu se kaže, skoro nikada ne iznose svoje mišljenje ni u kuæi ni izvan nje. Takva deca izvršavaju bez pogovora i naredbe vaspitaèa, vršnjaka i drugih, kad odrastu nemaju svoj èvrst stav. Jedan broj reaguje na taj naèin što se povlaèi u sebe.
Ima dece koja, u nemoguænosti da pred roditeljima izraze svoje neslaganje s njima, a želeæi da se pokažu kao liènost, znaju da se ispoljavaju izvan kuæe na negativan naèin.
Svako suprostavljanje deteta roditelju ne mora da znaèi da ono njega ne poštuje, veæ da želi da izrazi svoju liènost.

·         Ambiciozni roditelji:

Nije redak sluèaj da roditelji svoje vlastite želje iz mladosti koje su neostvarene, po svaku cenu hoæe da ostvare kod svoje dece, bez obzira da li su one u skladu sa željama i moguænostima samog deteta.
Najteže je kada oba roditelja nemaju iste ambicije o razvoju svog deteta, nego ga usmerava svako na svoj naèin. Ako roditelji nastoje da se njihovo dete razvija u skladu sa željama njih odraslih, može se dogoditi da dete ostane bez pravog detinjstva.
Pored planova roditelja, postoje i želje deteta. Razapeto izmeðu potreba i obaveza koje iz godine u godinu postaju sve brojnije, a u nemoguænosti da se samostalno rastereti onoga što su mu odrasli nametnuli, postaje nezainteresovano.

·         Prezaposleni roditelji :

Prezauzetost roditelja se obièno vezuje samo za zaposlenost majke iako je neophodno da oba roditelja budu prisutni uz svoje dete.
Što je dete mlaðe to su roditelji u veæoj obavezi, ne samo da mu obezbede osnovne uslove za život, veæ i da mu posvete neophodnu pažnju da bi se ono što raznovrsnijim aktivnostima svestrano razvijalo.

·         Demokratski tip roditelja :

Glavne odlike demokratskog tipa roditelja su u tome što oboje zajednièki podižu svoje dete, utièu na njegov razvoj i podjednako se oseæaju odgovornim kada nastanu teškoæe ili doðe do neželjenih posledica.
Svoj autoritet kod dece ovi roditelji zasnivaju na meðusobnom poznavanju, poštovanju i razumevanju. Lièni primer im je osnovno sredstvo u delovanju na dete. Ovi roditelji se prirodno ponašaju pred svojim detetom. Ne ustruèavaju se da priznaju kada su pogrešili ili kad nešto ne znaju.
Dete takvih roditelja se ne zatvara u sebe, govori o svojim uspesima i neuspesima, sukobima s drugovima, itd.

Deci su pre svega potrebni roditelji koji su živi ljudi, stvarne osobe, koji izražavaju oseæanja i potrebe i koji ih neæe štititi od života niti biti njihove žrtve. Èesto je pitanje i uzrok mnogih braènih svaða: do koje bi granice brižni roditelji trebali popuštati i štititi svoju decu?
Kako bi se zdravo psihièki razvijala, deci su, uz puno ljubavi i pažnje, potrebne svakodnevne male frustracije iz kojih uèe kako savladavati prepreke u životu, kako doæi do onoga što žele, kako se utešiti kad nije po njihovom, kako uzeti u obzir druge ljude itd. Ako im to oduzmemo i ako zadovoljavamo svaku trenutnu njihovu potrebu i maksimalno izbegavamo svaku moguænost da budu uznemirena i frustrirana, oduzimamo im vrlo dragocene i vredne prilike da nešto nauèe.

Podreðujuæi sve, pa èak i vlastite potrebe svojoj deci, može se dogoditi da ih nauèimo neke stvari koje nismo želeli - npr. da su uvek na prvom mestu i da drugi ljudi nisu važni ili, pak, ako uèe od nas kao modela, da je u redu podreðivati se drugima i ne zauzeti se za sebe.
Ponekad roditelji mogu zaista preterati u podreðivanju svog života potrebama dece. Neki urede stan poput vrtiæa, svaka je prostorija igraonica, i sve je prepuno igraèaka.

Je li moguæe da otežavamo razvoj svoje dece oèekujuæi premalo, a dajuæi previše - previše igraèaka, previše im pomažuæi i mešajuæi se u to kako æe se ponašati. Pri stalnoj težnji da ih zaštitimo od nevolja, sputavamo njihovu priliku da se pripreme za svet odraslih. Ne dajuæi im odreðene granice, smanjujemo moguænosti razvoja liènosti naše dece. Sve je više roditelja koji ne znaju svojoj deci reæi NE jer se boje da æe ih, ako to uèine, manje voleti.
Ne može se sa sigurnošæu utvrditi jesu li danas deca "razmaženija" nego pre, ali u jednom istraživanju na velikom uzorku roditelja, njih èak 60 posto izjavilo je da su njihova deca prilièno razmažena. Mnogi roditelji kažu kako žele otvorenu komunikaciju, a ne diktatorska pravila. Žele svojoj deci do odreðene mere biti prijatelji. Ali ponekad ta želja ima visoku cenu: nemoguænost postavljanja granice kad je  potrebna detetu.

Roditelji danas imaju mnogo više prilika razmaziti svoju decu nego pre. Danas roditelji mogu posvetiti više pažnje svakom detetu - i više im priuštiti.
Oni proseènih primanja svojoj deci mogu priuštiti televizor u sobi, vlastitu telefonsku liniju i mobilni. Gledano iz perspektive deteta, svet se poèinje okretati oko njega. Oèekuje od roditelja da mu sve to obezbedi. Još jedan velik problem jeste stalna odsutnost roditelja zbog prevelike zaposlenosti i zauzetosti. Roditelji se zbog toga neretko oseæaju krivima pa deca mogu zatražiti šta god žele, a roditelji æe im to dati kako bi to malo vremena kad su zajedno sve bilo savršeno.

Jedan oèigledan, ali i težak naèin da se izbegne štetna popustljivost, je postavljanje èvrstih granica. Znaèi dati deci razumna, ali èvrsta pravila i strukturu te ih se pridržavati. To ukljuèuje i uèenje dece prihvatljivim naèinima oslobaðanja frustracija koje mogu oseæati. Pitanje postavljanja granica oèigledno se pojavljuje od vremena kada dete poène puzati, a to može biti jako teška promena.
Iako se èini teškim, postavljanje granica jedan je od najveæih naèina izražavanja roditeljske ljubavi. U užurbanom ritmu u kojem živimo roditelji èesto popuste jer je to jednostavnije i brže za njih. No, to uzrokuje probleme kasnije. Ako je detetu jedan dan nešto dopušteno, a onda za to isto drugi dan bude kažnjeno, ono ne zna gde su granice i dokle može iæi. Takoðe, posao roditelja je da nauèe decu biti strpljivom i èekati nagradu.

 

Postoji i fenomen roditeljske ljubavi koji bismo mogli nazvati "uklanjanje svih teškoæa". Najpre poèinje sa sitnicama. Dete uèi da  hoda, ali roditelji ga i dalje nose. Hrane ga, iako ono pokazuje želju da to èini samo. Ono što bi mogli uèiniti umesto toga je da, kad dete pokaže želju za više samostalnosti, ohrabre ga u tome i na taj naèin grade oseæaj samopouzdanja i vere u vlastite sposobnosti.
Kako dete odrasta, važno je dopustiti mu da iskusi posledice svojih grešaka. Današnji roditelji èesto uveravaju svoju decu da, šta god uèine, nije pogrešno. Manifestuje se, npr., tako da brane svoje dete koje je istuklo nekog u školi ili oštetilo tuði predmet, odbijajuæi prihvatiti odgovornost za to. Deca tako propuštaju priliku da nauèe nešto iz odreðene situacije.

Mnogi roditelji pogrešno smatraju da ne mogu biti bliski sa svojim detetom i istovremeno misle da ne mogu postaviti granice. To nije taèno – šta više, jasne granice i otvorena komunikacija održavaju odnos iskrenim i bliskim.
Kad dete insistira na tome da gleda video ili poèinje moliti za lizalicu baš pre ruèka, zapitajte se šta želite da ono nauèi iz toga. Želite li da nauèi da uvek može dobiti ono što želi ako to dovoljno uporno traži?

Nemojte prevideti korist od obavljanja svakodnevnih kuænih poslova. Neki roditelji zaboravljaju da se odgovornost uèi. Oni veruju da æe, kad deca odrastu, sama od sebe to postati ili da æe ih u školi to nauèiti. Ali deca trebaju, prema njihovim sposobnostima u odreðenoj starosti, malo po malo preuzimati na sebe odreðenu odgovornost. U suprotnom, mogu poèeti smatrati da se od njih ništa ne sme tražiti.

U mnogim sluèajevima oèevi i majke zbog vlastite teške prošlosti žele deci priuštiti sve što sami nisu imali ili ih žele zaštititi od bolnih emocija koje su nekad davno sami osetili na svojoj koži. Tada u suštini sami sebi postajemo roditelji kroz našu decu. Deca uglavnom oseæaju na svojoj koži kad roditelji ispravljaju vlastitu prošlost.

Adolescenti èiji su roditelji previše popustljivi i koji ugaðaju svim njihovim željama, po pravilu u školi prolaze loše i èešæe uzimaju droge i alkohol, za razliku od onih èiji roditelji podstièu u njima samostalno i odgovorno ponašanje kao stalne smernice u odgajanju.

Jeste li previše popustljiv roditelj?

Neki od znakova u ponašanju deteta koji vam mogu pomoæi da procenite jeste li previše popustljivi:

• Dete plaèe ili iz besa baca stvari dok nešto ne bude po njegovom. Ovakav ispad besa je normalan u drugoj ili treæoj godini, ali ne i kad dete navrši petu ili šestu godinu
• Dete ima problema u zadržavanju prijatelja i igranju s drugom decom. Deca kojoj se previše popuštalo imaju teškoæe s poštovanjem tuðih oseæanja, zbog èega ih vršnjaci ne prihvataju. Kad vaše dete preraste puzanje, obratite paznju na to kako deli stvari s drugima, kako vraæa tuðe stvari, i kako napreduje u drugim socijalnim veštinama.
• U vašu kuæu jedva mogu stati sve igraèke, a ono i dalje traži još. Pouèite dete da ne može dobiti uvek što poželi.
• Dete oèekuje da za njega uèinite neke stvari koje može i ono samo. Zapitajte se, èinite li stvari za koje je vaše dete dovoljno veliko da ih uèini samo? Roditelji èesto nisu svesni svih sposobnosti svog deteta.

Oseæaj krivice - kad je u redu da kažete "sad je dosta!"

Zamislite situaciju u kojoj vas dete èetvrti put u sat vremena poziva na posao s pitanjima šta da radi, ili hoæe li ga pojesti èudovište iz ormara. Nakon što provedete sate na telefonu, možda se na kraju izvièete: "Zbilja ne znam šta da više uèiniš. Suoèi se s tim i prestani me zvati!" Prekipelo vam je i viknuli ste...  U istom trenutku  javlja se dobro poznati oseæaj krivice, koji u vama izaziva želju da opet što pre popustite.
Šta bismo trebali uèiniti u situaciji poput ove? Nema jednostavnog odgovora - svaki je dan odgovor drukèiji. Koncept superroditelja - biti sve i uèiniti sve - zaista je iscrpljujuæi i ima veliku cenu.

Budimo svesni toga da postoje dani kad sve možemo i dani kad nam ništa ne ide od ruke. I to je jednostavno tako. Svaki dan donosi nove i izazovnije životne krize u kojima je potrebna roditeljska mudrost. Neki put se oseæamo dorasli krizi, a ponekad ne uspevamo.
Važno je znati da nema savršenih roditelja, i da takvi uostalom deci i ne trebaju. Deci su potrebni, recimo to tako: "dovoljno dobri roditelji", a pre svega roditelji koji su živi ljudi, stvarne osobe, koje izražavaju svoja oseæanja i potrebe i koji ih neæe štititi od života niti biti njihove žrtve. Možda su neke od najvažnijih lekcija koje možemo nauèiti decu: uživati u životu i prihvatati sebe sa svim svojim manama.

Ono što svako može uèiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme iæi. Postoje razlièite teorije o ljudskoj agresivnosti. Jedni je posmatraju kao reaktivno stanje, odnosno odgovor na frustraciju, a drugi kao imanentnu ljudskoj prirodi, tj. nešto s èime se èovek raða, npr. u obliku agresivnog nagona koji je, na ovaj ili onaj naèin, stalno aktivan. Obe teorije ujedinjuje tvrdnja da èovek poseduje potencijal agresivnog ponašanja. To, naravno, vredi i za decu razlièitih uzrasta.

Agresija se može manifestovati na razlièite naèine. Možemo biti agresivni u mislima, reèima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Agresija se može potiskivati, a èesto smo skloni i poricati je. Kad potiskivanje traje dugo, javlja se opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Depresija, suicidalni pokušaji, visok krvni pritisak, èir na želucu te mnoge druge bolesti rezultat su našeg neuspešnog ophoðenja s agresijom i emocijama. Druga su krajnost nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti.
Agresivnost kod deteta uoèavamo još u najranijem dobu kad vrišti i mlatara ruèicama i nožicama, grize dojku za sisanje, zatim kad zadržava stolicu i na kraju je ispusti gde i kad to roditelji ne žele. Kasnije æe dete možda biti sklono rastavljanju i trganju igraèaka, igrati se rata i identifikovati se s nekim "opasnim" likom. Devojèice æe možda biti "stroge mame" koje grde i tuku svoje neposlušne lutke. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a èesto postaje i suptilniji. U razredu agresija je èest problem i može se manifestovati na razlièite naèine. Neki od primera su: Petar  i Filip su se potukli; neko je razbio školski prozor; tabla nije obrisana; Mirjana tužaka ostale posle svakoga velikog odmora; Jovan je zaboravio Petru reæi šta imaju za domaæi zadatak; Marija i Ana ogovaraju Mirjaninu novu frizuru; Dušan je pojeo Stefanov sendviè; Dejan teroriše celi razred, a naroèito ima pik na neke uèenike...
Naèini  agresivnog ponašanja dece i odraslih gotovo ih imamo beskrajno mnogo. Stvar je samo u tome da smo ga nekada svesni, a nekada nismo. Ono što se smatra agresivnim ponašanjem su situacije u kojima agresija prelazi odreðene granice, koje bi u dotiènoj situaciji bile društveno prihvaæene. Ako se agresivna reakcija javi na pravome mestu, u pravo vreme, prema pravom objektu i na pravi naèin zavisno od jaèine i oblika, onda je sigurno dobrodošla i veæina osoba je i ne doživljava kao agresivno ponašanje. Ali, ako je prekršen neki od tih uslova, agresivna reakcija prouzrokovaæe  manje ili veæe probleme.

Nijedno dete ne rodi se sa znanjem, odnosno sposobnostima da se na odgovarajuæi naèin nosi sa svojim nagonima, pa tako ni s agresivnim. Ono uèi tokom odrastanja, u interakcijama s roditeljima, širom familijom i nastavnicima te kroz svakodnevne kontakte s poznatim i nepoznatim ljudima.
Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje èlanova uobièajeno, a naroèito ako su agresivni i prema detetu, ono æe se najèešæe i samo ponašati tako. Odrastajuæi u strahu od agresije odraslih, dete se poèinje identifikovati s agresorom jer tako smanjuje vlastiti strah. Uz to, od agresora poèinje poprimati model ponašanja u kojem je agresivno ponašanje samo po sebi razumljivo. Fizièki zlostavljana djeca najèešæe su i sama agresivna prema slabijima od sebe.
Druga su krajnost porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju, dakle koje su ili preterano popustljive ili, pak, zanemaruju vaspitanje dece. Stoga takva deca postaju razdražljiva i agresivna èim se susretnu i s najmanjim zabranama.
Iako je agresivno ponašanje znak slabog vaspitanja, ne sme se zanemariti ni važnost konstitucionalne, urodjene varijacije u jaèini agresivnog nagona, kao ni snage ega i superega, koji pomažu pri neutralisanju nagona.
Odreðeni tipovi agresivnog ponašanja dece mogu biti izraz neke druge, osnovne bolesti, kao što su organsko ošteæenje mozga, odreðeni oblici epilepsije, granièno ustrojstvo liènosti, psihoza, tumor na mozgu, intoksikacije (alkohol, amfetamini), afektivni poremeæaji, itd. Impulsivno, odnosno agresivno ponašanje dece èesto se javlja uz hiperkineticki sindrom. Takvoj deci vrlo je lako odvuæi paznju i izrazito su nemirna, zbog èega nisu sposobna izdržati uobièajen školski dan. Èesto dolaze u sukobe s okolinom, pa ih druga deca izbegavaju i proglašavaju agresivnima. Smetnje se obièno postupno povlaèe tokom puberteta, kad sazrevaju delovi središnjeg nervnog sistema koji se smatraju odgovornim za pojavu kratkotrajne paznje i nemira.
Sve važniji uzrok agresivnog ponašanja dece postaje neprimerena kolièina gledanih filmova te uèestalo igranje kompjuterskih i konzolskih igara prepunih agresivnosti. Destruktivni sadržaji ulaze neobraðeni u deèju podsvest, koja onda teži rastereæenju, a to najèešæe konkretno znaèi da ponašanje dece postaje sve destruktivnije.
Agresivnost u adolescenciji manifestuje se kroz uporno oponiranje, kašnjenje, otkaèeno odevanje, opasne eksperimente (npr. droga), brzu vožnju, zapuštanje školskih obaveza, odbijanje hrane itd. Agresivnost u adolescenciji èesto je izraz svesnih i nesvesnih separativnih nastojanja u odnosu na roditeljske figure (odvajanje).

Najvažnije je utvrditi uzrok agresivnog ponašanja deteta i, ako je moguæe, ukloniti ga. Npr., ako roditelji zlostavljaju dete, treba pre svega delovati na njih. Promenom ponašanja roditelja promenit æe se i detetovo ponašanje.
Kod dece u prvoj godini života "agresivno" reagovanje najèešæe je identièno s nezadovoljenim primarnim potrebama, pa dete postaje preterano ekscitirano. Važno je shvatiti da tako malo dete ne treba samo jesti, piti, spavati, grejati se i biti èisto, nego ima i potrebu za privrženošæu jednoj stalnoj osobi, najèešæe majci, s kojom izmenjuje nežnosti. Kroz blizak odnos majka æe biti u stanju na pravi naèin prepoznati koja je od detetovih potreba aktuelna i kako je najbolje zadovoljiti.
Tokom daljnjeg razvoja (od godinu i po- naviše) dete "agresivnost" poèinje izražavati zadržavanjem i otpuštanjem stolice na neprimerenom mestu. Važno je da se roditelji zbog toga ne uzbuðuju previše, nego da to više-manje mirno podnose, a pohvaljuju pražnjenje na odgovarajuæem mestu. Slièno je i s kontrolom mokrenja, samo treba znati da je produženo noæno mokrenje (deca starija od pet godina) èesto znak odreðenih fizioloških nezrelosti mokraænog mehura.
Što dete više raste, postaje svesnije svojih agresivnih nastojanja, ali i roditeljskih reakcija na njih. Dete poèinje izgraðivati odreðene delove liènosti, poznatije kao nad-ja ili super-ego. Nad-ja æe delovati kao internalizirani kontrolirajuæi roditelj i dete æe se primereno ponašati i onda kada roditelja nema u blizini. Neka deca, uprkos tome što su odrastala uz oba roditelja, imaju velikih problema sa svojom agresijom.
Ono što svako može uèiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme iæi. Veæina agresivne dece nema razvijen oseæaj za granice. No, nema opravdanja za to da dete tuèe drugu decu, odrasle i životinje, nema opravdanja ako uništava stvari, ako koristi prostaèke izraze, pretnje, ucene i slièno, ako sebi želi uèiniti neko zlo. Ako dete radi i jednu od navedenih stvari, treba odmah reagovati jasno, glasno i dovoljno èvrsto da dete stekne utisak kako nam je jako stalo da se njegovo ponašanje promeni, odnosno da se vrati u društveno prihvatljive granice. Pritom æe dete èesto pokušavati proveriti našu odluènost provocirajuæi na ovaj ili onaj naèin, no naš bi stav trebao ostati èvrst i odluèan. Dete treba da shvati ko je autoritet. Nakon toga æe se verovatno držati uvreðenim i slièno, ali u dubini duše bit æe nam zahvalno jer smo mu pomogli ovladati nagonskim delom svoje liènosti koji je izvan njegove kontrole i stoga mu donosi anksioznost i strah. Iza ovih èvrstih, odluènih postupaka treba da se nazire stav da nam je stalo do deteta i da to radimo iz ljubavi, a ne iz potrebe da nekoga pobedimo ili kaznimo. Jer ono što pomaže nisu samo zabrana i kazna nego to što su ti postupci izraz naše iskrene brige i ljubavi prema detetu. Kod male dece možemo, osim eksplicitnih zabrana, koristiti i diskretno skretanje njihove pažnje od destruktivnog ponašanja prema konstruktivnim sadržajima, odnosno rešenjima u datoj situaciji, kao što je igra, slikovnice, odlazak na neko drugo mesto, pokazivanja nekog prizora u okolini i slièno.
Dete ne bi smelo da stekne utisak da svojim agresivnim ponašanjem može nešto postiæi u životu nego pre svega svojim trudom, umeæem i brigom za sebe i svoje bližnje, kao i za sva druga živa biæa. Takav stav u odgajanju treba proširivati i na stvari, zaštitu prirode, uvažavanje tuðeg mišljenja, verovanja, oseæanja. Decu sklonu agresivnom reagovanju preporuèljivo je ukljuèiti u sportske klubove, gde svoju agresiju, uz pomoæ trenera, mogu sublimirati kroz takmièenje. Trener je u sportskome klubu pozitivan autoritet (barem bi tako trebalo biti), s kojim se deca rado identifikuju ispravljajuæi nedostatke roditeljskih autoriteta. U školi je fizièko vaspitanje, kao i svaka druga moguænost fizièkog kretanja, sigurnosni ventil koji smanjuje tenzije meðu uèenicima, a time i potencijalne agresivne ispade. Ako, pak, detetovo agresivno ponašanje proizlazi iz neke druge, telesne ili psihièke bolesti, treba ga pregledati deèji psiholog ili psihijatar i neuropedijatar.

Ne postoji uèenik koji nije dobio lošu ocenu ili barem ocenu nižu od one koju je oèekivao. Razlozi školskog neuspeha mogu biti razlièiti i èesto ih je isprepletano nekoliko. Najèešæi uzroci nesavladavanja gradiva su smanjenje sposobnosti deteta, gubitak motivacije, smetnje pažnje i koncentracije, nedostatak radnih navika ili manjak predznanja, neuspešne metode uèenja, strah od ispitivanja, negativan stav prema školi ili neodgovarajuæe metode pouèavanja odreðenoga gradiva.

Uzroci školskog neuspeha razlikuju su u nižim i višim razredima osnovne škole. Od prvog do èetvrtog razreda ukljuèuju teškoæe pažnje i koncentracije, smanjene sposobnosti i emocionalnu nezrelost. Teškoæe koje proizlaze iz sposobnosti mogu biti posledica smanjenog opšteg nivoa intelektualnog funkcionisanja, ali i smetnje razlièitih specifiènih sposobnosti kao što su pisanje, raèunanje, èitanje. Bitno ih je što pre prepoznati kako bi se na vreme pomoglo detetu te mu se omoguæilo savladavanje gradiva na odgovarajuæi naèin. U suprotnom, može doæi do razvijanja negativnog stava prema uèenju i školi, jer dete, suoèeno s prevelikim i preteškim zahtevima, doživljava neuspeh te pokušava se odbraniti od njega izbegavanjem uèenja i zauzimanjem negativnog stava.

Radne navike ne utièu toliko snažno na školski uspeh u nižim razredima osnovne škole. Deca koja su sposobna i lepo se izražavaju uspevaju zadovoljiti zahteve nastavnika sa relativno malo truda i uèenja. No, teškoæe se javljaju prelaskom u peti razred. Prelaz od uèiteljice na nastavnike stresno je za dete jer je suoèeno s više predmeta i razlièitim nastavnicima od kojih svaki ima svoj naèin rada i zahteve. U takvoj situaciji dete koje nije razvilo radne navike redovnog uèenja može se poèeti "gubiti" u kolièini gradiva koje treba usvojiti, naroèito ako se zbog neredovnog uèenja poène gomilati gradivo. U višim razredima važnu ulogu u školskom uspehu ima i predznanje. Vrlo èesto deca imaju problema u školi zbog rupa u znanju, odnosno moraju nadoknaditi odreðene delove gradiva kako bi mogla usvajati nova. Problem se javlja i zbog slabog planiranja vremena za uèenje te loše strategije. Mnogi uèenici koji nisu razvili uspesne naèine uèenja imaju teškoæa u pamæenju gradiva, zato što se èesto zahteva i povezivanje razlièitih delova gradiva.
Strah od ispitivanja vremenom dobija sve veæu ulogu, naroèito u sedmom i osmom razredu. Uèenici su u tim razredima pod optereæenjem jer su ocene i školski uspeh od presudnog znaèaja za dalje školovanje. Neuspeh i loša ocena daleko se teže doživljavaju, a takvo loše raspoloženje može se preneti i na druge školske situacije. Uèenicima sedmih i osmih razreda ponekad je potrebna dodatna podrška i pomoæ pri organizaciji uèenja i pouka u tome kako se uèi sa smislom.
Na školski uspeh snažno utièe motivacija. Dete koje iz bilo kojeg razloga nije motivisano neæe se truditi pa tako ni postizati dobre rezultate. Ako vaše dete stalno postiže loš uspeh ili manji od njegovih moguænosti, potražite savet struènjaka, jer je otkrivanje uzroka školskog neuspeha prvi korak u njegovom otkla-njaju.

Loša ocena izaziva stres

Oèilgedno, ocena je odraz sposobnosti, motivacije i znanja uèenika, utièe na status uèenika u grupi vršnjaka, naklonost uèitelja, zadovoljstvo roditelja, a u višim razredima odreðuje i moguænosti deteta pri upisu u srednju školu. Zato loša ocena izaziva stres kod dece, ali i kod roditelja. Svako se dete drukèije nosi s lošom ocenom, što zavisi o doba, osobenosti, prošlim iskustvima, reakciji okoline.
Sva deca pod stresom trebaju podršku i utehu, koje moraju dobiti od roditelja i vršnjaka. Pre svega se misli na razgovor i normalizaciju vlastitih oseæanja (olakšanje je spoznaja da se i drugi oseæaju kao i oni kad dožive neuspeh), utehu i razumevanje (kad se izjadamo, smanjujemo napetost i oseæamo se bolje) ili konkretnu pomoæ u uèenju (objašnjavanje gradiva koje ne razumeju, ispitivanje, pomoæ pri izradi zadataka).

Ljutnja - najèešæa emocionalna reakcija

Najèešæa emocionalna reakcija koja se javlja kod dece je ljutnja. To je normalna reakcija na neuspeh pri ostvarivanju nekog cilja. Kratkotrajna ljutnja je dobra jer oslobaða dete od negativnih oseæanja i smanjuje psihièku napetost. Nju treba ignorisati ili pokazati detetu kako razumemo da je ljuto. No, ako ljutnja traje duže, onda dete nije u moguænosti da se koncentriše i uèi. U veæini sluèajeva produžena ljutnja prerasta u okrivljavanje drugih, što, ako postane trajna strategija nošenja sa stresom, može negativno delovati na razvoj deteta. U tom sluèaju treba nastojati pomoæi detetu da realno sagleda situaciju (npr. da je razlog nedovoljno uèenje) i postaæi ga da je reši konstruktivno - dogovorite svakodnevno uèenje s detetom, postavite jasne i ostvarive ciljeve, pomozite detetu u izradi plana uèenja, pouèite ga kako se uspešno uèi, podstaknite ga da napravi plan, da vadi beleške, postavlja pitanja, ponavlja lekcije, uèi sa smislom.

Uhvatiti se u koštac sa stresom zbog loše ocene

Jedan od pozitivnih naèina suoèavanja sa stresom je uèenje s namerom da se popravi ocena. Dete tada ima oseæaj kontrole u postizanju željenog cilja. Kad ispravi ocenu, stièe oseæaj sigurnosti i kompetencije. No, neka deca ne reaguju tako. Problemi se javljaju kad pasivno prihvata situaciju, ne trudeæi se da bilo šta uèini, negira lošu ocenu nastojeæi je zaboraviti i pobeæi u svet mašte ili laže roditeljima o svom uspehu.
Ako dete ne reaguje na lošu ocenu, takvo ponašanje može biti znak nauèene bespomoænosti, odnosno verovanja da, što god uèinilo, neæe ništa uspeti postiæi ili promeniti. Pripisuje neuspehe manjku svojih sposobnosti, a eventualne uspehe sreæi ili situacijama koji su izvan njegovih moguænosti. Takva je situacija vrlo ozbiljna i snažno utièe na samopoštovanje i oseæaj kompetencije deteta zato je nužno pomoæi mu da promeni svoja verovanja.
Roditelji mogu pružiti pomoæ na nekoliko naèina. Jedna od metoda je davanje deci povratnih informacija tako da im se dopusti verovanje kako njihovi neuspesi nisu posledica nedostatka sposobnosti ili nekih spoljnih okolnosti nad kojima nemaju kontrolu, nego da su posledica kontralabilnih uzroka (npr. nedovoljno zauzimanje, premali stepen nauèenosti gradiva). Bitno je i pohvaljivati uspehe, jer dete koje posmatra svet kroz prizmu vlastitih neuspeha teži tome da uspehe previdi, umanjuje ili pripisuje uzrocima na koje ne može uticati. Važno je imati na umu da za uklanjanje nauèene bespomoænosti nije dovoljno samo stvoriti situaciju u kojoj æe dete sigurno uspeti, jer bespomoæna deca i ona kojima je pružen niz lako ostvarivih uspeha oseæaju se jednako bespomoæno kao i pre. Prelagani zadaci i prelagano ostvariv uspeh ostavljaju ih bez kontrole, baš kao i neuspeh ili kazna. Zato treba da nauèe da postoji snažna povezanost izmeðu njihovog ponašanja i posledica kako bi razvili oseæaj kontrole nad dogaðajima u njihovoj okolini.
S druge strane, laganje i izbegavanje prihvaæanja loše ocene vrlo su èesti kod dece koja strahuje od roditeljske reakcije. Naime, reakcije roditelja snažno utièu na naèin kako æe se dete odnositi prema daljnjem radu i šta æe uèiniti kako bi popravilo školski uspeh. Ponaša li se dete tako, roditelji treba da preispitaju svoje stavove i reakcije na lošu ocenu, kao i oèekivanja koja imaju od njega. Naime, detetu je potrebna ozbiljna pomoæ kako bi se ponovno osetilo sigurno, steklo poverenje u roditelje da ga prihvataju takvo kakvo jeste, te u svoje sposobnosti i moguænosti.

Vrlo èesto roditelji se naðu u nedoumici šta uèiniti kad dete dobije lošu ocenu. Uglavnom pomažu najbolje što znaju, kao što su nauèili od vlastitih roditelja. Ali uvek valja imati na umu:	Obratite pažnju na vlastita oèekivanja. Ako su visoka i ako mnogo polažete na školski uspeh, dete je pod veæim pritiskom.
	Nastojte ohrabriti i pohvaliti ga èak i za male uspehe. Dajte detetu povratne informacije o uspehu, odnosno naglasite u èemu je bolje. To jaèa motivaciju, oseæaj kompetencije i potrebu za napredovanjem.
	Ne tucite dete. Fizièko kažnjavanje i vikanje izazivaju strah i mogu podstaknuti traumu. Deca žive u stalnom strahu od buduæeg neuspeha i ponovnih batina. Batine ne govore ništa osim toga da nisu vredna, da je u redu tuæi druge ljude i da je nasilje prihvatljivo. Kažnjavajte dete uskraæivanjem privilegija ili nekih stvari koje voli. Kad uskratite neko zadovoljstvo (npr. TV ili izlazak), svakako objasnite zašto ste to uèinili i šta treba uèiniti kako bi sledeæi put izbeglo kaznu. Kazna mora biti primerena i vremenski ogranièena. Preterano velika kazna izaziva oseæaj nepravde i bunta.
	Kritikujte samo ponašanje deteta, a ne njegovu osobenost. Hvaliti možemo i ponašanje i osobenost (Lepo crtaš. Ti si pametno dete.). No, kada kritikujemo, nikad ne smemo kritikovati osobenost deteta (Ti si lenj. Nisi sposoban.), jer to škodi detetovom samopoštovanju i daje mu oseæaj odbaèenosti i neprihvaæanja. Kritikovati se sme ponašanje (Pogrešio si, pokušaj ponovo. Nisi se dovoljno potrudio.), jer može menjati ponašanje i uticati na njega, a na osobenost ne.
	Pomozite detetu u uèenju.
	Uvek nagraðujte i pohvaljujte pozitivno ponašanje. Pohvale su uspešnije od kazni. One daju detetu smernice kako se treba ponašati, šta je dobro, i jaèaju oseæaj samopoštovanja i vlastite kompetentnosti.

Ljudi nisu samo racionalna bica koja svoje postupke i htenja preduzimaju iskljucivo na osnovu umnog misljenja i zakljucivanja. Mnogi nasi postupci bivaju izazvani i drugim ciniocima, kao sto su npr. emocije (osjecanja). Emocije se zato mogu definisati kao dozivljaj naseg vrednovanja i subjektivnog odnosa prema stvarima, ljudima, dogadjajima i prema sopstvenim postupcima .

Postoji ne samo u nasem jeziku vec i u mnogim drugim jezicima veliki broj izraza koji izrazavaju razlicita emocionalna stanja, a to su: radost, zalost, ljubav, saucesce, simpatija, ponos, zluradost, oholost, stid, zahvalnost, briga, strepnja, ocekivanje, nada itd. Emocije su u toku svog razvoja propracene spoljasnjim i unutrasnjim promenama. Znacajni spoljasnji znaci emocija su izrazi lica, telesna napetost, glasovne reakcije i sl. Isto tako postoje i unutrasnji pratioci kao karakteristicne promene u radu pojedinih organa.

Kod snaznijih emocija javljaju se izrazite promene kod disajnih i probavnih organa, zatim u radu zlezda. Kao posledica izvesnog emocionalnog stanja covjek moze da se zacrveni, da prebledi, da se smeje, place, povuce u stranu ili da pridje blize, da zagrli ili napadne itd.

Emocije kod dece javljaju se relativno rano, ali u pocetku su jos nediferencirane. Sa razvojem deteta njegove emocije se ispoljavaju na odredjeniji nacin. Ukoliko se dete vise razvija i njegove emocije se sve vise diferenciraju kao npr. strah, ljutnja, ljubomora itd. Kod dece je urodjena sposobnost za emotivno reagovanje, a ne kao reakcija straha od neke zivotinje ili predmeta, sve to dete stice ucenjem.

Kako se razvijaju emocije

Kako se razvijaju emocije je pitanje na koje su mnogi psiholozi pokusali da daju odgovor. Zeleo to covek ili ne, emocije su sastavni deo svakog coveka. Svi smo osudjeni da se borimo sa svojim emocijama i njihovim razvojem. Cesto se vodi dilema o tome koje su emocije urodjene a koje nisu. Da bi se proverilo da li su odredjeni oblici ponasanja usled emocionalnih reakcija urodjeni, to treba da se javi i kod dece koja nisu u mogucnosti da to ponasanje nauce.

Postoji veliki broj dece koja zive u "prirodnoj" izolaciji, jer su gluvi ili slepi od rodjenja. Ta deca lisena su nekih dozivljaja, do kojih se dolazi iskljucivo slusanjem ili gledanjem. Ipak postoji mogucnost da se kod takve dece jave emocionalne reakcije istovetne sa reakcijama normalno razvijene dece. Tada konstatujemo da u razvoju emocija vaznu ulogu ima sazrevanje.

Americki psiholog Florensa Gudinaf proucavala je emocionalno ponasanje jedne desetogodisnje devojcice, potpuno slepe i gluve od rodjenja. Posmatranje je trajalo oko sedam meseci. Devojcica nije bila u stanju da nauci da govori i da se stara o sebi. Da bi izazvala neke emocionalne reakcije kod desetogodisnjakinje F. Gudinaf oraspolozivala ju je slatkisima ili ju je dovodila u stanje frustracije.

Kada je bila sretna i zadovoljna devojcica se igrala, iako je niko nije ucio da igra. Igra i smeh su se nekada javljali spontano, a nekad samo kada bi dobila slatkise. Kada je bila sprecena u necemu sto zeli da uradi, u nekoj aktivnosti, devojcica je ispoljavala gnev i nezadovoljstvo.

Ovo ipitivanje je dovelo do zakljucka da primarne oblike ispoljavanja emocija odredjuju faktori nasledja. Ali takodje, kod dece koja vide i cuju znacajnu ulogu u razvoju emocija ima i socijalna sredina u kojoj dete sazreva i vaspitava se. Poznat je jos jedan eksperiment, koji ukljucuje i decu pretskolskog uzrasta. Taj eksperiment je 1941. godine obavio americki psiholog Tompson. On je uporedo posmatrao decu koja vide i koja su slepa od rodjenja. Posmatrao je uzrast dece od 7 nedelja do 13 godina. Tompson je primetio i kod slepe dece i kod normalne dece slicne emocionalne reakcije. Dosao je do interesantnog zakljucka, da se izrazi lica kod slepe dece javljaju pod uticajem sazrevanja posto nije bilo mogucnosti da ih neko nauci. A kod dece koja vide Tompson je zapazio da se izrazi lica, tek na starijim uzrastima, pod uticajem podrazavanja, postepeno stilizuju. Ovim svojim otkricem on je ukazao na cinjenicu da ucenje igra veoma vaznu ulogu u emocionalnom ponasanju starije dece.

Iz gore navedenih eksprimenata, moze se izvesti zakljucak da je ispoljavanje emocija samo jednim delom rezultat ucenja u socijalnoj sredini.

Potreba izucavanja emocija

Decije emocije se razlikuju od emocija odraslih. One su po pravilu, jednostavne i spontano se izrazavaju. stoga decije emocionalne izlive, odrasli tesko i razumeju. Kad je dete gnevno, ljubomorno i tvrdoglavo, roditelji i vaspitaci najcesce i sami emocionalno reaguju; kaznjavaju ga u gnevu, cime se odnos izmedju njih i deteta pogorsava.

Sem toga, odrasli su katkad skloni da potcene intezitet decijih emocionalnih dozivljavanja. Ponekad sasvim neosnovano pripisuju sasvim maloj deci duboka osecanja.

Sasvim je prirodno da ce odrasli koji bolje poznaju prirodu i karakteristike decijih emocija i njihovo ponasanje, pravilnije postupati prema detetu. Roditelji i nastavnici koji poznaju pojmove ljutnje ili ljubomore, bolje ce razumeti detetovo nekontrolisano ponasanje. Oni takodje mogu da uticu na otklanjanje nepozeljnih emocija, a da podstaknu one pozeljne.

Emocije i uzrast

Svi deciji biografi saopstavaju da se sa uzrastom povecava i broj emocija, koje dete moze da dozivi. Kararina Bridzes vrsila je posmatranja kako bi utvrdila karakteristicne emocije za odredjene uzraste. Iz svog proucavanja napravila je skalu diferenciranja emocija u toku razvoja, mada ova skala ne moze posluziti kao orjentacija kada se koja emocija javlja.

Njeni ispitanici su bila deca starosne dobi od rodjenja do pete godine. Iz tih ispitivanja izvela je zakljucak da odmah po rodjenju postoji jedna jedina emocija, neizdiferencirano uzbudjenje. Zatim je ustanovila da se iz te emocije sazrevanjem i uslovljavanjem razvijaju postepeno druge emocije.

Krajem prvog meseca uzbudjenost se izdvaja i prelazi u negativnu reakciju, tzv. uznemirenost (distress). Krajem drugog meseca, diferencira se pozitivna emocionalna reakcija, zadovoljstvo (delight). Tu emociju izazivaju : kontakt usana sa cuclom, milovanje i pljeskanje. Dete prestaje da place, a pocinje da guce i mase rukama. Kod beba se cesto zadovoljstvo i uznemirenost brzo smjenjuju. Diferenciranje emocija odvija se postepeno. Prve dve izdvojene emocije malo se razlikuju u pogledu spoljasnjih i unutrasnjih reakcija i situacija koje ih izazivaju.

Na uzrastu od 3 do 6 meseci, razvijaju se skoro jedna za drugom sledece emocije : gnev, gadjenje i strah. Od 9 do 12 meseci nastaju odusevljenje i naklonost. Oko trinaestog meseca naklonost se grana na naklonost prema odraslima i naklonost prema deci.

U petnaestom mjesecu javlja se ljubomora, a u dvadesetprvom mesecu radost. U razdoblju od 2-5 godine nastaju stid, strepnja, zavist, razocaranje, nada.

U pretskolskom uzrastu osecanje postaje nezavisno od opazanja, postaje stalnije, ali jos uvijek je labilno. Ali medju svim dozivljajima, emocije su kod deteta u predskolsko doba najjace. U ovom periodu cesti su afekti, a preovladjuju uglavnom prijatne emocije, nestasno raspolozenje, retko kad razdrazljivo, a najrjedje tuzno.

Krajem predskolskog perioda emocionalnost i labilnost se povecavaju, a u kasnijem periodu emocije pocinju da se pokrivaju.

Karakteristike decijih emocija

Emocije odraslih i emocije kod dece bitno se razlikuju. prvenstveno po tome sto su decije emocije proste, spontane, nisu uzdrzane i odmah nalaze odgovarajuci izraz. Sa vaspitavanjem dece dolazi i do odgovarajucih promena. Vremenom emocije gube svoju nediferenciranost i dete postepeno pocinje da uci i da se uzdrzava od emocija a samim tim stice vlastiti nacin izrazavanja:

1. Decije emocije su kratkotrajne

One traju svega nekoliko minuta, a onda iznenada isceznu dok emocije odraslog coveka duze traju i teze se zaboravljaju. Preduzimanjem vaspitnih mera i pravilnom ulogom roditelja menja se i karakter decijih emocija.Te emocije se pretvaraju u dugotrajna raspolozenja. Na primjer, uzdrzana ljutnja se pretvara u durljivost, radost u dobro raspolozenje, a strah u trzanja na svaku promenu ili zvuk. Ove emocije se najcesce javljaju u predskolskom uzrastu ili vec oko cetvrte godine zivota i to u prisustvu nekog od autoriteta, bilo roditelja ili vaspitaca u obdanistu. Cak i u drustvu sa svojim vrsnjacima decije emocije se diferenciraju.

2. Decije emocije su snazne

Emocije odraslog covjeka ne mogu da dostignu onu jacinu kao kod deteta, jer decije emocije ne poseduju gradaciju bez obzira na situaciju. To narocito vazi za ljutnju, strah i radost. Kod dece te emocije se izrazavaju punim intezitetom. U ljutnji dete place, vristi, bacaka se, udara rukama i nogama pa cak i ujeda. U strahu se izbezumljuje, krije i vristi. Te reakcije nikako neodgovaraju odraslima sto cesto ima ali ne i uvek negativan uticaj na dete. Kazne i opomene za takvo ponasanje imaju takav uticaj da dete s vremenom uci da bude uzdrzljivo prilikom iskazivanja svojih emocija. isto tako i u druzenju sa svojim vrsnjacima dete nauci da kontrolise svoje emocije. Na taj nacin dete uci da se uzdrzava od burnog ispoljavanja svojih osecanja.

3. Emocije deteta su nestabilne

Dete za razliku od odraslih lako prelazi iz pozitivne u negativnu emociju i obrnuto. Ono iz stanja velike radosti naglo predje u nemotivisani plac. Ljubav i ljubomora, ljutnja i smieh itd. smjenjuju se. Ali to ne znaci da su decije emocije plitke i povrsne, nego njih dete burno ispoljava pa se onda one ne gomilaju. Dete u toj dobi jos nije dovoljno intelektualno zrelo za razumevanje odredjenih situacuja, a i paznja mu se dugo ne zadrzava na jednom predmetu, sto uslovljava prelazak emocija iz jedne krajnosti u drugu. Medjutim dok je god emocija prisutna ona je intezivna vise nego kod odraslih.

4. Zajedno sa uzrastom emocije se sve vise diferenciraju

Pod uticajem okoline i vaspitnim merama deca polako kontrolisu svoje emotivne reakcije. Emotivna reakcija svakog deteta zavisi od njegovih dozivljaja i iskustava. To znaci da svako dete ima strah od necega, bilo od mraka ili misa i sl. U istim emotivnim situacijama svako dete reaguje na drukciji nacin, neka deca se sakrivaju , druga placu, a neka opet traze majku i sl.

5. Dete ispoljava svoja osecanja

Deca nisu u stanju da se uzdrzavaju , tj da neispoljavaju svoje emocije. Iako ih stariji uce tome deca ipak na neki nazin reaguju, npr. nervozom, nemirom, pokretima ruku i nogu, gestovima i sl. Iz toga mozemo da zakljucimo da deca jednostavno nisu u stanju da sakriju ono sto osecaju.

Vrste emocija

U psihologiji nema opste prihvacemog broja emocija, tj. nema spiska emocija dece i odraslih. Sto se tice predskolskog uzrasta, u to doba su skoro razvijene sve vrste emocija. Predskolsko dete ima razvijeno osecanje licne casti, pa stoga negativno reaguje na ponizavanja (npr. kada ga teramo u cosak, jer je bilo nevaljalo, kada ga posaljemo u drugu sobu, zabranimo mu da izadje u dvoriste i sl.). U tim slucajevima dete reaguje placem, a ponekad i jogunstvom.

U predskolskom periodu dete je takodje veoma osetljivo na pohvale i prekore. Na prekor reaguje obicno suzama, a kada ga pohvale raduje se i ponosi. Krajem predskolskog perioda javlja se stidljivost. To najcesce dolazi do izrazaja kada nesto mora da otpeva ili kaze pred nepoznatim licima.U ranom djetinjstvu, tj. u periodu od 2 do 6 godine, emocije koje najcesce dolaze do izrazaja su gnev, strah, ljubav i ljubomora, potom radost, a retko zalost.

1. Gnev

Ovu emociju i njene uzroke proucavalo je dosta psihologa na raznim uzrastima. Rezultati pokazuju da dete ovom emocijom reaguje kada se sputava u nekoj aktivnosti. Ali da bi se izazvala ova emocija nije dovoljno samo neko fizicko sprecavanje, nego to treba da se primeni na takav nacin da se dete osjeti isfrustrirano.

Predskolsko dete ispoljava gnjev, najcesce u sljedecim situacijama : navikavanjem na toalet, oblacenjem, obedovanjem, odlazenjem na spavanje (narocito posle rucka), pranjem kose i cesljannjem. Dosta cesto su uzrok gneva i ostala deca, koja zele njegove omiljene igracke. Ucestalost pojavljivanja gneva i njegova duzina trajanja, takodje su bili predmet izucavanja.

Dokazano je da kod predskolske dece gnev ne traje duze od 5 minuta, a posle toga je opet sve u redu. Dete prodje gnev utoliko pre ukoliko shvati da njime nista nece postici. Florensa Gudinav bavila se proucavanjem ucestalosti gneva na razlicitim uzrastima. Na uzrastu od 3 – 7 godina, primecuje se da je cesce pojavljivanje gneva kod decaka nego kod devojcica, sto potvrdjuje izjave majki da je teze odgajati decake od devojcica.

Ucestalost gneva takodje zavisi od fizickog stanja dece, tj. da li su prehladjena, da li su gladna i sl. Iz toga se ustanovilo da se gnev ispoljava cesce kod bolesne dece nego kod one potpuno zdrave.

2. Ljutnja

Ljutnja je emocija koja se ispoljava odmah nakon gneva. Predskolsko dete kada je ljuto, ono onda vristi, place, rita se , udara, grebe, baca na pod, a u nekim slucajevima i psuje i svadja se. Kada su ljuta, deca su ponekad i agresivna prema licima i predmetima koji je izazivaju.

U ranom detinjstvu ljutnja je dosta cesta reakcija, jer time dete skrece paznju na sebe. Kod dece starosne dobi od 3 do 5 godina ljutnju najcesce izazivaju nasrtaji i zadirkivanja od druge dece, zatim kada drugo dete uzme nekakav zeljeni predmet, ili pak ruganje i sl. Dete treba da nauci kako da kontrolise svoju ljutnju, a to se najbolje uci od odraslih, prvenstveno od roditelja i vaspitaca.

3. Strah

Strah predstavlja jednu od najcescih emocija, koje se javljaju u detinjstvu, kod dece preskolskog uzrasta. Uporedo sa uzrastom i sazrevanjem menjaju se predmeti i situacije koje izazivaju strah. U pocetku dete se plasi nepoznatih lica, iznenadnih pojava, a kasnije zivotinja i mraka. Strah moze da se prenese i od drugih, recimo brace i sestara, odraslih ili roditelja. Zatim strah od neprijatnih dogadjaja, npr. grmljavine, injekcija, pozara.

Strah moze da izazove i zastrasivanje. To obicno koriste roditelji da bi detetu ukazali na opasnost od struje, duboke vode, nepoznatog psa, saobracaja. Ova metoda moze da bude korisna u vaspitavanju, ali treba znati kada i kako je primeniti, inace moze da postane stetna.

Kao sto je vec receno kod dece predskolskog uzrasta strah je cesta pojava, ali vec prema 7 godini strahovi postepeno prestaju. U tom periodu razvija se moc zakljucivanja, razumevanja, predvidjanja i misljenja. Mada neki psiholozi tvrde da srah od zmije, velikog psa i mraka ostaje.

U svojoj masti dete mrak ispunjava raznim opasnostima i strahovima. Dete se u pretskolskom dobu sve manje boji nepoznatih predmeta, ljudi, buke i iznenadnih dogadjaja. Stoga strah u pretskolsko doba raste, jer nastaje posredstvom decije maste. Dete se jos uvijek plasi samoce, pa i smrti.

Pojave koje prate pojavu straha su drhtanje, promena glasa i kretanja. Posledice straha takodje mogu biti preterana mirnoca i strasljivost. Deci treba pomagati kako bi prevazisla strah, a za to je najbolji nacin da upozna ono cega se plasi i da ovlada situacijom u kojoj se nalazi.

4. Tuga (zalost)

Dete je zalosno, odnosno tuzno kada mu se pokvari ili polomi igracka. Tuzno je kada galame na njega, kaznjavaju, ako oseca da nema drage osobe ili kada se toj osobi dogodi neka nesreca. Zalost se obicno potiskuje, jer drustvu ne odgovara takvo raspolozenje.

Tuzno dete oseca potrebu da se nekome poveri ili izjada. Iz toga razloga detetu je neophodno da ima neku osobu od poverenja. U pretskolskom periodu to su najcesce igracke, mada se ne mogu zanemariti majke, ocevi, braca i sestre, pa i vaspitaci u obdanistu.

Zalost je kod deteta najrjedje osecanje, jer se ono cesce ljuti. Najcesce su zalosna mirna deca, dok se nemirna i samosvesna deca ljute. Zalosno dete nema nikakvih interesa, nije mu stalo ni do cega, place, miruje. Ali ono sto je bitno jeste da ta emocija traje kratko.

5. Radost i smeh

Pretskolsko dete je cesto radosno, a radost obicno traje od jedne do deset minuta. Smeh se javlja od 3 do 16 meseci. Deca se smeju kada su sretna i zadovoljna. Vise se smeju sa ostalima u drustvu nego kad su sama. Radosna deca vole da se igraju vise sa decom koja su njima slicna nego sa mirnom i povucenom decom. Ono sto izaziva ove prijatne emocije su : iznenadjenja, pokloni, ispunjenje zelja, igre i sl.

Dete se najcesce veseli kada ga pohvale ili kada pohvale nesto sto je nacrtao ili napravio. Deca takodje u ovom periodu vole humor, sale i smesne price, a narocito devojcice. Mada to ne vazi podjednako za svu decu.

Ljubav

U predskolskom periodu ljubav deteta se produbljuje i postaje trajna, jer dete sada pocinje da shvata vrednost svojih roditelja. Dete je u ovom periodu u svojim osecanjima manje egocentricno, nego ranije. Takodje u ovom periodu, razvija se i veliko drugarstvo, tj. privrzenost za druga ili drugaricu.

U tom periodu ono prekida tu veliku povezanost za porodicu, sto je veoma vazno za dalji detetov emocionalni razvoj. Decija ljubav se javlja prema osobama koje ga cine sretnim i zadovoljnim. Prvenstveno decija ljubav je vezana za majku, jer ona provodi najvise vremena sa detetom. Mada to ne mora da znaci, npr. ako ga majka zanemaruje i ne posvacuje mu paznju, dete svoju ljubav prenosi na drugu osobu koja se vise brine o njemu.

Krvna veza ne igra nikakvu ulogu kod ove emocije. Takodje, decija ljubav se menja i sa uzrastom, npr. razlika izmedju ljubavi prema majci i ljubavi prema ocu. Emociju ljubavi deteta prema roditeljima prati ugodnost. Ali ono sto najvise utice na decu u ovom periodu, pa i na ostale uzraste je kada se ono oseca "razapeto" izmedju oca i majke. To se javlja kada se roditelji svadjaju pred decom ili su razvedeni.

Za dete je najvaznija potreba da ima oba roditelja i da ih oboje voli. Roditelji takodje, cesto nisu svjesni posledica do kojih dolazi kada podsticu kod dece egoisticnu ljubav. Npr. "Tata voli samo tebe, a ne voli mamu i seku". "Ti volis samo svoju mamu, a tatu ne volis' i sl.

Cesto je i pitanje "Koga vise volis , mamu ili tatu"? . U takvim situacijama dete se oseca nesigurno i tada pri nagovaranju roditelja pocinje da gaji vise ljubavi prema jednom roditelju. Takodje, ako dete osjeti razlicite stavove roditelja, on to mudro koristi i priklanja se onom roditelju cije mu ponasanje vise odgovara i koji je popustljiviji prema njemu.

Detetova ljubav ne mora da bude usmerena prema roditeljima i drugovima, nego moze biti usmerena i prema stvarima i zivotinjama. Recimo ljubav prema igracki ili zivotinji moze da bude jaca nego prema coveku. Zato su bitni izrazi ljubavi. Bilo to u obliku verbalnih iskazivanja, milovanja, mazenja i sl. jer detetu je to potrebno.

Ono ne zivi samo od hrane, nego i od majcinske ljubavi. Dete to oseca kada sedi majci u krilu. Za njega je to najsigurnije i najudobnije mjesto, jer oseca da ga neko stiti. Ako dete ne dozivi izraz ljubavi ono postaje emocionalno hladna osoba koja ne uspostavlja kontakte sa drugim ljudima. Dete svoju ljubav prema nekome ispoljava grljenjem i ljubljenjem, a cesto i imitiranjem te osobe.

U tom slucaju devojcice obicno imitiraju majku, krisom oblace njene haljine i cipele, stavljaju njen nakit, a decaci se poistovecuju sa ocevima. Kod vecine dece su uzor roditelji na koje se ona ugledaju. Zato su veoma vazni medjusobni roditeljski odnosi i njihov odnos prema deci.

Taj proces identifikacije treba podsticati, hrabrenjima i uveravanjem detetove okoline. Nisu retki propusti i pogresni postupci pri odgajanju, pa se cesto desava da decaka odgajaju kao devojcicu, a devojcicu kao decaka.

Ljubomora

Ljubomora je emocija veoma cesta kod dece predskolskog uzrasta. Ona predstavlja i poseban vid ljutnje. Nastanak i povod javljanja ljubomore su drustvenog karaktera. Ljubomoru obicno izazivaju roditelji, braca ili sestre, a u pretskolskom periodu i drugovi.

Prvi znakovi ljubomore javljaju se od 18 meseci, mada se ljubomora cesce ispoljava izmedju 2 i 5 godine. Kao i ostale emotivne reakcije tako i ljubomora se menja sa uzrastom. Svoj vrhunac dostize izmedju 3 i 4 godine. Vrlo cesto uzrok ljubomore je i prinova u porodici. Stoga je vema vazan stav roditelja u sprecavanju ljubomore. Dokazano je da je ljubomora cesca kod porodica sa manjim brojem dece, nego u vecim porodicama. Zatim, kada jedno od dece u porodici dugo boluje, pa mu roditelji posvecuju vise paznje.

Ako roditelji, rodjaci ili prijatelji javno uporedjuju decu po uspehu u skoli, inteligenciji, vrednosti to takodje izaziva ljubomoru. Odrasli cesto nesvesno, u sali kazu "vidis kako je on bolji decak od tebe", "kako on sve zna a ti nista" i sl. Sve su to razlozi koji kod dece podsticu ljubomoru.

Ljubomora moze da se javi i na oca, jer deca cesto prisvajaju majku. Zato joj ne dopustaju da iskazuje naklonost prema ocu. Lubomora se ispoljava na razne nacine, a deca na nju reaguju na dva nacina otvoreno ili prikriveno. Otvoreno reaguju fizickim ili verbalnim napadima, pa cesto predstavljaju "problem" u svojoj sredini. Onog na koga su ljubomorni, ignorisu , ponekad ga i tuku, ogovaraju, podsmevaju i zajedljiva su.

Kada dete reaguje na ljubomoru, tako sto se ponasa cudno i na nepozeljan nacin, to se onda naziva prikrivena ljubomora. Desava se da ljubomorno dete pocne da mokri u krevetu, iako je to vec davno prevazislo, da sisa prst, da muca, da se plasi ili nece da jede. Ponekad i ispoljava simptome nekog oboljenja.

Svako dete na sebi svojstven nacin ispoljava ljubomoru i sve te njegove reakcije su nesvesne. Zato roditelji treba da budu pazljivi u takvim situacijama i da paze da ne izazivaju ljubomoru kod dece. Npr. posto saznaju da je na putu drugo dete, treba na lep nacin to da saopste prvom detetu i da kod njega razvijaju zelju da dobije brata ili sestru.

U prvom susretu sa bratom ili sestrom, dete mora da oseti radost i da oseca da je dobilo nesto blisko i znacajno, a u isto vreme je zadrzalo nepromjenjenu ljubav svojih roditelja. Zato je osnovni zadatak roditelja i vaspitaca da izbegavaju situacije koje dovode do ispoljavanja ove emocije.

Ono sto je interesantno za ovu emociju jeste da se ona razlikuje po polovima. Naucno je dokazano da su zenska deca cesce ljubomorna nego muska. Ljubomora iako je u sustini negativna emocija, ona ima i pozitivne strane. Cesto moze da posluzi i kao podsticaj na vecu aktivnost, na vece uspehe, na trud kako bi prevazislo brata, sestru ili druga na koga je ljubomorno.

Faktori koji uticu na razvoj emocija

Poznato je da se emocije ne javljaju proizvoljno, nego ih nesto podstice ili izaziva. Da bi mogli da kontrolisemo decije emocije, neophodno je da znamo faktore, koji ih izazivaju ili sprecavaju. Na pojedine emocije uticu:

1. Umor

Kada je dete umorno ono je lako svadljivo i placljivo. Nije bitno da li je dete umorno zbog nedostatka sna, preterane igre, velikog uzbudjenja i sl. Ako je dete mladje tada na njega i na njegovo raspolozenje umor ima veci uticaj.

2. Slabo zdravstveno stanje

Bolest na decu utice negativno na raspolozenje, kao i kod odraslih. Ako je dete sklono kvarnim zubima, slabom vidu, ako ima problema sa krajnicima ili ishranom, sve to jednako utice na decije emocije i podstice razdrazljivost.

3. Dogadjanja

U neko doba dana dete pokazuje jace emocionalne reakcije, nego inace. Kod manje dece to je obicno pre spavanja ili obroka. Ako se redosled hranjenja i spavanja poremeti, to dovodi do preteranog ispoljavanja emocija.

4. Stav roditelja

Najvazniji, a cesto i presudan faktor kod razvoja emocija. Negativne emocije se javljaju ako je dete previse zanemareno ili mu se poklanja previse paznje. Zanemarena deca su obicno mirna, nepoverljiva, pakosna, dok druga deca kojima je bila pruzena i preterana zastita roditelja, drugim recima "razmazena deca" , sklona su nervozi i ne mogu da se uzdrze u ispoljavanju svojih emocija.

5. Drustvena sredina

Ovo je takodje jedan od veoma vaznih faktora koji utice na emocionalnost deteta. Sredina u kojoj dete raste, prenosi na njega svoje uticaje. Emocionalnost drustvene sredina dosta je ustaljena. Zavisno od porodice do porodice razlikuje se popustljivost prema deci.

Lakoca ili teskoca pri ispunjavanju njihovih zelja je vazna za detetovu emocionalnost. Boravak sa osobom koja je razdrazljive prirode utice na razdrazljivost deteta, a ako zivot provodi u blizini smirene osobe dete ce nauciti da ne bude sklono razdrazivanju.

Porodica i emocije

Kao sto je vec napomenuto, jedan od vaznih faktora za emocionalni razvoj deteta su roditelji. Za zdrav deciji emocionalni razvoj vazna je zdrava osecajna atmosfera u porodici, dobri odnosi izmedju clanova porodice, a posebno odnosi ljubavi i postovanja medju roditeljima i razumevanje razvoja samoga deteta.

Roditelji cesto znaju, da svojom prevelikom brigom onemoguce razvoj decije samostalnosti, incijative, jer roditelji nastoje da sve urade za svoju decu, pa i ono sto bi ona mogla sama. Za deciji emocionalni razvoj potrebna je uravnotezena roditeljska ljubav. Pri tom odnosu razvija se srdacna i topla porodicna atmosfera.

U porodici se ne razvijaju emocionalno samo deca, nego i roditelji, pa prilikom toga cesto dolazi do teskoca. Roditelji moraju da se prvenstveno naviknu na odgovornost za svoju decu. Kada oni zauzmu takav stav, deca pocinju da se osamostaljuju. Tu nastaju problemi.

Kada roditelj nesto zeli da uradi za dete, a ono opet zeli da to uradi samo, roditelji obicno to komentarisu, kako su deca nezahvalna i drska, a deca tada roditelje smatraju gnjavatorima. Dete takodje, treba da se oseca zasticeno. Da bi se tako osecalo potrebna mu je roditeljska kontrola. Poznato je da dete kontrolu shvata kao zastitu, ako su razumno zadovoljene i shvacene njegove osnovne potrebe.

Ako se dete emocionalno ne razvija kako treba, kod deteta se moze javiti problematicno ponasanje. Ali treba znati da svako takvo ponasanje nije narocito ozbiljno, sem ako nije ucestalo. Ako je to ponasanje cesto onda to obicno se povezuje sa napetoscu.

Napetost se ispoljava kroz grizenje nokata, zamuckivanje, jogunstvo, prkosenje itd. Takvo ponasanje se ne leci galamom i napadom na dete, jer sto se vise roditelji uzbudjuju, nerviraju i iskaljuju svoj bes nad detetom strogom disciplinom, to je veca mogucnost da se to ponasanje zadrzi.

Kao prvo treba utvrditi da li su uzrok takvom ponasanju ucenje novih vestina, preuranjenost sa novom prilagodljivoscu pred kojom se dete nalazi ili su ipak uzrok unutrasnje napetosti. Roditelji treba da imaju u vidu da svako ucenje za dete predstavlja napor i da sva deca ne uce lako. Nekima treba vise vremena, a nekima manje. Stoga vaspitanje mora da nastoji da i emocionalno sto je moguce povoljnije utice na razvoj deteta.

Pozitivni osecaji su narocito znacajni za deciji razvoj.Roditelji treba da budu strpljivi sa decom. Svojim nerazumevanjem ne smeju da cine nasilje nad razvojem deteta i njegovim teskocama pri ucenju. Time oni ubijaju volju kod deteta i postizu kontra-efekat.

Dete ne treba da poistovjecuju sa odraslima, ali ne treba ni stalno da ga porede sa nekom igrackom. za emocionalni razvoj vazno je da se osecanja obogacuju i jacaju kada ih dete dozivljava u praksi. Nove aktivnosti kod dece menjaju njihove emocionalne odnose i njihovu licnost.

Da bi emocionalni razvoj bio sto uspesniji, potrebno je u porodici formirati i odrzavati pozitivnu emocionalnu atmosferu.

Jedan od najèešæih nepoželjnih obrazaca ponašanja jeste odgaðanje. Veæina ljudi stalno nešto odgaða: neke poslove, dijete (od ponedeljka!), razgovore i konfrontacije, sve ono što je važno ili nije baš prijatno. Toliko se stvari napravi u zadnji èas. Ili nikako. Odgaðanje nije uvek lako prepoznati, ima mnogo suptilnih oblika i varijanti. Izmeðu ostalog, odgaðanje je i ako je èovek neodluèan u preuzimanju rizika da iskuša nešto novo, ako veæinu slobodnog vremena provodi u kuæi, ako mu je zlo od posla kojim se bavi, a i dalje ostaje na njemu, ako okrivljuje druge ljude ili situacije za vlastitu nesreæu izbjegavajuæi nešto preduzeti, ako pravi velike planove, ali ih nikad ne ostvaruje.

Odgaðanje nije jednostavan obrazac veæ vrlo složena mešavina emocija, misli, stavova, uverenja i niza drugih èinioca kojih nismo svesni. Uzroci i oblici ostavljanja po strani važnih ali neugodnih zadataka variraju od osobe do osobe, od zadatka do zadatka za istu osobu, ali posledice su uvek iste: stres, neorganizovanost i neuspeh. 

Proces odgaðanja je obièno ovakav:

1) èovek želi uèiniti nešto što drugi ili/i on sam visoko vrednuje;

2) odgaða razmišljajuæi o stvarnim ili izmišljenim prednostima tog
    odgaðanja, da bi zakljuèio da æe poèeti sutra (ili kad veæ) jer æe
    imati više vremena ili iz nekog drugog razloga;

3) i dalje odgaða, ali sad poèinje sam sebe kritikovati ("Trebao sam
    poèeti ranije.") ili se opravdavati ("Zaista nisam mogao ostaviti
    nerašèišæenu garažu, veæ je postalo neizdrživo u njoj."). Èesto se
    uverava da ima druge obaveze koje nikako ne mogu èekati;

4) odgaða i dalje, sve do trenutka kada posao konaèno mora biti
    uradjen, a onda ga uradi u žurbi ("Samo neka je napravljeno!")
    ili ga ne napravi uopšte ("Ne mogu ja to!");

5) okrivljuje se i obeæava sam sebi da više nikad neæe odgaðati, ili
    umanjuje važnost posla;

6) ponavlja proces gotovo odmah na drugom zadatku.

Premda je najpametnije neugodne zadatke obaviti što pre, dok još ima dovoljno vremena da se zadatak obavi kako treba i da se nakon toga opustimo, veæina produžava agoniju. Odgaðanje se najbolje može razumjeti ako identifikujemo emocije povezane s njim. Jer je i odgaðanje još jedan od naèina da prikrijemo emocionalne reakcije. U ovom sluèaju te su emocije najèešæe strah od uspeha ili neuspeha (ukljuèujuæi paniku kad postavljamo nerealne ciljeve), bes (ukljuèujuæi pobunu protiv kontrole), ali mogu biti i mnoge druge emocije. Zato ljudi skloni odgaðanju imaju dva zadatka: 1) prepoznati oblike odgaðanja kod sebe i 2)  pronaæi rešenja za specifiène emocionalne reakcije.

U osnovi postoje dva tipa ljudi koji odgaðaju: napeti i opušteni tip. Napeti tip èesto oseæa pritisak u želji da uspe i strah od neuspeha. Opušteni tip èesto ima negativan stav prema poslu i glumi kako mu je sve to nebitno. Ovaj se tip temelji na neækanju, nastojeæi izbeæi što je moguæe više stresa omalovažavajuæi zadatke i usmeravajuæi se na zabavu. Ako mu odrambeni mehanizmi dobro rade, može nakratko izgledati da ima sreæan život. Napeti tip je stalno pod pritiskom, nerealnog odnosa prema vremenu, nesiguran prema ciljevima, nezadovoljan dostignuæima, neodluèan, okrivljuje druge ljude ili okolnosti za neuspeh, nedostaje mu samopouzdanja, a èesto  je i perfekcionista.

Ispod svega ovoga leži strah od neuspeha i nesposobnosti, zatim oseæaj nedoraslosti zadatku. Ovaj tip misli da mu vrednost zavisi o obavljenom poslu, što se odražava na njegov stepen sposobnosti.

Èest je i strah od uspeha. U prvi mah može izgledati apsurdno – zašto bi se èovek bojao uspeha? Razlog je u onome što uspeh povlaèi za sobom, a to je odgovornost. Mnogo je lakše odgaðati i živeti s filosofijom „Hoæu jednog dana”. No èešæi je strah od neuspeha. Ako je èovek samokritièan i oseæa se inferiorno, izbegava mnogo toga, a naroèito takmièarske zadatke. Ne pokušavati je oblik neuspeha, ali mnogo bezbolniji od neuspeha nakon pokušaja. Ako su postavljeni vrlo visoki ili nerealni ciljevi, kao što to èine perfekcionisti, vrlo je verojatan oseæaj nemoæi.

Stoga perfekcionisti èesto imaju vrlo nisko mišljenje o vlastitim sposobnostima. Ako se èovek užasava toga što æe otkriti o vlastitim sposobnostima i što æe drugi otkriti o njima, èini mu se daleko lakše izbeæi sve to i jednostavno biti proseèan. Takav tip veliku važnost pridaje mišljenju drugih ljudi i ojeæaju prihvaæenosti od njih. Meðutim, niko nije savršen pa i on mora pre ili kasnije pogrešiti uprkos svim odgaðanjima i izbegavanjima, što æe dovesti do toga da se oseæa užasno i oèekuje teške i dosadne zadatke koje æe i ubuduæe izbegavati. U ovom sluèaju potrebno je najviše raditi na samopouzdanju. 

Neki odgaðaju da bi postigli kontrolu ili da bi se oduprli tuðoj kontroli. Takvo se odgaðanje temelji na ljutnji (èesto prema roditeljima, uèiteljima i šefovima). Pasivna agresivnost je vrlo snažan izraz negodovanja. Èoveku se može èiniti da je „svoj èovjek” ako odbija nešto uèiniti ili èini suprotno od onoga što traži izvor kontrole, a ustvari taj izvor na taj naèin i upravlja njime – daleko je to od slobode!

Jedan od tipova odgaðanja  usmeren je na održavanje odreðenog odnosa. Ako bi èovek prevladao odgaðanja i postao nezavisniji, uspešniji, odluèniji i samopouzdaniji, to bi ga lišilo zavisnièkog odnosa prema nekom. U osnovi, odgaðanja uzrokuju strahovi; u mnoštvu razlièitosti, svi se bojimo suoèavanja sa stvarnošæu i životnim izazovima. No, možemo se dvoumiti ili se suoèiti s njima. A odgaðanje je beg.

Postoji i moguænost da èovek nikad nije nauèio organizovati svoje vreme ili je bio nagraðivan za odgaðanja ako mu je neko dopuštao da izbegava svoje obaveze ili ih pak obavljao umesto njega. Ovo se može proveriti i promeniti stvaranjem liste zadataka, dnevnih, nedeljnih i meseènih planova, zatim sistemom samonagraðivanja za obavljene zadatke. Ako to ne pomaže, uzroci su puno dublji.

Odgaðanje je dobro nauèeni obrazac; odvija se poprilièno nesvesno. Kad odgaðamo, brzo prebacimo pažnju sa zadatka koji treba da obavimo  na tako automatski i gladak naèin da se oseæamo sasvim dobro izbegavajuæi posao, sve dok ne proðe neko vreme. To je neækanje.

Jedino rešenje je suoèavanje sa stvarnošæu. Iz trenutka u trenutak trebamo pratiti šta se dogaða i prestati se zavaravati. Moramo preuzeti odgovornost za svoj život. Ne sutra, ne veèeras, veæ UPRAVO SADA.

 

Mnogi su nezadovoljni ljubavnim odnosom u kojem se nalaze, mnogi žive u odnosu koji je ispunjen velikom tenzijom i neispunjenim potrebama i oèekivanjima, mnogi agresivno nastupaju kad je potrebno rešiti neki problem u odnosu, mnogi nemaju adekvatnu komunikaciju, mnogi ne mogu ni da se pohvale da  poznaju na pravi naèin osobu  s kojom dele svoj život…

Zbog èega se sve to desava? Odgovor je veoma jednostavan, zbog sopstvenog nezadovoljstva. Sopstveno nezadovoljstvo je uzroènik koji najviše doprinosi problemima u ljubavnom odnosu, kao i u bilo kom drugom. Svaki izraz nezadovoljstva u odnosu rezultat je sopstvene projekcije nerašèišæenih problema sa samim sobom.

Postoje «brojni scenariji» problema koji postoje u ljubavnom odnosu. Svako može imati jedan ili kombinaciju scenarija. Uglavnom je najizraženiji onaj oko kojeg se vode najveæe borbe kroz rasprave, pa iako se raspravlja o tom xy scenariju retko kada se nešto razreši u samom scenariju.

Jedan od najèešæih problema koji se javlja u partnerskom odnosu nastaje kada jedan od partnera poène sebe zapitkivati: “Da li me moj partner zaista voli?”. Sa pojavljivanjem ovog pitanja raste sumnja i nepoverenje u osobu s kojom se partner nalazi u odnosu.  U skladu s pitanjem partner poèinje kalkulisati ko od njih dvoje više ulaže u odnos, da li on daje puno više energije i svog vremena od drugog partnera, da li izražava više emocija prema drugom partneru nego ovaj prema njemu…itd. ako partner otkrije da su njegove «sumnje» taène, trudi æe se da smanji unos energije, vremena i emocija u odnos, jer zašto bi se on/ona trudio/la više od druge osobe? Na neki naèin partner se poèinje oseæati iznevereno. Ponekad je to zaista tako, ali ponekad partner zna preterati s prevelikim razmišljanjem o svemu tome.

Pre svega razlika izmeðu prave i krive izneverenosti može se otkriti jedino ako sami sebe preispitamo. Postoji toliko stvari s kojima partner može doprineti odnosu, pitanje je samo koje pristupe koristi. Ako koristi one koji ga ne ispunjavaju, taènije, koristi one koje radi samo zbog druge osobe, tada æe se neminovno oseæati iznevereno i loše. Tu ne samo da ide protiv sebe veæ i partneru daje nešto što nije od srca. Takve stvari se obièno èine iz dva razloga: kad partner misli da ih mora èiniti kako bi zadržao neèiju ljubav ili ako s tim što èini oèekuje da æe dobiti nešto zauzvrat. U svakom sluèaju oba razloga vode do nezadovoljstva.

Da bi partner mogao primiti nešto od svog partnera, on  mora reæi šta želi, šta ga èini da se oseæa voljenim i koje potrebe ima. Bez toga partner može samo nagaðati, pa ili æe raditi stvari koje mogu jos vise da iziritiraju njegovog partnera ili neæe raditi ništa. Najveæa zamka u odnosu je da partner zna šta treba pružiti u odnosu, samo zato što voli osobu s kojom je. Potpuno pogrešno.

Oko svega što se èini u odnosu najbitnije je da partner uživa u onome što èini za odnos. Ako radnje koje se èine za odnos prouzrukuju nezadovoljstvo iznutra, potrebno je preispitati se.

Drugi vrlo èest problem je mišljenje partnera da nemaju ništa zajednièko. Na primer, dve osobe se zaljube, a mozda i otpocnu da zive zajedno i kako teèe njihovo medjusobno upoznavanje shvate da vole u potpunosti razlièite stvari. Jedan partner više voli da bude kod kuce uz TV i da uziva u  kuænoj atmosferi, dok drugi partner voli dinamièniji život, s puno kretanja, druženja i boravljenja van kuce. Ali to je samo jedna od stvari po kojima se razlikuju. Ono što partneri èine u ovakvoj situaciji jeste da se žrtvuju, da žrtvuju sve ono što vole samo kako bi održali odnos postojeæim
Nemoguæe je oèekivati da æe obe strane u odnosu biti zainteresovane za iste stvari, da su toliko sliène da je to gotovo neverovatno. Ali to je sasvim u redu. Sasvim je u redu da svaki partner ima svoje aktivnosti koje ga ispunjavaju i kojima se posveæuje. Najgore od svega je kad partneri odluèe napustiti sve ono što vole da rade samo zbog «dobrobiti odnosa», jer to ni najmanje ne pridonosi  kvalitetu ni bilo èemu drugom u odnosu. Na kraju se partneri samo mogu poèeti oseæati kao u kavezu iz kojeg ne mogu izaæi, te zbog toga mogu poèeti zamerati jedno drugom da nemaju šta više raditi zajedno.  Zbog ovakvih razloga intimnost izmeðu dvoje ljudi uveliko opada.

Najbolje pitanje koje sebi partneri u ovakvoj situaciji mogu postaviti je: «Šta bi se dogodilo da sam uèinio/la sve ono što sam hteo/la, a nisam? Šta bi se dogodilo da je to isto uèinio i moj partner/ka?». Ova pitanja su jako dobra, samo ako partneri daju iskrene odgovore.

 Isto tako bez obzira što partneri imaju razlièite interese, bitno je da imaju šta da podele jedno s drugim i  da su podrška jedno drugom u onome što èine.  Postoji još jedno vrlo bitno pitanje, a to je: «Da li partneri doživljavaju odnos kao vrstu obaveze ili kao izbor dve osobe da provode vreme zajedno? Takodje jedno od glavnih pitanja je: “Iz kojih pobuda su partneri usli u odnos i da li su od pocetka bili iskreni u predstavljanju sebe drugom partneru” U odnosu nije potrebno žrtvovati svoje interese, hobije ili aktivnosti. Baš naprotiv, to su stvari koje mogu oplemeniti odnos i vreme koje partneri ne provode i provode zajedno.

Treæi problem koji zna partnere namamiti u zamku jeste razmišljanje da bi bilo jednostavnije poèeti odnos s nekim drugim. Kad u odnosu doðe do zasiæenja na nekom nivou ili kad partneri nisu dovoljno iskreni jedno prema dugom što stvara pritisak u odnosu, partneri zakljuèuju da je najbolje rešenje da zapoènu odnos s nekim drugim. To nije najbolje veæ najlakše rešenje. Najlakše je pobeæi od svega, naroèito od onoga  za šta se nema hrabrosti da se razgovara. Partneri ne komuniciraju o nekim stvarima jer žele poštedeti jedan drugog, tacnije da nepovrede jedan drugoga. Pa zbog toga najlakše je naæi novog partnera, jer s njim više neæe oseæati pritisak koji ih je gušio u prethodnom odnosu. Da, neæe, ali do odreðenog trenutka… Obièno se ne uzima u obzir, da gde god da krenete vi svoje probleme i sukobe nosite sa sobom. Pa nije retko da ljudi kojima je najlakse da promene partnera su sve nezadovoljniji kako idu iz veze u vezu. Dok na kraju ne postanu nesposobni da bilo kakvu vezu ostvare.

Partneri èesto puta smatraju, iz nekog razloga, da je iskrenost krivi potez u odnosu.  Vrlo je bitno razgovarati i najmanjoj sitnici u odnosu. Pa èak ako i do sad partneri nisu to radili, ako sad poènu i  kažu sve što su preæutali, možda æe èak ohrabriti i drugog partnera da poène sa svojom prièom.

Èetvrti problem s kojim se partneri èesto puta poigravaju su neizgovorena oèekivanja, oseæanja koja zauzimaju veliki deo prostora u odnosu. Oèekivanja se baziraju na tome da se od partnera oèekuje da se ponaša na odreðeni naèin  i da nešto èini  na odreðeni naèin. Ako to ne bude tako kako je jedan partner, ili oba, zamisle, to æe postati plodno tle za bezbroj negativnih konotacija koje æe se pojaviti u odnosu Ova igra se zove: da me voliš uèinio bi… .

Svako ima razlièita želje, htenja i verovanja oko toga šta znaèi biti voljen. Iz tih razloga partneri trebaju prièati o svojim oèekivanjima, kako bi otkrili zašto ih zapravo imaju. Niko u odnosu ne mora uèiniti nešto što zahteva druga strana, ako to ne želi. Najbolje rešenje jeste da se partner stavi u poziciju u kojoj voljena osoba nešto zahteva od njega/nje te da to odbije ili prihvati da  uèini. Ono što treba  da uèini jeste da proveri da li voli i dalje osobu sa kojom je u odnosu? Na taj naèin æe shvatiti da li ta osoba voli njega/nju bez obzira što s vremena na vreme odbije nešto uèiniti.

 Od vaše iskrenosti, zavisi i iskrenost vašeg ljubavnog odnosa.

SAMOÆA

Strah od samoæe je oseæaj straha od  sebe samoga i bavljenja sobom. Osobe koje pate od ovog straha doživljavaju teskobu mada nisu svesne da strah utièe na njihov mir. Strah od samoæe se još naziva i autofobija. Ta reè dolazi od grèkih reèi "autos" što znaèi "sam" ili "svoje ja" i od reèi "phobos" što znaèi strah.

Strah od samoæe se nalazi u kontradiktornosti s otkrivanjem pravog sebe. Samoæa je zapravo dar, a ne nešto èega se trebamo bojati. Nju je potrebno prihvatiti, a ne strahovati od nje. Prihvatanje samoæe dovodi do znaèajnih transformacija u životu – život koji je bio ispunjen grèom prelazi u život u kojem otkrivamo svoje pravo ja.

Struktura današnjeg društva bazira se na mnogim aktivnostima kojima sebi ispunjavamo život. Iako su nam životi pretrpani brojnim sadržajima, ipak doživljavamo alijenaciju više nego ikada pre. U današnjem društvu moguæe je jedino osetiti otuðenje od svega, osim u sluèaju ako ne vidimo dublje od površine i ako sebi ne postavimo svoju strukturu života sa vlastitim sistemom vrednosti.

Društvo nam omoguæava isprobavanje raznih sadržaja koje nam nudi te dolaženje u kontakt s velikim brojem ljudi. Meðutim, to nužno ne povlaèi uspostavljanje prave konekcije s drugim ljudima. Zato se uz sve to èesto oseæamo vrlo usamljeno. Uz sve što nam se nudi nismo sposobni uspostaviti dublje i intimnije kontakte s drugim ljudima.

Clark Moustakas zagovara dve vrste samoæe:
1. egzistencijalna samoæa – samoæa ljudskog stanja
2. teskobna samoæa – samoæa koju doživljavamo kao rezultat našeg straha od samoæe

Uzimajuæi u obzir ova dva oblika samoæe, èinjenica je da teskobna samoæa suzbija naš potencijal. To je oblik postojanja koji smo sami nesvesno odabrali i kroz kojeg živimo. Ovaj oblik samoæe spreèava nas u izgraðivanju vlastitog životnog stila, ali nas ohrabruje u izgraðivanju istog koji podržava naš strah. Teskoban oblik samoæe otuðuje nas od nas samih i od drugih, a ponekad je i uzrok neuroza.

Svemu tome doprinosi i èinjenica da odnosi s drugim ljudima postaju bezlièni. U njima nedostaje topline i podrške. Nažalost, mnogi žive kroz ovakve oblike odnosa. Promenjene vrednosti samo su još više naglasile strah o kojem se ovdje govori.

Najèešæi oblik rešavanja ovog straha pokušavamo ostvariti putem bega u razne aktivnosti. Što sebi više ispunimo život s njima, to æemo se oseæati manje sami. Ali, o èemu se zapravo radi? Radi se o tome da na taj naèin potiskujemo svoj strah, ali ga niti rešavamo niti ublažavamo. On je i dalje prisutan samo na nešto dubljem nivou našeg uma.

Sa strahom kojeg imamo i s neprestanim begom, postajemo manje otvoreni i prijemèivi prema svemu što nam život nudi.

Nema osobe koja nije iskusila vreme provedeno u samoæi. Neki od nas doživljavaju strah od samoæe iz raznih razloga. Prvo trebamo zakljuèiti da nema ništa loše u samoæi. Jedan od naèina putem kojeg to možemo postiæi, jeste da vreme koje provodimo u samoæi uèinimo ugodnim.

Postoji nekoliko jednostavnih naèina putem kojih sebi možemo olakšati strah od samoæe:
- provoditi vreme sa životinjama – životinje su izvrstan naèin za oplemenjivanje vremena tokom dana
- provoditi dane na konstruktivan naèin – kad nas uhvati strah od samoæe, najgore što možemo napraviti jeste sediti i ne raditi ništa. Zbog toga   je od izuzetne važnosti da sebi obogatimo dan   konstruktivnim radnjama, ali ne i onim radnjama koje èinimo tek toliko da ne budemo sami sa sobom
- da pronaðemo radnje koje nas ispunjavaju te da svoje vreme posvetimo njima – na taj naèin neæemo negativno razmišljati o vremenu kojeg provodimo sami, jer æe nam fokus biti na pozitivnijim stvarima

Gornji popis može se nadopuniti sa svime što nam odgovara. Ono što je bitno jeste da nam je pažnja usmerena prema konstruktivnim radnjama koje ne ostavljaju prostora za bavljenje s nepotrebnim i nebitnim stvarima te da imamo svesnost o tome kako se oseæamo kad smo sami i kad èinimo stvari koje nas ispunjavaju (umesto da bežimo u bilo koju aktivnost).

Da bismo nešto prihvatili potrebno je da to u potpunosti razumemo te da se s tim možemo suoèiti. Samo tada možemo nastaviti s rastom. Ponekad je potrebno osetiti veliku bol da bismo došli do saznanja više o tome ko smo. Niko drugi ne može proæi kroz tu bol umesto nas samih. Kad se suoèimo s strahom od samoæe život nas poziva da još malo narastemo.

Od najranijeg detinjstva stvaramo odbrambene mehanizme koji nas štite od opasnosti, ali gradeæi njih, gubimo otvorenost. Odbrambeni mehanizmi snažno utièu na lakoæu kojom smo sposobni stvarati i zadržavati zdrave odnose i odbacivati one nezdrave. Javljaju se kao odgovor na frustrirajuæe, teške i bolne situacije i iskustva. Kljuè zdravlja je sposobnost razlikovanja kada nam je odbrana potrebna, a kada nije. Potrebna nam je da bismo se zaštitili od onih koji nas žele povrediti, ali trebamo i da znamo kada možemo spustiti i odbaciti odbranu tako da zadržimo svojstvo otvorenosti i sposobnosti održavanja zdravih odnosa.

Raðamo se otvoreni i nezaštiæeni. Uèimo izbegavati bolne i opasne situacije stvarajuæi u svojim umovima predstave o svetu i opasnim mestima u tom svetu. To èinimo od najranijih dana, poèevši s primitivnim odbrambenim mehanizmima, i tako nastavljamo tokom celoga života, ali naši odbrambeni mehanizmi postaju sve sofisticiraniji. Prvo postanemo svesni unutrašnjeg bola, recimo gladi, i uèimo da izbegnemo takvu bol, ali uskoro poèinjemo stvarati i predstave o svom socijalnom okruženju koje nam pomažu da izbegnemo ljude koji bi nas mogli povrediti, a zbližavamo se s onima koji bi nam mogli biti od pomoæi.

Stepen razvoja predstava o sebi i svetu uvek je srazmeran razvojnom nivou pojedinca, a njegov razvojni nivo zavisi od bioloških faktora i iskustva. Deca se ponašaju detinjasto zbog nedostatka iskustva, ali i zato što su im mozgovi još nezreli i nisu potpuno psihièki razvijeni. Meðutim, nije svako u stanju uèiti iz iskustva. Postoje odrasle osobe koje u nekim segmentima funkcionišu na nezreo i detinjast naèin.

Iz predstava o sebi i svetu razvijamo odbrambene mehanizme da bismo izbegli bol. Na svakom razvojnom stepenu èovek koristi svoje predstave da bi se nosio sa bolom na najbolji moguæi naèin. Prirodno je da tokom sazrevanja  primitivne odbrambene mehanizme zamenjujemo složenijim, sofisticiranijim odbrambenim mehanizmima. Meðutim, mnogi ostaju zaglavljeni i nesposobni da uèine razvojni pomak u odreðenom podruèju života  prihvatajuæi efikasniji naèin suoèavanja u tim podruèjima. Dok se u veæini životnih podruèja ponaša zrelo (npr. u poslu), u nekim se životnim podruèjima ponašaju iznenaðujuæe nezrelo i detinjasto (npr. u emotivnim vezama).

Upoznajuæi odbrambene mehanizme dobro bi bilo razmisliti o tome kako oni utièu na našu sposobnost da imamo zdrave i zrele odnose i da odbacimo one nezdrave.

Disociranost je stanje iskljuèivanja pažnje i pamæenja. Disocirano pamæenje je izdvojeno od drugog bez jasne veze meðu njima koja vodi od jedne misli do druge. Nekim ljudima disociranost postaje naèin na koji se nose s emocijama. Raskol se dogaða kad su pozitivne i negativne predstave o sebi i drugima u sukobu u umu pojedinca. Èesto je povezan s ranim zlostavljanjem i èini se da je to mehanizam pomoæu kojega je pojedinac saèuvao neki privid sreæe nasuprot izrazito negativnim iskustvima.

Za razliku od osoba s integrisanim predstavama o sebi i drugima koji mogu doživeti ljudsku kompleksnost (sposobnost ljudi da istovremeno imaju i pozitivne i negativne aspekte), ljudi s rascepljenim predstavama bore se sa izrazito crno – belim viðenjem sebe i drugih. Mogu uporno nekome oduzimati vrednost zbog neèega što bi drugi smatrali sitnim nedostatkom, ili pak idealizovati nekoga drugog, možda oèekujuæi da ih ta osoba spasi.

U projekciji ljudi veruju da drugi doživljavaju i proživljavaju oseæanja koje oni sami imaju, na taj naèin oni preslikavaju svoja oseæanja na druge. Ovo se ne dogaða sa svim oseæanjima veæ uglavnom sa onima koji se smatraju neprikladnima ili na bilo koji naèin neprihvatljivima. Èesto se bes projicira na druge, a ljudima bude teško shvatiti da je u pitanju njihov sopstveni bes. Projekcija ukljuèuje i nesposobnost adekvatnog razlikovanja izmeðu predstava o sebi i drugima, zato predstavlja stanje koje je daleko od realnosti.

Sliènu grešku ljudi èine u reaktivnom ponašanju, pri kojem snažno reaguju na sopstvene nepoznate želje nastojeæi da  potisnu ili èak unište takve želje u drugima (sve vreme porièuæi da sami imaju te želje). Poricanje je jedna od najpoznatijih odbrambenih mehanizama. Pri poricanju osoba jednostavno odbija prihvatiti da je istinito nešto što je oèigledno istinito (recimo kada alkoholièar porièe da ima problem s piæem).

Represiju (potiskivanje) je Frojd smatrao nekom vrstom zadržavanja neugodnih misli pod površinom svesnosti. Premda se takve "potisnute" misli ne bi uzdigle do svesnosti, motivisale bi ponašanje na zaobilazan naèin. Termin supresija (potiskivanje, obuzdavanje, zatamljivanje) ima slièno, ali više voljno znaèenje: ljudi nisu svesni represivnih misli, ali supresivne misli su svesno potisnute u nesvesni um odlukom osobe da neæe razmišljati o njima. U novije  vreme represija se smatra naèinom razrešavanja usmerenim na smanjenje neugodnosti ili bola izbegavanjem informacija koje bi je mogle izazvati.

Premeštanje je odbrambeni mehanizam pri kome osoba uznemirena zbog neèega što nije u stanju kontrolisati (npr. nezgodnog šefa) premešta uznemirenost na nešto što može kontrolisati (udara psa, vièe na decu, ženu). Pri intelektualiziranju ljudi se nose s bolnim ili neugodnim dogaðajima ulazeæi u kognitivnu analizu tih dogaðaja i na taj naèin stvaraju neku vrstu izolovane distance od emocija koje su u vezi sa dogadjajem. Slièno deluje i racionaliziranje, kad ljudi nakon dogaðaja razmišljaju o razlozima koji bi mogli objasniti svoje ponašanje sa kojim su u konfliktu.

Dok su veæ i intelektualiziranje i racionaliziranje sofisticiraniji odbrambeni mehanizmi, najzrelijima i najboljima smatraju se oni koji su utemeljeni na kvalitetnom razumevanju društvene stvarnosti koji imaju tendenciju da budu što konstruktivniji i prilagodljiviji. To su sublimacija (oplemenjivanje), humor, afilijacija (druženje) i asertivnost (odluènost). Koristeæi ove mehanizme èovek je skloniji rešavati probleme nego ih samo ulepšavati. Mada izuzetno pomažu, ljudi zaglavljeni u primitivnijim odbrambenim mehanizmima teško ih prihvataju.

Sublimacija se dogaða kada ljudi svesno preusmeravaju energiju sa neprihvatljivih impulsa na one prihvatljive, recimo kad èovek tugu zbog gubitka bliske osobe transformiše u radnu energiju pa na poslu  postiže dobre rezultate. Humor razbija negativnost, unosi smeh u ono što izgleda veoma ozbiljno i prisiljava ljude da vide svetliju stranu svoje nevolje.

Afilijacija ili poriv za druženjem s drugima zbog dobrobiti koje donosi njihovo društvo i uteha nije toliko dobar odbrambeni mehanizam, ali je izvrstan naèin da kada naiðemo na dobrog sagovornika posluži nam kao mehanizam za suoèavanje sa problemom i bolom. Asertivnost ili odluènost je komunikacijski stav koji se nalazi izmeðu agresivnosti i pasivnosti. Pasivni ljudi dopuštaju drugima da ih povreðuju, dok agresivni ljudi povreðuju druge. Odluèni se ljudi brane od napada agresivnih ljudi, ali sami ne postaju agresivni i ne napadaju druge. Da bi èovek bio odluèan, potrebno mu je samopouzdanje i zdravo razumevanje društvene dinamike.

Da bi imao sretan i svrhovit život, èovek treba biti u stanju održavati zdrave odnose, a da bi to mogao – treba prihvatiti pozitivne odbrambene mehanizme koji su utemeljeni na razumevanju društvene realnosti i znati kada odbaciti sve mehanizme i biti potpuno otvoren ka drugome.  

Mnogi od nas imaju nešto zajednièko, a to je da mnogi od nas u sebi imaju prostor koji je ispunjen pritiskom. Taj prostor s visokim pritiskom èine naše emocije koje su duboko potisnute. Sve dok ih držimo pod kontrolom, niko ne zna što se ispod njih krije, pa ponekad èak ni mi. No meðutim, uvek doðe trenutak kad u tom prostoru naiðemo na njegove slabe taèke te u tom trenutku eksplodiramo.

Da bismo mogli adekvatno funkcionisati, potrebno je znati usmeravati svoje emocije. Što više emocionalnog tereta držimo u sebi, to je veæa moguænost da æemo pre eksplodirati. Kad doðe do trenutka eksplozije mnogi od nas smatraju da je do toga došlo zbog spoljnih okolnosti. Meðutim, pravi uzrok leži u nama, u našoj sopstvenoj emotivnoj bombi.

Kad nismo svesni šta nosimo u sebi tj. kakve emocije u nama prevladavaju, uvek æe nam se ono što nam se dogaða èiniti kao sluèajnost i nešto što nema veze s nama. Dokle god se pravimo slepi na naše emotivno stanje, dotle æe se ono postepeno pogoršavati. Mnoge bolesti kojima smo podložni svoj uzrok imaju u našem emotivnom stanju. Upravo na takav naèin telo nam ukazuje na neravnotežu koja se nalazi u nama.

Osim putem bolesti, svoju emotivnu neravnotežu iskazujemo putem depresije, konstantnog žaljenja, kroz plakanje, kritikovanje, odbacivanje ili putem ljutnje, agresivnosti i nasilja. Telo je vrlo inteligentni mehanizam koji, ako nismo svesni neravnoteže koju nosimo u sebi, pokušava naæi najbolje naèine da nam ukaže na nju. Pritisak se na neki naèin mora ispoljiti, a telo zna pronaæi najbolji ventil za to.

Èesti razlog zašto nismo svesni emotivnog pritiska kojeg nosimo je zato što ne želimo da osetimo bol. Iz tog razloga i potiskujemo sve što u nama hukti. Mnogima od nas je mnogo lakše prebaciti fokus na neke druge stvari kako se ne bismo suoèili s istinom, s našom pravom realnošæu. Ponekad smo i svesni šta se u nama dogaða, ali èinimo istu stvar kao da i nismo svesni samo da ne bismo patili.

Da bismo se zadržali naboj emocija u prostoru koji se nalazi u nama, potrebni su nam mehanizmi koji æe nas u tom prostoru i zadržati. Takvih mehanizama je mnogo. Neki od nas beže od sebe tako što previše jedu, previše konzumiraju alkohol i cigarete ili èak i droge.

Najbolji naèin ne suoèavanja s emotivnim pritiskom tj. sa samim sobom jeste da pobegnemo od sebe. U svetu ljudi beže od sebe na bezbroj naèina, ali svima je osnova ista – prebaciti fokus na nešto drugo, na nešto izvan nas. Kad nam je um zaokupiran drugim stvarima, nemamo vremena razmišljati o sebi. I tada je sve jednostavno. Narocito ako je taj fokus takav da nam daje privid da nesto korisno radimo.

Da bismo mogli osloboditi impulse koje imamo u sebi, one koji nam ne donose nikakvu dobrobit, potrebno je hrabrosti i snage. Nije jednostavno pogledati sebi u oèi i videti istinu koja se tamo krije. Mnogi zbog toga upravo to i ne èine. Svi smo mi sami sebi savršeni i najbolji, ali pitaJmo nekoga sa strane šta misli o tome, pa æemo se iznenaditi. Svaka transformacija u životu, svaki pomak prema kvalitetu vodi preko katarze kroz koju moramo proæi, a do katarze dolazimo kroz emocionalnu transformaciju.

Za poèetak najbolji naèin koji nam može poslužiti u osveštavanju onoga što se uopšte nalazi u nama, jeste da svakodnevno odvojimo minimalno 20 minuta za sebe. U tom periodu trebali bismo biti okrenuti prema sebi, tacnije, treba istraživati sve ono što se krije ispod naše površine. Ono što u ovom procesu možemo videti može nas iznenaditi i na pozitivan i na negativan naèin. Istina o nama samima je najteža istina koju ikada možemo primiti.

Kad odluèimo poèeti sa suoèavanjem sa svojim emotivnim nabojem, potrebno je paziti da ne preteramo. Sadržaj koji istražujemo taložio se u nama godinama, pa ako odjednom pokrenemo lavinu emocija to može ostaviti nepoželjne posledice i za nas i za okolinu. Zato je potrebno iæi korak po korak. Znaæemo kad je dosta jer osetiæemo koliki deo možemo izdržati. Nigde nam se ne žuri. Bitno je samo zapoèeti emocionalnu transformaciju.

Buduæi da smo vrlo vešti u odbrambenim mehanizmima, potrebno je napomenuti koji mehanizmi još postoje, jer nam oni mogu biti vodilja do naših emocija:

- pušenje cigareta jedne za drugom
- laganje
- intelektualiziranje
- gledanje filmova
- neprestano èitanje knjiga
- ne ostavljanje vremena za sebe
- maštanje
- radoholija
- æutnja
- preterana potreba za snom…

Lista je velika i raznovrsna koliko su veliki i raznovrsni naši potisnuti emotivni sadržaji.

Ono što je svakom od navedenih i ne navedenih mehanizama zajednièko je to da nas udaljavaju od nas samih, da èine beg od realnosti. Taj beg se ogleda u preterivanju. Sve èinimo previše i preterano te u nièemu od toga nismo uravnoteženi. Kako otkriti svoje mehanizme? Pa tako da pogledamo u èemu preterujemo, šta èinimo više nego što je potrebno. Sve što nam odvlaèi pažnju od nas samih možemo odmah povezati s tim da nešto nije u redu, da od neèega bežimo te da nešto izbegavamo.

S obzirom da velika veæina nas živi sa velikim emotivnim nabojem u sebi, pitanje je koliko kvalitetan život možemo imati? Odgovor ne može nikako biti zadovoljavajuæi. Buduæi da su emocije pokretaèi i motivatori u životu, naše životno blagostanje je u ovakvoj situaciji jako ugroženo. Zašto? Zato što, kako možemo biti sretni u životu ako smo kao kipuæa voda koja se svakog trena može preliti preko rubova posude u kojoj vri? Nikako.

Problem veæine je što oèekuje trenutke kad æe im se život poboljšati sam od sebe. Takodje je problem, sto svi ocekuju da promena bude trenutna i odmah vidljiva. Ali realnost pokazuje da se za kvalitetan naèin življenja treba potruditi, da on ne dolazi sam od sebe i ne odmah. Ispunjen život dolazi iz emocija entuzijazma i zadovoljstva, a ako smo emotivna bomba koja samo što ne eksplodira teško da æemo iskusiti te emocije. Ako smo emotivna bomba, tada iskušavamo samo frustraciju, ne uživamo u životu niti smo s njim motivisani.

Život je prekratak da ga živimo neispunjeno ili da èekamo trenutak ispunjenja. Zato treba preuzeti stvar u svoje ruke.

«Uživaj u poziciji u kojoj si sada jer kad doðeš u poziciju gde želiš biti opet æeš biti gde si i sada.»