*tragifunny životne blagodeti*

1/6/2008

Haram sajber prostorima

Šatro. Odjavljujem se i džabe.

LM, kako da DOVRAGA uklonim svoj mučeni nick sa liste online blogera?

Dobrisanjabloga zahvalna. trep  

29/5/2008

Prosta činjenica

Pred spavanje se zadnjim atomom snage pomolim Bogu.

Da sanjam neke užase, pa da se probudim srećna što sam samo sanjala. Predragocen osećaj, jebiga.

Kad se razbudim, više ne verujem u Boga.

Znam da u toku svakodnevnih užasa nema budjenja.

I da ne pomaže verska selektivnost.

To ti je što ti je, believe it or not.

29/5/2008

Kako bih vam rekla...

Što ne volim šarene laže...

Imam neke loše asocijacije.

I volim da mi je loše kad je loše..

I volim da kažu da sam loša, kad jesam.

Ukratko, volim istinu, kakva god bila.

A ti? Što se praviš da je ne znaš?

Ogrezao u auto-sugestiju?

Znam, zajebano...

....Samo retki nađu retke....

Šteta što ti više ne znaš ko si, da možemo da kažemo da smo se našli.

21/12/2007

Da se ne lažemo, mada ja radije bih

Ne znam da kažem "č". Pri čemu to niko nije primećivao jedno 20 godina do mog senzualnog dečka koji me je ceeelu neizmerno voleo, a samim tim, jasno, i to svoje otkriće a moje "č". E onda je on posle otišao a celo moje društvo ostalo da me zeza i vreba izgovorene reči sa bilo kojim slovom iz te klape.

UGLAVNOM,  

stojim ja kod "Čukur česme" i zevam u onaj kafić na ćošku ne bih li mu saznala cenjeno ime jer mi ne pada na pamet da izgovorim Džoniju gde tačno stojim. Napolju je nepojmljivo hladno, teorija haosa na delu, javili iz Hidrometeorološkog zavoda da je bilo nemoguće predvideti ovakvu hladnoću i duboko saosećaju sa nama koji čekamo na sred ulice nekog kretena koji kasni ceo svoj pederski život.  Hvala im, jako mi znači bilo koji oblik topline trenutno, pa makar to bila i ona ljudska toplina koju isijavaju zvanična saopštenja. 

UGLAVNOM (po drugi put, i neću više)

mi na moru pre jedno 5 godina, putovali toliko sati da smo počeli da sumnjamo u stvarnu destinaciju putovanja, stigli nekako, nabacali 17 kofera na 2x5 kvm, Bože moj, bitno je društvo a ne gde si i koliko tamo kvadrata za život pod krovom ima. Izlećemo napolje, svi euforični, ja pod dejstvom jačih antidepresiva, jer meni je SVE bitno. Samo još da vidimo gde je tu ta voda zbog koje smo i došli i ako može bar kvadrat peska da dobijemo ikakvu inspiraciju za slanje "puno mokrih, slanih pozdrava, šta li, ili kako ono već ide...
Na sveopšte zaprepašćenje - naše, jer u celom mestu gde smo se kukale nam majke obreli, žive duše nema - Cica spazila more! Mislim se, da l' da tražim Malakaja da nam kaže ko nas ovde tačno zajebava i gde je prvo prodajno mesto dobrog girosa, al' oćeš, ovi svi već u moru. Plaža širine koja iziskuje hodanje k'o na konopcu ako nemaš nameru da zakačiš stopalom vreo beton pored, a oni umesto da rone suze sa mnom, uveliko rone izvan grčkih teritorijalnih voda.
E kad su se vratili nazad posle jedno 3 dana, za vreme kojih sam se ja tresla  u ćošku koji sam zamislila, teškom mukom autosugestije poverujem ja kako je život jedan, a ja na moru samo 10 dana godišnje (Bogu hvala na tome) te kako bi zaista trebalo da uđem u fuckin' more.
I uđem ja. Hm, nije loše. Ugledam čak i jednog prolaznika gore na mestu za koje smo želeli da verujemo da nije šetalište. Drznem se da pomislim da negde postoji još jedna fioka tamo gore na vr' brda gde smo smešteni. Da neću poginuti u povratku. I evo stvarno, nisam. Al' ni one fioke nije bilo, većina ih je držala stvari na podu.
Bože, nikad više sa njima na more, tad sam konačno odlučila. Volim ja njih i sve to, smejemo se non-stop, baš smo se nekako našli, pravi su drugari, al'....
Al' izadjem ja iz vode, i Tanja mi kaze da ponesem cigaru i čašu vode, na šta je ja onako tugaljivo pogledam u fazonu, "nije joj valjda opet sunce udarilo u glavu kao kad je u Banovcima kod babe bila u bunilu 15 dana".. Kad ono, nije njoj. Džoni me zove da prošetamo da on kupi nešto. Da prošetamo? GDE da kupi mučenik? Al' ajde, krenem ja, nemam snage ni za šta osim za suicid, pa ni za 312 podpitanja koja mi padaju na pamet. I napravimo mi pola koraka, ili sam ja možda zaboravila u narednom trenutku na sve korake koje sam u životu napravila, kad on meni saopšti da ima nešto da mi kaže.
Ceo ovaj put je ultimativna skrivena kamera? Obožavam Džim Kerija pa sam nekome dala ideju? Petar, ljubav mog zivota kog nisam srela par godina se obreo u istom ovom mestu predvođen ironičnom rukom sudbine? Dakle:

"Nikola, hoćeš li progovoriti?!"

"Hocu. E pa mico, ja sam gej. Tanananaaaaa!!"

"Misliš  t n n n t n n n  da bude u skladu sa celom ovom zonom sumraka? Ma šta te briga hun, ljubav pokreće svet."

"Joj mila, nemoj sad, znaš koliko sam se plašio kako ćeš ti..."

"Gej kažeš... A jesi uvek bio isfeminiziran, majku mu. I verovatno ni ove godine nećeš smuvati ni jednu ribu, a šmekeru? Ajde polazi, neću da gubim vreme ovde s tobom, i samo da znaš da si ipak tipičan muškarac, razočar'o si. "

Gura me od sebe, smela bih da se zakunem da se čak i postideo, ali zna da se šalim, moj je takav kakav je, šta ću sad... Možda da mu nadjem nekog bogatog Holandjanina da ne moram da slušam gadosti do kraja života. Pa ako još par puta dokažem koliko sam veran kao pas - prijatelj, i oni meni.
Ali sad kad se pojavi, pitaću ga kakva mu je pobogu to jakna, pa nek se i on smrzava narednih par dana dok ne pazari drugu... 

19/12/2007

Praznične frustracije

Ja ne mrzim Novu godinu. Ona je samo neizmerno iritantan praznik osim ako:

*nemaš 10 godina

*roditelje koji isto tako nemaju običaj da je dočekuju sa sredovečnom bulumentom dok im dete bleji kod neke babe i nekog dede,

i

*pečenje na trpezarijskom stolu. A može i na bilo kom drugom.

LM,

ja mrzim januar d frst.

Mrzim gaaa koliko i sve nedelje u godini zajedno, pomnoženo sa kišnim nedeljama. Pri čemu mislim na nedelju kao poslednji dan u  sedmici - a po nekim kalendarima i prvi Boga mi - onaj kada se osećate kao da vrištite sa dna bunara, a nema nikoga da vam pomogne jer tog dana ne radi pa spava dok mu se u ponedeljak ujutru  ne aktivira "Marš na Drinu/posao" alarm - a ne na celu tu sedmicu, kao neka neurotična, autistična bolesnica.

Ja sam samo neurotična.

12/12/2007

Specijalna teorija relativiteta iliti užasi muško - ženskog prijateljstva

Kad lupim - lupila sam. Da se zna.

LM,

Bane je moj najbolji drug.

Bio mi je najbolji drug i onda kada me je ostavio da ga čekam sat i po da bi se napio i došao da mi kaže da me voli.

Bio mi je najbolji drug i onda kada mi je došlo da ga izudaram što mi je izmakao beton pod nogama kada mi je to rekao, i onda kada  mi je zbog toga došlo da vrisnem da se pet dana talasa ceo Dunav.

Bio mi je najbolji drug i onda kad sam ga umesto svega toga poljubila da ne bi video kako mi se gase zenice od uzasa. Što mi je najbolji drug i što on to više neće.

Bio mi je najbolji drug i kad sam tu noć plakala do pola 8 ujutru jer ne mogu da živim bez njega, a on misli da je tako od sad najbolje. 

A bio mi je najbolji drug, i grlila sam ga kao da mi je i mama i tata, i volela ga, i žalila kao da mi je dao sve na svetu pa posle to trapavo izgubio. 

I sad mi je najbolji drug.

Druzimo se, kao i većina toga što mi se dešava, samo u mojoj glavi. 

Nekad mi se javi na telefon, i sastavi po koju rečenicu, pa mi tad malo spadne onaj kamen što mi leži na malom mozgu, tamo negde kod centra za ravnotežu. 

Nekad mi samo odbije poziv, ali jebiga, najbolji mi je drug, i nikada više neću imati još jednog.